Месечни календар – јун


01. 06. - Свети мученик Патрикије епископ бруски, са три презвитера: Акакијем, Менандром и Полиеном

Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника, у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?“ Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде, као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш“. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?“ Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!“ Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен, као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.

2. Свети Јован епископ готски. Би епископ у Грузији, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: „Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом“ (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку.

3. Свети кнез Јован Вологодски. Чудотворац. Богобојажљив и благочестив, одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.


У тамници тамној кнез Јован тамнује
C братом Димитријем: па брата сјетује.
– О не тугуј, брате, тугом се не мори,
Тамница је верним што и царски двори,
Нит говори ружно o нашему стрицу,
Што нас без кривице врже у тамницу.
Без Божије воље зар би могло бити
Два Божија створа тамом заробити?
Ако наш се стрико брине само за се,
Бог се за нас брине да нам душе спасе.
Неразуман само своју корист тражи,
A Бог и презрене даровима блажи.
Милостиви Господ тамнице с’ не боји –
Радије са сужним но са гордим стоји.
Нe срди се, брате, не пребацуј стрицу,
Бог једини знаде међ’ нама правицу.
Стрица једним путем нас другим спасава,
Поклони cе Богу. Богу нек је слава!

РАСУЂИВАЊЕ
Велики јерарси, стубови Цркве Православне, умели су да сједине у свом карактеру кротост и одлучност, кротост према праведницима и покајницима и одлучност према непокајаним крвницима. Једне недеље, после свете службе, приђе цар Иван Грозни митрополиту Филипу да прими благослов. Митрополит се правио да не види цара и гледао је у икону Спаситељеву. Тада царев ађутант приђе митрополиту и рекне му: „Владико, Господар је пред тобом, благослови га!“ Митрополит погледа на цара и рече: „Господаре, убој се суда Божјег: ми овде приносимо бескрвну жртву Богу, a иза олтара пролива се крв хришћанска. Колико невиних страдалника! Ти си висок на престолу, но ипак си – човек.“ Разјарени цар опомињао је митрополита да ћути, но Митрополит му рекне: „Где је моја вера, ако ја будем ћутао?“ Када му је цар почео претити, он мирно одговори: „Ја сам дошљак и гост на земљи, и готов сам пострадати за истину!“ После неког времена опаки цар удави митрополита, али не удави светитеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља мудрошћу и истином и то:
1. како је Он надахнуо мудрошћу и истином пророке, јеванђелисте и апостоле, који написаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству,
2. како је Он надахнуо мудрошћу и истином Свете Оце који толковаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству.

БЕСЕДА
о светим Божјим људима
Научени од Светога Духа говорите свети Божији људи. (II Петр. 1, 21)
Ово сведочи онај који је и сам био свети Божји човек, апостол Петар, камен вере и витез крста. Као свети Божји човек он, по сопственом свом искуству, објашњава, како су говорили и како говоре свети Божјн људи, и каже: научени од Светог Духа говорише они. Не говораху, дакле, они по своме умовању, ни по свом памћењу, ни по свом слућењу, ни по свом учењу, ни по својој речитости, него говораху од Духа и по Духу Светоме. Мудрост Божја изливаше се кроз њих и истина Божја откриваше се кроз њих. Не написа Свето Писмо лажљива писаљка књижевничка (Јерем, 8, 8) него га написаше слуге и избраници Духа Божјег Светога. Нити Свето Писмо писаху људи, којима писање беше занат, него га писаху свеци Божји, упућени и нагнани Духом Божјим да пишу. Често и не хотећи, па чак и противећи се, они су морали да пишу, као што сведочи свети пророк Јеремија говорећи: и рекох, нећу га (Бога) више помињати, нити ћу више говорити у име његово: али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (20, 9)
О браћо моја, браћо, није Свето Писмо од човека него од Бога, није од земље него од неба, нити је од тела него од духа, да – од Духа Божјег Светога. Надахнути мудрошћу и истином од Духа Светога писаху свети Божји људи: пророци, и јеванђелисти, и апостоли, и оци, и учитељи, и јерарси, и пастири.
О Боже Душе Свети, Душе Мудрости и Истине, надахни нас дахом Твојим животворним, да бисмо познали Мудрост и Истину, и испунили их с помоћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.


02. 06. - Свети мученик Талалеј

Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата, Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима, као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!“ Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло, да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

2. Свети мученик Аскалон. Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се, док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но, приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но, трећега дана, хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.

3. Преподобни Стефан Пиперски. Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима, у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.


Нa позору људи и ангела,
У мукама и при издисају
Талалеј се Господу мољаше:
– O Господе, Створитељу свјета,
Твоја милост, Твоја и освјета!
Молим Ти се, живот ми продужи,
Да за Тебе још поднесем мука.
Ваистину, мало сам поднио,
Да би’ Царство Твоје заслужио.
Страшне твоје муке на Голготи,
Страшне муке за Тебе безгрешна!
Још страшније требају за грешна,
Да би опро себе кроз мучење
И достојно примио спасење.
Што молио Талалеј прекрасни,
Што молио Бога домолио,
Прошење му бијаше умилно,
Бог му пусти мука изобилно,
Све до краја Талалеј отрпе
Све c радошћу и c благодарношћу,
Све са муке на муку хођаше,
Ко са славља још на веће славље –
Тако светац слави Православље!

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек стекне хришћанску савест, он се ревносно труди да исправи живот свој и да угоди Богу. Све остало постаје за њ мало важно. Примера таквих људи имамо ми, не само међу великим подвижницима и духовницима, него и међу самим силним царевима. Такав пример пружа нам цар Теодосије Велики, који је за неко време био пао у јерес, па се после покајао. Над његовим мртвим телом говорио је св. Амвросије, његов ранији обличитељ: „Волео сам ја овога мужа, који скинувши са себе царске знаке, јавно је у цркви оплакивао свој грех и са уздасима и сузама просио опроштај. Чега се простаци стиде тога се није устидео император. По добитку славне победе (над непријатељима царства), он се решио не прилазити к Светом Причешћу, до повратка његових синова, само зато што су у борби непријатељи његови били побијени.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавм Бога Духа Светога као надахнитеља кротошћу и благошћу и то:
1. како је Он надахњавао кротошћу и благошћу подвижнике и испоснике кроз све векове,
2. како је Он надахњавао, и данас надахњава, кротошћу и благошћу све истински покајане душе.

БЕСЕДА
о духу овога света и Духу од Бога
И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (I Кор. 2, 12)
Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди, да следбеници Христови не примише духа овога света, него Духа који је из Бога, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета, те се као добар мирис разлева по души човечјој, чинећи ову крепком, светлом, спокојном, благодарном и умилном.
Људи су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена. Дух овога света направио је од оваца вукове, док Дух који је из Бога прави од вукова овце.
Још апостол додаје, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо, дакле, шта је од Бога у нама а шта није од Бога, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе, испод своје природе, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином.
Ко може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога.
Зато се помолимо, браћо, да нам Бог дарује Духа Свога Светога, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас, дошло нам је Царство Божје, у коме је све сама сласт, само добро, сама светлост, сама кротост, сама благост.
О Душе Свети, Душе кротости и благости, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.


03. 06. - Свети цар Константин и царица Јелена

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

2. Преподобни мученик Пахомије. Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки, где се Пахомије јави свом бившем господару, као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године, на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу, у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.

3. Преподобна Јелена Дечанска (3. јун). Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечани,где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.


Константину цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега,
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.

РАСУЂИВАЊЕ
Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.“ Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и – озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.“ Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља правдом, миром и радошћу и то:
1. како је Он надахњавао правдом, миром и радошћу све љубитеље правде Христове,
2. како је Он надахњавао, a и данас надахњује, правдом, миром и радошћу све страдалнике за правду Христову.

БЕСЕДА
о деци Божјој
Овај Дух свједочи духу нашему да смо дјеца Божја. (Рим. 8, 16)
Онај ко има у себи Духа Божјега – само онај има и сведочанство, да је дете Божје. Без Духа Божјега нема ни тога сведочанства. Нити пак васцела васиона може дати тога сведочанства. Сама васиона, без Духа Божјега, шта нам друго сведочи него да смо ми њени робови, њена жртва, коју она немилосрдно гута. Незнабошци су, у ствари, тако и мислили. Богоборци наших дана – не мисле ли и они тако? Мисле. Јер заиста тешко је и отети се од те мисли човеку који није познао Духа Христова, Духа Божјега, Сведока небеснога. Не примисте духа ропства, говори исти апостол. Какав је то дух ропства? Сваки други осим Духа Божјега, кога Христос Господ шаље онима који њега љубе. Једино је Дух Божји Свесвети дух слободе и посинаштва.
О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! Тада нада отвори стотине капија на тамници васионе, и загрљај наш, шири од васионе, пружа се ка Некоме већем и милостивијем од васионе. Коме? Оцу! И ми онда кличемо:
Авва, Оче!
Сведочанство о Богу, које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство, које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог-Отац, а ми – чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но – чеда Божја.
О Господе Боже Душе Свети, усели се у нас и остани с нама као Сведок Тројице и Царства, као Сведок Раја бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.


04. 06. - Свети мученик Василиск

Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и посла да одмах доведу Василиска из села. На путу из села у град Амасију, учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!“ рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани, управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.

2. Свети мученик Јован Владимир, краљ српски. Беше од рода кнежевског, из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира, те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године, подигнута је црква овоме крунисаном мученику, као ктитору овога славног манастира.

3. Други васељенски сабор. У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја, а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.

4. Свети праведни Мелхиседек, цар салимски. Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).


Мелхиседак, цар Салимски,
Имаде ли кога свога?
Он цар беше и свештеник
Највишега Цара – Бога.
Од Аврама већи беше,
Тајна беше и остаде. –
Он Аврама благослови,
Аврам њему данак даде.
Цар у свету и свештеник,
Он праобраз Христу поста,
Мир и правду он најави –
Тајна беше, тајна оста.
Нe зна му се род ни конац,
Ни дужина земног века.
Ал’ се знаде да бејаше
Диван узор од човека.
Диван узор од човека,
Цара, свеца, праведника.
Мелхиседек тиме поста
Пророк Христа и – праслика.
Без иједне речи пророк,
Но прекрасном тек личношћу;
Без иједне речи пророк.
Пророк – правдом и милошћу.

РАСУЂИВАЊЕ
Како је Мојсеј могао постити 40 дана? Како су многи хришћански подвижници могли живети, и то дуговечно живети, у крајњој уздржљивости од јела и пића? Телесном човеку, који не зна за духовни живот, то je немогуће веровати. Немогуће му је то и доказати, јер поимање тога постиже се само опитом. Кад су св. Василиска мучитељи држали три дана без хлеба и воде, па му онда понудили да једе, он одбије, говорећи да није гладан. „Ја сам,“ вели, ,,испуњен бесмртном храном, и нећу да примам смртну. Вас храни земаљски хлеб, a мене небесна реч Божја; вас весели вино, a мене благодат Светога Духа; вас засићава месо, мене пост; вас крепи сила, телесна, a мене Крст Христов; вас богати злато, a мене љубав Христова; вас красе одела, a мене добродетељ; ви се веселите смехом, a ja сe утешавам духом кроз молитву.“ Ево човека, једног од многих, и многих, на коме се потврдила реч Христова: не живи човјек o самом хљебу но свакој ријечи која излази из уста Божјих! (Мат. 4, 4)

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:
1. како та благодат чисти човека од првородног греха,
2. како га она увршћује у грађане слободе Христове.

БЕСЕДА
о телима људским као храмовима
Или не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа који живи у вама; којега имате од Бога, и нијесте своји? Јер сте купљени скупо. (1 Кор. 6, 19-20)
Због чега су, браћо, телеса наша постала црквом Светога Духа? Због тога што смо плаћени скупо. Господ Христос платио нас је Својим бригама, трудовима, мукама и смрћу. Због те цене ми смо се удостојили да будемо црквом Светог Духа.
Но неко ће рећи: та цена је давно плаћена, а ми живимо 20 столећа после тога? Свеједно: цена није плаћена за једно време и за једно поколење, него за сва времена и за сва поколења од Адама до Страшнога Суда. И ако се још буду на земљи родиле милијарде и милијарде људских бића, за све њих је цена већ плаћена. Цена је тако велика и богата, да кад би се сав песак морски претворио у људе, она би била довољна.
Од кога тренутка, браћо, телеса наша постају црквом Светога Духа? Од тренутка нашега крштења. Цена је плаћена за све људе, али црквом Светог Духа постају само они који се крсте.
Каква је последица, браћо, тога што Свети Дух живи у нама? Последица је та, што ми више нисмо своји. Када се Дух Свети усели у наша телеса, тада је Он господар над нама, а не ми над њим, ни над собом. Тада смо ми, браћо, својина Бога Духа Светога.
А шта значи то, браћо, да на Тајној Вечери, када Господ опра ноге и Јуди и када Јуда прими од Господа залогај хлеба тада, вели се, уђе у њега сатана (Јов. 13, 27)? О да стршаних речи! О да страшне казне за богоиздајство! Не значи ли то, браћо, да кад се и ми одрекнемо Бога, који нас пере и храни, Дух Божји излази из нас, а усељава се на Његово место сатана? О да тешка значења! О да грозне опомене свима нама крштенима! Дух Свети се уселио у нас при крштењу и направно од нас храм Себи. Но Дух Свети не станује у нама насилно, него по нашој доброј вољи. Ако погрешимо против Њега, Он се исељава из нас; место Њега улази сатана, и наш телесни храм претвара се у свињац.
О Душе Свети Свеблаги, не остави нас. Смилуј се и опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.


05. 06. - Свети Михаил епископ синадски

Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном, у сушно време, ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота, од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског, због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча, оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

2. Преподобни мученик Михаил. По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног, где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици, да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Петефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима, а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.

3. Преподобна Ефросинија кнегиња Полоцка. Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: „Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам“. Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим, тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.


Зла царица Михаила тужи,
Да он веру исламску наружи,
Цар иноку чудан предлог чини,
Да ће њега сином да усини,
Само веру да остави праву.
И к’о муслим да обрије главу.
Инок срце молитвама грије
И султану у лице се смије:
– Мислиш царе, од мене си јачи?
Смрт за мене нови живот значи.
Душа моја за светом не мари,
Ево три ти ја предлажем ствари:
Ил’ се крсти крстом правоверним,
Ил’ се убиј мачем крвожедним,
Ил’ ме пусти оцу духовноме,
Да се вратим манастиру своме. –
Наљути се царе господаре:
Мачем севну глава свецу паде,
Душу свету ангели узеше
И у царство Христово однеше.

РАСУЂИВАЊЕ
Духован човек тумачи све ствари и све појаве у природи на духован и симболичан начин, и из свега извлачи корист за душу своју. Једанпут дођу братија св. Јовану Колову и почну му причати како је пала добра киша и залила палме, и како су нове гране на палмама почеле да бујају, тако да ће монаси имати материјала за своје рукодеље. Св. Јован замисли се, па рече братији: „Исто тако и Дух Свети силази у срца светитеља, те се обнављају и пуштају изданке страха Божјега.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:
1. како та благодат даје силу души и следује Христу Господу,
2. како је она залога Божјега усиновљења крштеног човека.

БЕСЕДА
о томе како не треба жалостити Духа Божјега
И не ожалошћавајте Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења. (Еф. 4, 30)
„Печат дара Духа Свјатаго“ – речено је, браћо, над сваким од нас, који смо се крстили водом и Духом. Дух Божји нама је дат, не по заслузи нашој – да нико то и не помисли – него по милости Бога Живога. И у обичним одношајима међу људима радостан је онај ко дар даје, радостан и онај ко дар прима. Даровање је радовање на обе стране. Што већи дар – већа и радост. Радује се и Бог када даје благодат Духа Свог Светог, како да се не радују људи који примају. Сиромах који прима, обично се више радује од богаташа који даје – како да се не радују бедни људи који примају огроман дар од богаташа Бога.
Чиме људи жалосте Духа Божјега? Апостол, који је заповедио да не жалостимо Духа Божјега, одмах додаје и чиме се тај Дух жалости: сваком горчином, и гневом, и љутином, и виком, и хулом (псовком), и сваком пакошћу. То све да се узме од вас, говори апостол. Једном речју: Дух Божји се жалости сваким грехом нашим. Нека се узме од нас сваки грех, и Дух Божји ће бити радостан, и ми ћемо се радовати од Њега. Кад имамо у кући некога високог госта, ми се старамо да чинимо све оно што је томе госту угодно. А зар може бити већи гост од Духа Божјега Светога? Па кад је Он највиши и најжељенији гост наш, треба да уложимо највеће старање да Њему угодимо. А ми знамо чиме се угађа Духу Божјем – оним истим чиме и Христу Господу. А Господ је рекао: ако имате љубав к мени, заповијести моје држите (Јов. 14, 15). Ко, дакле, држи заповести Христове, тај има љубав и према Сину, држећи заповести Његове, тај угађа Оцу и Духу Светоме. Нарочито препоручује апостол благост, милост и праштање. Ако смо благи, ако смо милостиви, ако праштамо један другом, тиме угађамо Духу Божјем, који гостује у срцима нашим. И радује се тада Дух Божји у нама, и цело биће наше тада трепери од неке радости неисказане.
О браћо моја, старајмо се да не ожалостимо Госта Највишега, који нам долази с даровима пребогатим.
О Боже Душе Свети, опрости нехат наш према Величанству Твоме бесмртноме, и не остави нас, празне и ништавне без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.


06. 06. - Преподобни Симеон Столпник Дивногорац

Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године, у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу, на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу, Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору, прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити“ (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога,представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија, заједно с ангелима.

2. Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом. Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво, Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.

3. Преподобни Никита Столпник. Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, „Умијте се, (од греха) бићете чисти“ (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.


Слава Симеону, дивном Дивногорцу,
Он похвала беше свевишњему Творцу.
Молитвом и постом и бденијем ноћним
Он светитељ поста c даровима моћним,
C даровима моћним Божје благодати.
Трудове му Господ благодаћу плати,
Благодаћу силном на делу и речи,
Што демоне руши и болести лечи,
Што свакоје дело по истини суди,
И познаје тајне небеса и људи.
Од детињских лета до старачких дана
Он би жртва красна и благоухана.
Срце му бејаше олтар живог Бога,
Светилиште светло Духа Свесветога.
Ум уздигнут силно у највише сфере,
Где се видом виде сви предмети вере.
A воља му беше на добро пружена.,
У закону Божјем крепко утврђена.
Шта су сва богатства, и сва царства шта су?
К’о светлаци хитри блесну и угасну!
Спрам светог човека – и свет цели шта је?
Свет се мења, гине, а светац остаје,
Нe роди ли свеца свет је смоковница
Без рода и цене – мртва јаловица!
Слава Симеону, дивном Дивногорцу.
Он похвала беше и твари и Творцу.

РАСУЂИВАЊЕ
Чистоме све је чисто, рекао је апостол. И храна човекова сама по себи не може се назвати нечистом, мада нека храна може изазвати нечисте помисли и жеље код човека. O томе дивно расуђују св. Симеон Столпник у разговору са својим старцем Јованом. Рече старац Јован: „Човека не прља јело и пиће, јер Господ говори у Писму:всякое зелiе снедное въ пищу дахъ вамъ“ (I Мојс. 9, 3), на што блажени Симеон одговори: „Ако човека не прља јело, ипак оно порађа мисли прљаве, и помрачава ум, и укорењује и одебљује страст, и претвара духовног човека у телесног, прикивајући мисли његове к земним жељама.“ Није ли вода што из облака пада чиста? Но кад киша много пада, усеви од ње иструле. Тако исто и јака храна изазива труљење духовног и моралног бића човековог.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни миропомазања и то:
1. како та благодат помазује душу, очишћену крштењем од првога греха, радошћу синовства,
2. како она утврђује човека у вери Христовој и запечаћава га за Царство Божје.

БЕСЕДА
о томе како се љубав Божја излива у срца људска
Љубав Божја изли се у срца наша Духом Светијем који је дат нама. (Рим. 5, 5)
Љубав је радост, и љубав радошћу помазује срце човеково. Љубав је, браћо, сила, и љубав силом помазује срце човеково. Љубав је мир, и љубав миром помазује срце човеково. А од радости, силе и мира рађа се храброст, и љубав храброшћу помазује срце човеково,
Љубав Божја, као мирисни јелеј, излива се у срца наша не друкчије него Духом Светим, Духом свеблагим и свесилним. Потпуно незаслужено од нас излива Дух Божји љубав Божју у срца наша у тајни миропомазања. Но ми ту љубав временом пренебрегавамо, и грехом од Бога се удаљавамо, и падамо у болест духовне раслабљености. И Дух Свети, не могући обитавати у сасуду нечистом, удаљава се из срца нашег. А када се Дух Свети од нас удаљи, удаљава се намах и радост, и сила, и мир, и храброст. И ми постајемо жалосни, безсилни, узнемирени и страшљиви. Но свеблаги Дух Божји само се удаљава од нас, али нас не напушта потпуно. Не напушта нас Он, него нам, болесним, нуди лекове кроз тајну покајања и тајну причешћа. А када се покајањем и причешћем поново очистимо, тада се Он, Бог Дух Свети, поново усељава у нас и излива љубав Божју у срца наша. Падамо и устајемо, падамо и устајемо! Када паднемо, Дух Божји стоји крај нас и диже нас, ако ми пожелимо да се дигнемо. Када пак устанемо, дух Божји стоји у нама све докле ми по греху и глупости не пожелимо да паднемо. Тако ми у овом животу наизменично бивамо плодна њива и пустиња, синови покајани и синови блудни, пуноћа и празнина, светлост и тама.
О Боже Душе Свети свеблаги, не одступи од нас и кад Те ми хоћемо и кад Те ми нећемо. Пребуди с нама до смрти наше, и спаси нас у живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.


07. 06. - Треће обретеније главе светог Јована Крститеља

У VIII веку, у време љутог иконоборства, глава светог Јована би пренета у место Комане, место прогонства светог Јована Златоуста. Но када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године чесна глава светог Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви (в. 7. јануар; 24. фебруар ; 24. јун; 29. август; 23. септембар).

2. Свештеномученик Терапонт епископ кипарски. Монах и подвижник на острву Кипру; удостојио се чина епископског, но у време гоњења Хришћана удостојио се још и већег венца, венца мученичког. Његово тело почивало је у једној цркви на Кипру. Када, у време цара Никифора године 806, ударише Агарјани на острво Кипар, јави се светитељ тутору те цркве, рече му да ће неверници напасти на Кипар, и нареди му да његове мошти пренесе у Цариград. Тутор то одмах и учини. Када лађа са ћивотом крете морем, диже се бура велика, но око лађе беше море тихо, и из ћивота се разлеваше мирис благоухани по целој лађи и унаоколо. Тада тутор отвори ћивот, и сви видеше га напуњеног миром, изливеним из моштију светитељских. Тим миром многи се болесници намазаше и оздравише. У Цариграду се сагради црква над моштима овим чудотворним, које продужише давати исцељења свима који с вером к њима притицаху. Благодаћу Божјом исцељаваху се од моштију светог Терапонта најтежи болесници од узетости, од рака, од крвотечења, од лудила, слепила, сухости, и од разних других мука.

3. Свети мученици Пасикрат, Валентион, Јулије и други. Војници римски; пострадали за Христа у Доростолу Македонском око 302. године. Када Пасикрату приђе брат његов Папијан, који одступи од Христа из страха, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, одговори му свети Пасикрат: „Иди од мене, ти ми ниси брат!“ Пасикрат и Валентион буду заједно посечени. Јулије свети рекне на суду: „Ја сам ветеран, двадесет шест година служио сам верно цару, па кад сам до сада био веран нижем, како сад да не будем веран вишем?“ тј. Цару небеском. По том Никандар би изведен пред префекта Максима. Жена Никандрова храбраше свога мужа, да погине за Христа. „Глупа бабо,“ рече јој љутито Максим, „теби се хоће бољи муж!“ Одговори му жена: „Ако ти тако мислиш о мени, нареди, нека мене сад погубе пре мога мужа!“ С Никандром погине и Маркијан. Жена његова дође на губилиште носећи сина на рукама. Маркијан пољуби сина и помоли се Богу: „Господе свемоћни, старај се Ти о њему!“ Потом беху посечени, и пређоше у царство Христово.


Терапонт блажени за Христа с’ намучи,
Два небесна венца зато и получи:
Kao јерарх цркве и мученик смели;
Још му тело оста к’о цвет неувели,
Да мирише свету и да цели болне,
Да радује верне, и теши невољне.
To Господ прослави прослављача Свога,
Пастира дивнога стада словенскога.
И то Господ створи, да се зна и збори,
Да смрт насилничка свеца не умори,
Но венцем га венча и име му јави
У обадве цркве бесмртно прослави.
Терапонте свети, Божји слављениче,
И за веру свету дични мучениче,
Рад љубави Божје помози и нама
Пред престолом вишњим твојим молитвама!

РАСУЂИВАЊЕ
Неки неупућени људи више мисле o крају света него o крају свога живота, премда је јасно, да је за онога коме дође крај живота, дошао и крај света. Неки брат, стојећи пред светим Серафимом Саровским, држао је непрестано у уму како ћe да упита светитеља o свршетку света. Св. Серафим прозре његову мисао и рекне му: „Радости моја! ти високо мислиш o убогом Серафиму: како ја могу знати кад ћe бити крај овоме свету и онај велики дан, у који ће Господ судити живим и мртвим и дати сваком по делима његовим! Нe, не, ово је мени немогуће знати!“ Па кад светитељи нису знали, како ће знати грешници! И на што нам знати оно што сам Спаситељ није нашао за корисно да нам открије? Много је боље мислити да ће нaшa смрт доћи пре краја света, него ли крај света пре наше смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Бога Духа Светога у тајни покајања и исповести и то:
1. како та благодат кад се косне срца покајникова – покајник види сву ругобу свога греха и сузама га мије,
2. како та благодат, када се покајник исповеди, улази у човека као
радост у жалосног, као нада у безнадежног.

БЕСЕДА
о близини Судије
Гле, судија стоји пред вратима. (Јаков 5, 9)
За један дан, брате, можеш задобити сву вечност. И за један дан, брате, можеш изгубити сву вечност. Дате су ти хиљаде дана на земљи, да се определиш за своје сопствено вечно спасење или за своју сопствену вечну пропаст. Но блажен по сто пута онај дан, у који се покајеш од свих својих нечистих дела, нечистих речи и нечистих мисли, и обратиш Богу с вапајем за милост! Тај дан вредеће ти више од хиљаде других дана.
Какав је тај блажени дан? То је дан самоосуде. Кад тај дан сване, човек, који је дотле осуђивао цео свет, погледа и наједанпут види себе као највећу мрљу на овом Божјем свету. И застиди се од Бога, и застиди се од сваког човека, и застиди се од сваке твари Божје у свету. И стид га почне пећи као огањ. И он онда признаје и исповеда: ваистину, ја сам највећа мрља на овом Божјем свету! ваистину, сви су људи бољи од мене? ваистину, све су твари чистије од мене! црњи сам од огорелог угарка, а ја сам досад мислио да сам бео! ружнији сам од жабе, а ја сам досад мислио да сам леп као ангел! Господе, Господе, Господе, смилуј се мени грешнику, и опери ме од кала греховнога, да колико-толико почнем личити на Твоје творење!
Не чекај, брате, не чекај да тај блажени дан покајања сам дође! Ти сам ухвати чврсто први дан који ти долази у сусрет и реци: ти си тај мој блажени дан којим ћу купити вечни живот! Не чекај, брате, не чекај, јер гле: судија стоји пред вратима! Тај судија је Господ Живи, који те је и створио и сва твоја безакоња до сада видео и избројао. За дан за два може те Он повући на суд где нећеш имати ни речи оправдања. Граби дан! Граби дан за покајање! Граби дан док тебе није смрт уграбила! Гле, судија стоји пред вратима!
О Господе страшни и праведни, продужи грешнику дане док се не покаје. Теби слава и хвала вавек. Амин.


08. 06. - Свети апостол Карп

Један од Седамдесеторице. Следбеник и пратилац апостола Павла, од кога би постављен за епископа Верије Трачке. Но проповедао је Јеванђеље и на Криту где је примио у свој дом светог Дионисија Ареопагита. О њему сведочи свети Дионисије, да је био човек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао свету литургију док претходно није имао небеско виђење. Претрпевши многе напасти за име Христово, он је најзад пострадао од неверних Јевреја, и убијен био, преселивши се душом у Царство Божје, да се вечно наслађава гледањем Господа у слави.

2. Свети апостол Алфеј. Отац двојице апостола из Дванаесторице и то: Јакова Алфејева и Матеја Јеванђелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно.

3. Преподобни Јован Психаит. У раној младости удаљио се од света и повукао у лавру Психаитску у Цариграду. Ту се подвизавао многе године ради љубави Христове. У VIII веку трпео изгнанство због иконопоштовања.

4. Свети новомученик Александар Солунски. Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он дође у Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се почне горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу. Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: „Као хришћанин сам рођен, као хришћанин хоћу да умрем“. Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.


Апостоли свети, једна чета мала,
Небесном светлошћу свет је обасјала.
На крилима Духа свет су обиграли,
Да би свет крилима истим даривали.
Ишли су у дворе, у избе и гope,
Знојили сe друмом, преходили море;
Сваки дан им беше нови бој и мука,
Рвање са светом, битка без јаука.
Сваки дан различан но мисао иста,
Мисао на Христа, и визија Христа.
Свеједно им беше, какав дан ћe бити,
И да л’ ћe y двору ил’ апсу ноћити,
Само тек да Христа у себи одрже,
И са Њиме земљом да прелете брже.
Свеједно какав би ручак ил’ вечера,
Само тек да светом засветли се вера.
Свеједно им беху части и шамари,
Само да се Христос над светом зацари.
Крилати ангели над њима лебдаху
И к’о браћи својој њима с’ радоваху.
Апостоли свети, Божији синови,
На темељу Христу – црквени стубови,
Они и сад раде, и цркву зидају,
Мада као сунце на небу сијају.

РАСУЂИВАЊЕ
Грешнику не треба желети смрт но покајање. Ништа тако не жалости Господа, који је на крсту за грешнике пострадао, него када га ми молимо, да смрћу умори некога грешника, и тако уклони нам га c пута. Десило се једанпут да је апостол Карп изишао из стрпљења и почео се молити Богу да пошаље смрт на два човека грешника, једнога незнабошца и једнога одступника од вере. Тада му се јави сам Господ Христос и рече му: „Биј мене, ево готов сам за спасење људи да се опет распнем!“ Овај догађај саопштио је св. Карп светом Дионисују Ареопагиту, a овај га је записао и цркви оставио на поуку свима, да се за грешнике треба молити да се спасу a да не погину, јер Господ неће да ко погине него сви да дођу у покајање (II Петр. 3, 9).

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни Причешћа и то:
1. како та благодат оживљава хлеб и вино,
2. како она претвара их у тело и крв Христову.

БЕСЕДА
о благодати Божјој
Доста ти је моја благодат! (II Кор. 12, 9)
Ни своје свете апостоле Господ није поштедео од искушења. Али зато им је дао био благодат! Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! Благодат је свеоружје. Благодат је јача од свих противности, од свих напасти, од свих тамних сила. Благодат је непобедива и победоносна.
Зато, браћо, треба да се молимо Господу да нам да благодат Своју свесилну. Благодат је Бог у нама. Благодат је царство Божје у нама. Кад је благодат Божја у нама, дан је у душама нашим. А дан значи светлост, знање и неустрашивост.
Ми не можемо, браћо, овде на земљи испросити већег добра од Бога него што је благодат Божја. Кад бисмо добили сву васиону на дар, тај дар био би мањи од благодати Божје.
О Господе пребогати, изворе непресушни свесилне благодати, ороси благодаћу Твојом окорела срца наша, да би се расплакали пред превеликом добротом Твојом и преужасном неблагодарношћу нашом, Теби слава и хвала вавек. Амин.


09. 06. - Свештеномученик Терапонт, епископ сардијски

Обратио је многе Јелине у веру Христову због чега буде љуто мучен од незнабожаца глађу, тамницом и бијењем. Обнажена положише га на земљу и везаше за четири суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију. Но мученик оста, ипак, у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, од којих многи болесници добијаху исцељење. Најзад свети Терапонт би заклан као јагње, у време Валеријана, и пресели се душом у Царство, да гледа славу Божју у вечности. Чесно пострада 259. године.

2. Свети мученици Теодора и Дидим. У време злочестивог цара Максимилијана беше у Александрији Теодора девица, благородног происхођења и васпитања. Као хришћанка би Теодора изведена на суд пред незнабошце. После дугих истјазања за веру Христову нареди кнез мучитељ, да се баци у блудилиште и да буде војницима дозвољено улазити к њој на задовољење телесне похоте. Света Теодора мољаше се Богу приљежно, да је спасе од скверни, и када се она мољаше, уђе к њој војник по имену Дидим, рече јој, да је и он слуга Христов, обуче њу у своје војничко одело, а себе у њено женско. Тада њу пусти да изађе, а он оста у блудилишту. По том ухваћен буде и изведен пред судију, призна да је хришћанин, да је он спасао Теодору и да је готов за Христа умрети. Би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Тада дотрча и Теодора к њему и узвикну: „Иако си ти спасао моју част, ја нисам од тебе искала да ме спасеш од смрти. Уступи мени смрт мученичку!“ Рече јој на то Дидим свети: „Возљубљена сестро, не спречавај ме да умрем за Христа и крвљу мојом оперем грехе моје!“ Чувши ову препирку незнабошци обоје осудише на смрт, и обоје беху посечени, а тела им сажежена у огњу. Чесно пострадаше и задобише венце вечне славе 304. године у Александрији.

3. Свети Давид Гареџијски. Овај Давид беше један од тринаест отаца грузијских (в. 7. мај). Прозван тако због Гареџијске пустиње, близу Тифлиса, где се подвизавао. У старости реши се Давид с неколико ученика посетити Свету Земљу. Остави, дакле, манастир на управу старцима Лукијану и Додо, и крете на пут. Када су стигли до једног брда, одакле се видео Јерусалим, Давид се заплака и рече: „Како да се дрзнем ја да својим грешним ногама ходим по стопама Богочовека?“ Па рече својим ученицима да они, као достојнији, иду и поклоне се светињама, а он узе три камена и врати се натраг. Но Господ не даде да се скрије од света толико смирење, и ангел се јави Илији, патријарху јерусалимском, и рече му: „Пошљи одмах за старцем, који се враћа за Сирију; у њега су три камена, он однесе собом сву благодат Свете Земље, њему је доста за благослов један камен, а два нека врати у Јерусалим; тај старац је авва Давид Гареџијски“. Патријарх брзо пошље људе, који стигну старца Давида и узму два камена, а њега пусте. Онај трећи камен и до данас лежи на његовом гробу, и има чудотворну силу исцељења.


Дидим красни ка смрти хођаше
И радосно псалме псалмоваше.
Кад то чула Теодора млада,
За Дидимом појури из града,
C Дидимом се она препираше
И о смрт се са њим отимаше:
– O Дидиме, o мој добротворе,
Пусти прво мене да уморе!
Ти ми спасе образ девојачки
Но узе ми венац мученички.
O Дидиме, част и слава твоја,
A смрт ова нека буде моја!
Уклони се, нек мач мене сече!
На то Дидим Теодори рече:
– Сестро моја, Теодора дево,
Ево среће што сам вазда снево!
Евo згоде да умрем за Христа,
Теби доста штo си дева чиста,
У чистоти ти Господу служи,
Дај Дидиму Богу да с’ одужи!
Теодора савет му не прима,
K cмрти јури напред пре Дидима,
– И ја главу имам за сечење,
И ја души требујем спасење!
O прекрасног овог препирања!
O блаженог o смрт надметања!
Но мач један може сећи двоје:
Двапут cевнy, посече обоје.
Сад сврстани c небесним војскама
Нас помажу својим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ
Здравље телесно је несумњиво дар Божји. Но здравље телесно није никако највеће благо овога света, као што многи говоре и пишу. Јер ма какво да је телесно здравље, оно је пролазно; a оно што је пролазно, не може се назвати највећим благом за човека. Непролазне вредности су драгоценије од пролазних, као што је вечност драгоценија од времена. A непролазне вредности улазе у оквир здравља душевнога. О. Јован Кронштатски пише: „Ах, ја и сам осећам, да кад сам потпуно здрав и кад трудом не изнуравам себе, ја тада умирем духом, тада нема у мени царства Божјег, тада овлађује мноме тело моје, a c телом ђаво.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни Причешћа и то:
1. како та благодат чини освећени хлеб и вино живом жртвом Христовом,
2. како она дејствује унутра у хлебу и вину слично онако као што је дејствовала у телу Свете Пречисте при ваплоћењу Господа.

БЕСЕДА
о благодати Божјој објављеној кроз векове
Да покаже у вијековима који иду превелико богатство благодати своје. (Еф. 2, 7)
Пророчким даром пророковао је апостол Павле о богатству благодати, која ће се кроз векове изливати на род човечји. Оно што је апостол прорекао, можемо ми, који живимо близу 20 столећа удаљени од апостола, проверити на вековима већ минулим. Као што су кошнице испуњене вредним и медоточним пчелама, тако су сви векови од Христа до данас испуњени благодатним људима, девојкама и женама.
О колико се богатство благодати Божје показало на безбројним душама, које најпре бише грешне, а после посташе свете!
О колико се богатство благодати Божје показало на људима и женама, најпре слабим и бојажљивим, који потом јуначки исповедаху Христа Господа и радосно за Њега пострадаше!
О колико се богатство благодати Божје показало кроз векове и векове на простим и неуким, који потом посташе мудраци истинити и духовни генерали војскама верних Христових!
А помислите, браћо, колико још скривене светости, нејављеног пожртвовања, незаписаног јунаштва, непохваљене врлине, лежи у дубинама двадесет хришћанских векова! Кад се све то објави, све то што је било у вековима прошлим и у оним који ће доћи до краја времена, тада ће се и ангели и људи удивити пред неисказаним богатством благодати Божје. Тада ће и сам апостол Павле морати узвикнути: иако сам апостол био, ипак слаба ми је била реч, да искажем сву неизмерност богатства благодати Божје, која се човекољубно пројавила у свету.
О пресвета Тројице, човекољубиви Боже наш, уздигни срца наша, да непрестано славимо и хвалимо превелико богатство благодати Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.


10. 06. - Свети Никита исповедник, епископ халкидонски

У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.

2. Света мученица Еликонида. Рођена у Солуну и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: „Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља“. Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове – лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: „Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!“ Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.

3. Свети Игњатије епископ ростовски. Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.


Еликонида храбра мученица,
Чисте душе и прекрасна лица.
У Коринту граду идолскоме
Реч o Богу јави јединоме:
– Коринћани, тамом заварани,
У демонске везе завезани,
Клањате се свему u свачему
Тек не једном Богу Свевишњему!
Бог је један, многи су идоли,
Бог је један, многи су ђаволи.
Један Бог је Творац, Сведржитељ,
Свију твари благи Промислитељ,
Он све створи, Он све обдржава,
Свему живом дах живота дава,
Све покреће силом u мудрошћу,
Све милује божанском милошћу.
Он је Господ u земље и неба,
Њему једном клањати се треба.
Коринћани, богати и славни,
Што сте тако у вери ништавни?

РАСУЂИВАЊЕ
Само гордељив човек готов је увек да сравњује Христа c другим великим људима, мада је јасно на први поглед, да су једно велики људи a друго Господ Христос, као што је једно ствар a друго Творац. Христос није само велики, него је Он творац и извор и надахнитељ сваке праве величине у историји људској. Наполеон, један од пролазних великана, рекао је у изгнанству и беди на острву Свете Јелене ове речи: „Александар, Цезар, Ханибал, Луј XIV са свом својом генијалношћу ништавни су. Они су завојевали свет, a нису могли задобити једнога пријатеља. A гле, Христос позива, и магновено цела поколења сједињују се свезом тешњом и јачом него што je свеза крвна… Христос зажиже огањ љубави, који прождире сваки егоизам и превазилази какву хоћете љубав.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни брака, и то:
1. како та благодат при венчању освећује законску телесну везу два људска бића ради рађања деце,
2. како она уједињује, осветљује и појачава кроз љубав свезу двеју душа, мужа и жене.

БЕСЕДА
о сили тајне брака
Оставиће човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (I Мојс. 2. 24)
Божја је воља да се размножи род људски; Божја је уметност начин како се род људски размножава; Божја је тајна како човек оставља оца и мајку и прилепљује се к жени својој. Оставити родитеље не значи напустити родитеље, него и сам постати родитељем. Кад деца постану родитељима, они нису више деца но и другови својих родитеља. Кад ожењени синови познаду тајну и муку рађања, они онда још више поштују родитеље своје. Никад брачна веза не ослобођава човека од поштовања и послушности према родитељима његовим. Првобитна заповест Божја о поштовању родитеља мора се испунити. Но по природном току ствари човек оставља родитеље своје и постајући сам родитељем, постаје заснивач нове будућности, док родитељи његови, свршивши своју улогу у свету, одлазе. Ипак, није у томе све остављење родитеља. По некој недокучивој тајни човек се прилепљује к жени и одлепљује од родитеља. Св. Теодорит пише: „Сам Христос, оставив вишњег Оца сјединио се с црквом.“
Браћо моја, брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостројства Божјег. Чист и чесан брак је препун узвишености. Чист и чесан брак, у страху Божјем, јесте сасуд благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјега. Ко нечистотом прља брак, тај хули на Духа Божјега. А ко се уздржава од брака ради царства Божјега, тај мора на други начин учинити себе сасудом Духа Светога, и у духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна смоковница.
О Боже Душе Свети Свемогући, помози онима који су у браку, да у чистоти, страху и узајамној љубави буду као црква Божја, у којој Ти радосно обитаваш и све на добро управљаш. Теби слава и хвала вавек. Амин.


11. 06. - Спомен Првог васељенског сабора

Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године, у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа Вере. Но, осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад, прописао је двадесет канона.

2. Света мученица Теодосија Тирска. У време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, окружена многим другим спасеним девојкама, и рече: „Видите ли, колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити?“ А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године.

3. Преподобна мученица Теодосија. Рођена по молитви њене матере светој мученици Анастасији, која јој се јави и рече, да ће родити. Родитељи је посвете Богу, и рано је даду у женски манастир (свете Анастасије). По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља, Богородице и свете Анастасије, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина, иконогонитеља, и прими двогуби венац: девичански и мученички, 730. године.

4. Свети Александар, епископ александријски. Први повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године.

5. Свети Јован Јуродиви, Устјужски чудотворац.

6. Свети мученик Нан (Јован) Солунски. Пострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни.

7. Свети мученик Андреј Хиоски. Пострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду.

8. Пад Цариграда. Због грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI.


Цар Константин храбро Цариград брањаше
A y себи Богу тихо се мољаше:
– O Свевишњи Боже, што c небеса гледаш
И неправди правду победити не даш,
Хришћани сe о Тe много огрешише
И законе Твоје грдно погазише.
Без Твог допуштења ова борба није,
Због грехова људских крв се ова лије.
Је ли Твоја воља, да град овај падне,
Охрабри ми народ, дa се не препадне,
Да крст не погази, у ислам не oде,
Нo дa ропство трпи до нове слободе.
Нека и роб буде, и нек буде слуга,
Нек се на њег’ сручи мрзост и пopyгa,
Ал’ нека отрпи с надом и кајањем,
И за грехе бивше уздисањем,
Док не спере грехе, и све зло не плати,
И докле се к Теби свецело не врати.
Имадне ли Тебе, он ћe богат бити,
Сва отета блага Ти ћеш заменити.
Цариград на земљи био ил’ не био –
Цариград на небу Ти си постројио,
Где царујеш славно са свецима Својим.
Пред тим Цариградом ево и ја стојим.
O смилуј се, Блаже, нашој грешној души,
Кад се зида ново, нек се старо руши!

РАСУЂИВАЊЕ
O како је велика била неустрашивост светих људи и светих жена! Кад читамо њихова житија, у нама се и невољно буди и стид и понос – стид, што смо ми толико изостали иза њих; понос, што су они од нашега рода хришћанскога. Ни болест, ни тамница, ни изгнанство, ни муке, ни понижења, ни мач, ни понор, ни огањ, ни вешала, нису могли поколебати узвишени мир душа њихових, чврсто привезаних за Христа, крманоша васионе и људске историје. Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак – проћи ћe!“ (Nubicula est, transibit). И заиста тај мрки облачак убрзо је прошао, a Хришћанство је пустило још дубље свој корен и још више раширило своје гране по свету. Немоћна злоба Јулијанова против Христа завршила се после неколико хитрих година Јулијановим узвиком у самртном ропцу: „Назарећанине, Ти си победио!“ Зашто да се страшимо ми, синови Божји, нечега чега се Бог, Отац наш, не страши?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светог у тајни брака и то:
1. како та благодат даје извесно достојанство начину размножавања рода људског,
2. како она чини чесан брак сликом Христове везе са Црквом.

БЕСЕДА
о двојакој тајни брака
Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву. (Еф. 5, 32)
Велика је тајна у томе што човек оставља оца својега и матер и прилепљује се к жени својој. Сам апостол, који се узвишавао до трећега неба и видео многе тајне небеске, назива брак телесних људи на земљи тајном великом. То је тајна Љубави и живота, и од ње је већа само тајна Христове везе са Црквом. Христос се назива Жеником, а Црква Невестом. Христос толико љуби Цркву, да је због Ње оставио Оца Свога небеског – остајућ с Њим наравно у јединству сушности и божанства – и сишао на земљу, и прилепио се к цркви Својој, и за Њу пострадао, да би је крвљу Својом очистио од греха и сваке скверни, и учинио ју достојном назвати се Његовом Невестом. Љубављу Својом Он греје Цркву, крвљу Својом храни је, и Духом Својим Светим оживљава и освештава и украшава. Што је муж жени, то је Христос Цркви. Муж је глава жени, а Христос је глава Цркви. Жена слуша свога мужа, и Црква слуша Христа. Муж љуби своју жену као своје сопствено тело, и Христос љуби Цркву као Своје сопствено тело. Муж љуби жену као себе самог, а жена се боји мужа, а Христос љуби цркву као Себе самог, а Црква се боји Христа. Као што нико не мрзи своје тело, него га греје и храни, тако и Христос греје и храни Цркву као Своје тело. И појединачна душа људска је невеста Христа Женика, и скуп свих верних невеста је Христа Женика. Какав је однос једног верујућег човека према Христу, такав је однос целе Цркве према Христу. Христос је глава великог Тела, које се зове Црква, и која је делом видљива а делом невидљива.
О браћо моја, тајна је ово велика! Она нам се открива по мери наше љубави према Христу и страха од суда Христовога.
О Господе, Спаситељу благи, очисти и спаси и украси душе наше, да би се удостојиле бесмртног и неисказаног јединства с Тобом у времену и вечности. Теби слава и хвала вавек. Амин.


12. 06 - Преподобни Исакије исповедник

У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ, где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

2. Света Макрина. Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој и, са својим мужем Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега, осим љубави према Богу, они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку, после премногих страдања за веру Христову.


Исакије к’о пророк Илија
Врлином се слично сунцу сија,
Цара моли, цару прети зломе,
Што пркоси Богу великоме:
– O мој царе, на кога си уст’о
Царство твоје остануће пусто,
Што ратујеш са свевишњим Богом,
Прах и пeп’o под Његовом ногом!
C војском ходиш на љуте варваре
У своју се силу надаш, царе!
Сила твоја слична малом мраву,
Ko je c Богом, има силу праву.
У два рата кренула ти нога:
Против људи и противу Бога.
Све ћеш лако са људима бедним,
Ал’ мири сe c Богом непобедним.
Јерес бацај, Православље држи,
Јер ћe огањ љути да те спржи.
Огањ овде и огањ онамо,
Оба света изгубићеш срамно.
Цар не слуша свету опомену,
У рат пође, Бога не спомену.
У рат пође, из рата не дође –
Ко зли мирис Валент би и прође,
A Бог Цркву своју ослободи,
Исакије Раја се сподоби.

РАСУЂИВАЊЕ
Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму, a ко то не може, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим, јер је слово Божје, како вели Григорије Богослов, хлеб ангелски, којим се храни душа, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума… Врло је корисно читати слово Божје у самоћи, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење, изван других добрих дела, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:
1. како та благодат освећује, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску,
2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни.

БЕСЕДА
о тајни рукоположења
И они помоливши се Богу метнуше руке на њих. (Дела Ап. 6, 6)
Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.
О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим. Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.


13. 06. - Свети апостол Јерма

Један од Седамдесеторице. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу „Пастир“ према откровењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рече му да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље.

2. Свети мученик Ермије. Остарео као војник царски и у старости пострадао за Цара Христа. Пошто га зли судија узалуд одвраћаше од вере Христове и саветоваше да принесе жртве идолима, нареди те му камењем избише зубе и ножем кожу с лица одераше. Потом га бацише у огњену пећ, но он уста, сачуван благодаћу Божјом. Потом испи најљући отров, који му даде неки волх по наредби судије, но тај отров му ништа не нахуди. Видећи то волх, толико се изненади да јавно исповеди Христа, због чега би одмах мачем посечен. Потом Ермију ископаше оба ока, но он не жалећи узвикну ка судији: „Узми себи ове очи телесне, које гледају сујету света, ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту“. Потом би стрмоглав за ноге обешен, но они који му то учинише, ослепеше и тетураху се око њега. Свети Ермије призва их к себи, стави своје руке на њих и молитвом ка Господу поврати им вид. Видећи све ово судија, разјари се као лав, па извади нож и одсече главу Божјем човеку. Хришћани потајно узеше тело Ермијево и чесно сахранише. Његове мошти даваху исцелење свим болним и невољним. Пострада свети Ермије 166. године за време цара Антонина.

3. Свети мученик Философ. Овај Христов мученик беше родом из околине Александрије. У време гоњења хришћана Философ свети не хте се одрећи Христа Господа пред кнезовима и судијама незнабожним. Због тога ударише га незнабошци на љуте муке. Пошто би мучен разним мукама, метнуше га најзад у меку постељу и везаше му и ноге и руке, и пустише к њему жену развратну, да га на грех наведе. Када свети Философ осети, да се у њему буди похот од прикосновења женских руку, он стеже зубима језик свој, пресече га и испљуну у лице развратници. Од тога се у њему похот угаси, а блудна жена толико ужасну, да одмах побеже од њега. Потом би посечен мачем око 252. године у својим младим годинама, и пресели се у Царство вечне младости.


Волх стари и скверни, тровач и лажљивац,
У свему премален, но велик плашљивац,
Отров љути даде светоме Ермију,
Од отрова овог змије да се скрију!
Ермиј отров испи, смрт га не однесе,
A Волх стари виде и сав се затресе,
– O да дивна чуда, из гласа повика,
Отров нема силе на Божјег војника!
Нек се скрију дани мог живота тамног,
Нек се бришу лета мог живота срамног!
Цео век посветих обманама тупим,
Цео век у служби идолима глупим.
И тек данас видим у великој страви:
Бог Ермијев Бог је једини и прави.
Распети је Христос Господ са небеса
Његова су само нелажна чудеса.
Од сада сам Христов, o Христе, прости ми,
За последњег слугу Ти ме, Благи, прими,
Опрости ми грехе премноге, опрости,
Жртвоваћу за Те тело, мртве кости!
To изрече старац горко покајани,
Од лажи и страха одједном опрани,
У Хришћане себе он јавно уврсти –
Мач над њиме севну, и крвљу га крсти.

РАСУЂИВАЊЕ
Живот je овај духовно војевање. Победити или поражен бити! Ако победимо, уживаћемо плодове победе кроз сву вечност; ако ли будемо поражени, трпећемо ужасе пораза кроз сву вечност. Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског. Бог је свемоћни савезник свакога ко Га искрено призива у помоћ. „Овај живот није шала ни играчка,“ вели о. Јован Кронштатски, „но људи га обраћају у шалу и играчку. Лакомислено играју се временом, датом нам за припремање за вечност, играју се празним речима. Сабирају се у гостима, седе и празнослове, a затим седе и играју овако или онако; сабирају се у позориштима, и тамо се само забављају… Сав живот за њих је забава. Но тешко онима који се само забављају!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни јелеосвећења и то:
1. како та благодат дејствује кроз освештани јелеј,
2. како она, сходно молитви и вери, исцељује од сваке болести и сваке немоћи.

БЕСЕДА
о тајни јелеосвећења
И мазаху уљем многе болеснике, и исцјељиваху. (Мар. 6, 13)
Тако су чинили апостоли свети, па је заповеђено да и ми тако чинимо. Апостол Јаков пише нам: болује ли ко међу вама нека дозове старјешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је гријехе учинио, опростиће му се (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога, него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина), него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сам Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама; но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином.
Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.
О браћо моја, како је неисказана благост Божја! Шта није Господ учинио за нас! И шта бисмо ми могли пожелети више? Све потребе наше Он је знао унапред, и за све њих унапред предвидео лекове. А од нас Он тражи само да Му верујемо и његове прописе извршујемо. Није ли безочно и стидно за нас, да ми често савесније испуњавамо прописе лекара, људи смртних као и ми што смо, а прописе бесмртног Бога да пренебрегавамо?
Господе свеблаги, растопи камена срца наша силом благодати Твоје, да бисмо пре смртнога часа могли показати дужну благодарност према Теби, – према Теби, о свеблаги и свемудри Боже наш! Теби слава и хвала вавек. Амин


14. 06. - Свети мученик Јустин Философ

Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати поновo у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

2. Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?“ – одговори свети Јустин: „Не мислимо него знамо“. После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

3. Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.


Ко је Христов, тај за Христа гине,
Свети Јустин, бранитељ истине,
Силу Христа позна и изрече,
Неустрашно све царство обтече
Бранећ` праве, безбожне корећи,
Свему свету истином светлећи.
Он од града беше некрштених,
Где ‘но једном десет прокажених
Спасу Христу горко завапише,
Његовом се речју исцелише.
Сад и Јустин проказу од лажи
Силом вере Христове ублажи,
Као отац хришћане заштити,
Незнабоштва глупост разголити,
Царевима он истину збори —
Светлост беше док свећа догори,
Док му злице тело не узеше,
Душу у Рај ангели узнеше
Да на Небу као сунце сија
К`о му сија и Апологија,
Славећ’ име бесмртног Јустина
Свет учећи шта је то истина.

РАСУЂИВАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:
1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.

СОЗЕРЦАЊЕ
о томе шта је почетак мудрости
Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.


15. 06. - Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски

Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

2. Свети новомученик Константин. Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.

3. Свети мученик Јован Нови Сочавски. Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.

4. Свештеномученик Еразмо Охридски. Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!“ Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе, прими дух мој!“ и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.


Велик беше Никифор, велик међ свецима,
Велик беше Никифор, ко див међ људима.
A цар беше премален, са именом лава.
У инату и злоби сва му беше слава.
Цар је за то да води послове државне.
He да суди догмате вере православне.
Патријарх му Никифор догме толковаше,
Но охоли мали цар мудар се прављаше:
Мада царем постаде, оста проста шудра.
He хте чути савете светитеља мудра.
Патријарха цар прогна у пусту даљину
A сам поче толковат божанску истину.
Велик беше Никифор, велик у изгнању,
Ка’но и на престолу у свом достојању.
Величина његова сва беше унутра
A не лажна, случајна, од данас до сутра.
Никифор се посвети вером и чистотом,
Јаком вером и постом и смерном простотом.
A цар Лава убише, убише га грозно,
Можда би с’ и покајо, али беше – позно.

РАСУЂИВАЊЕ
Иконопоштовање је саставни део Православља, од кога се оно не може одвојити. Што се неким људима учини да је иконопоштовање исто што и идолопоклонство, то није никакав доказ против икона. И Јеврејима се учинило, да Христос твори чудеса силом сатане a не Бога; a Римљанима се учинило да су хришћански мученици обични волшебници и мађионичари. „Икона је ствар божествена но не обожена,“ рекао је св. Никифор иконоборном цару Лаву Јерменину. Затим му je објаснио како је Бог наредио Мојсију да направи змију од бакра и уздигне је у пустињи, мада је пре тога заповедио био: не гради себи лика резана. Ово је заповедио да би спасао народ изабрани од мисирског идолослужења, a оно је заповедио да би Он, Бог једини и свевишњи, показао своју силу кроз ствар видљиву.
Тако Он показује Своју силу и кроз иконе. To je Његова света воља a наша корист ка спасењу. Да су иконе ствар малозначајна, или чак идолска, зар би многи од најсветијих и најдуховнијих људи и жена у историји цркве пострадали за иконе до смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење једног губавог (Мат. 8, 2) и то:
1. како губави замоли Господа да га исцели, и како га Господ дохвати руком, и би здрав,
2. како сам и ја губав од греха, и како се Господ може дотаћи душе моје и исцелити је, ако My ce молим.

БЕСЕДА
о томе како мудрост себе свуда јавља
Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; у највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе. (Приче Сол. I 20-21)
Премудрост Божја је сам Господ Исус Христос, кроз кога је створено све што је створено. И све што је створено, јавља премудрог Творца свога, како оно што је у пољу, тако и оно што је у граду. У пољу је чиста и светла природа, а у граду човек са његовим занатима и вештинама. Премудрост Божја виче, а не шапће, кроз сву природу и кроз све корисне занате и вештине човекове. Она је покрила све поље, она је испунила сав град, она је над земљом и под земљом, у висинама звезданим и у дубинама морским. Онај ко хоће да је чује, може је чути на сваком месту; онај ко хоће да се њом учи и наслађава, може се учити и наслађивати на сваком месту; онај ко хоће њоме да се поправља и сазидава, може се поправљати и сазидавати на сваком месту.
Тако је Премудрост Божја јасна и очигледна у свету од почетка света у свима створеним стварима. Но Она је још јаснија и очигледнија у пророцима и другим Божјим људима, који се удостојише приступа к Њој мимо створену природу. Кроз уста њихова Премудрост Божја гласила се у пољима и градовима, на улицама града и на вратима човека.
Али Премудрост Божја најгласнија је и најјаснија у лицу самога Господа Исуса Христа. У лицу Господа Исуса Христа Премудрост Божја се јавила у телу и показала људима у чудесној сили и красоти Својој. Ту премудрост Божја не говори кроз твари ни кроз људе, но говори сама собом и сама од Себе, лично и непосредно. Својом мудрошћу Господ је напунио цео свет кроз Цркву Своју Свету, тако да се може рећи, да као пре деветнаест столећа у Палестини, тако Он и данас кроз служитеље Речи виче на пољу, на улицама, у највећој вреви светској, по свима градовима и пред свима вратима.
О браћо моја, отворимо врата душе наше за Премудрост Божју, ваплоћену у Господу Исусу Христу!
О Господе Исусе, Премудрости Божја и Сило, отвори душе наше и усели се у њих. Теби слава и хвала вавек. Амин.