Месечни календар – април

Април

01. 04. - Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима

Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

2. Свети мученик Панхарије. Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.


Свети Хрисант светује Дарију,
– O девице, остави се лажи,
И кипове не штуј ка’ богове,
Нит истину ти од земље тражи.
Истина је у Бога једнога.
Јединога Бога троичнога,
Који созда васељену целу,
И човека, круну васељене.
Он једини, бесмртни и живи,
Он од земље прави завијаче
И одеће блага духовнога,
Душа наша благо је духовно
Завијено у прашину тела.
Душу треба нежно неговати,
К’о невесту за Христа спремати.
Остави се, дево, телесности,
Она води муци и жалости.
Бог не гледа у сасуд телесни
Но у цвеће што у њему расте.
O девице, у смрт одевена.
Данас-сутра смрћу разједена:
Кити душу цвећем од врлина.
Посеј цвеће вером у Господа,
Огради га надом и љубављу.
Залевај га Духом животворним,
Оплеви га од корова греха.
Нек порасте цвеће од врлина,
Нек порасте цвеће благочешћа,
Нек порасте цвеће милосрђа,
Нек порасте цвеће покајања,
Нек порасте цвеће терпенија,
Нек порасте цвеће уздржања.
Нек порасте цвеће послушања.
Твоја душа, као песма рајска,
Нек мирише као башта рајска.
Бог да би се у њу уселио,
Који ју је за то и створио. –
Хрисанта је Дара послушала,
Своју душу за Христа венчала,
Тело своје на муке предала
Са Хрисантом, са братом духовним.
A Бог их је у Рај пресадио
Рајску башту њима окитио.

РАСУЂИВАЊЕ
„Ова милост (Божја) – што нас васкрсава и после тога згрешисмо, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава, Господе, безмерној милости Твојој!“ Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је кроз Христа спасао од трулежи греха и смрти него кад нас је ни из чега створио. И ваистину, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину, кад га поново приме, све му опросте, уљуде га, очисте га, излече га, и поново га учине својим наследником, него када га роде. Када се млади Панхарије, облаган почастима царским, одрече Христа, написа му његова мајка писмо, пуно бола и туге. „Не треба се бојати људи, писаше му мајка, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10, 33).“ Син прими савет материн, застиде се самога себе, исповеди пред царевима веру своју у Христа, и мученичком смрћу умре за Христа, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина, рођење духовно, важније од првог, телесног рођења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како се Он на крсту мучи од болова,
2. како му дају сирће и жуч да пије, кад Он рече, да је жедан,
3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине.

БЕСЕДА
о знаменију Сина човечјега
И тада ће се показати знак сина човечјег на небу. (Мат. 24, 30)
Какав ће бити овај знак Сина човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, – сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“
О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ.
Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

02. 04. - Преподобни мученици Јован и други

Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападан је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо“. – И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.

2. Света мученица Фотина. То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару код Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.


Ha бунару Христа срете Самарјанка жена.
И светлошћу самог Христа беше просвећена.
Под Нероном живот сконча у другом бунару.
И дух даде Христу Богу своме господару.
Синови joj славни беху, Виктор и Joсиja.
Обојицу света мајка светињом просија.
Пет сестара намучених за Христово име
C њом одоше на небеса да награду приме.
O Фотино покајнице, дивна мученице,
Како сада вечним сјајем блиста твоје лице!
Некад Спаса чак ни водом ниси напојила,
Напокон си и крв своју за Њега излила.
Душа твоја некад мрачна, док би Самарјанка,
Надсунчаним засја лучем кад поста Хришћанка.
Са страхом си у Сихару Христа објавила,
Смрћу си Га усред Рима ти посведочила,
Љубав сваки страх убија и јунаком прави,
Љубав тебе, o Фотино, занавек прослави.
Нерон може сагорети и два и три Рима,
Но не може сагорети душу Хришћанима.
Нерон може полупати судове од глине,
Но немаде моћ никакву над духом Фотине.
O бесмртна светитељко, сад помози нама,
Пред престолом Христа Спаса – твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ
Не кажњава Бог грешника зато што му чини задовољство да уништи човека. Јер да му то чини задовољство, Он не би стварао човека ни из чега. Него кажњава грешника из више целисходних домостројних разлога, од којих су два најочигледнија за нас: прво, да би га казном поправио и на прави пут спасења извео, а друго, да би друге устрашио да не греше. Ово исто мисли св. Исак кад каже: „Праведни мудрац је сличан Богу, јер он кажњава човека не да би му се осветио за грех него, или да исправи човека, или да друге устраши.“ Неки обесни младић, који хуљаше на Бога и на родитеље своје, наједанпут сиђе с ума. Цео град, у коме живљаше тај младић, виде у томе казну Божју и устраши се страхом Божјим. Младића држаху везана и затворена три године. А мајка његова плакаше горко и мољаше се Богу за сина. Једне године о Духовима одведе мајка свог лудог сина у манастир св. Василија у Острогу. После молитава полудели младић оздрави и дође к себи. По том се покаја и поста узорит човек и прави хришћанин.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета н то:
1. како тече крв из Његовнх руку и капље на земљу.
2. како тече крв из Његових ногу и слива се на земљу.
3. како тече крв испод Његовог ребра и капље на земљу.

БЕСЕДА
о борби Јагњета са зверовима
Ови ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити,
јер је господар над господарима и цар над царевима. (Откр. 17. 14)
Ко говори ове чудне речи? Јован Боговидац. Ко је то Јагње? Христос Господ. Ко је то господар над господарима и цар над царевима? Христос Господ. С ким ће се то Он побити, и кога ће победити? То је звер седмоглава, и сви они који од те нечисте звери примају власт, и част, и богатство.
Јагње посред звериња! Но, ипак, виде св. Јован Јагње као победиоца над свима зверовима. Христос посреди демона! Рекао би прогутаће Га! Па ипак, демони устрашени вичу к Њему за милост и беже од Њега безобзирно. Христос међу Својим мучитељима! Рекао би: умртвиће Га заувек. Па ипак, Он васкрсава и побеђује, а они беже у страху и гину. Црква Христова међи незнабошцима! Рекао би преплавиће је као таласи малено острво! Па ипак: назнабожачка царства тону и пропадају, а Црква постоји, расте и напредује. Вера Христова посред опорих философа и теоретичара! Рекао би: надмудриће је и избацити из света! Па ипак, они један другог у лаж угоне, и прогоне, а вера Христова спасава људе. Благочешће међу богохулницима и богоодрицатељима! Рекао би: упрљаће је! Па ипак они се даве у својој прљавштини, а благочешће носи се у неупрљаној чистоти. Кротост и плачевност хришћанска посред насилника и отмичара! Рекао би: умреће од глади! Па ипак, она живи и ходи сита, а насилници и отмичари пропадају од глади. Јагње посред зверињака! Па ипак – Јагње је победилац.
О Господе кротки и добри, Јагње Божје преумилно, запој и нас Твојом кротошћу и добротом, те да и ми будемо учасници Твоје победе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

03. 04. - Свети Јаков, епископ и исповедник

Не зна се ни место његовог рођења нити место његовог епископствовања. Зна се само да је испунио закон Христов, подвизавајући се много у посту и молитви, и да је, у време Копронимово, велике беде и муке претрпео од иконобораца: и глад, и тамницу, и поругу сваке врсте. Најзад је предао душу своју Богу, коме је верно послужио у овом животу. Живео и страдао у VII веку.

2. Преподобни Кирил, епископ катански, у Сицилији.Родом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду, која се није могла пити – а у том месту друге воде у лето није било – молитвом претворио у слатку, пијаћу воду. Упокојио се мирно.

3. Свети Тома патријарх цариградски. Живео је у време царева Маврикија и Фоке, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије, а по смрти Кириака, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај, позове Теодора Сикеота, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега, да га Бог узме пре него те беде наступе. „Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?“ тако отписа Теодор патријарху, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. године.

4. Преподобни Серапион. Друг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: „Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех… Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба“.


Серапион хтеде грешницу да спасе,
Па образ грешника и он узе на се,
И грешници уђе као грех да створи,
Но пре греха он joj овако прозбори:
– Ти очекуј мало, ноћ имамо целу,
Док молитву свршим, па ћемо к неделу!
Серапион поче молитве да чита
Ум дижући к Богу, никуд да не скита.
Па молитву једну за молитвом ниже,
Уздах за уздахом Свевишњем уздише.
Сав прочита Псалтир и молитве друге.
Па молитве поче за грешницу дуге:
Плачем и уздахом молитве пресеца,
Док и грешна жена отпоче да јеца.
Да јеца и плаче ко никад за века.
Позна да не дође светитељ због греха
Heгo да њу спасе од њена разврата
И уздигне к’ Богу, и спере од блата.
Па узвикну жена: шта треба да радим?
Ево сама себе стидим се и гадим! –
Серапион тада упуте joj даде,
И сестрама мудрим на бригу предаде,
Па он за пустињу пут узе преда се,
Весео што једну грешну душу спасе.

РАСУЂИВАЊЕ
Од многих који јуре за богаћењем, чућеш овакво оправдање: кад се обогатим, моћи ћу чинити добра дела! Не веруј им, јер обмањују и тебе и себе. Св. Јован Лествичник дубоко је познао и најскривеније побуде људске душе кад је рекао: „Среброљубље се почиње с претпоставком да се чини милостиња, а свршава се мржњом према бедним.“ Ово се потврђује на свима среброљупцима, много богатим и мало богатим. Обично људи говоре: да ми је да имам новаца, ја бих учинио то и то добро дело! Не веруј му. Нека ни он сам себи не верује. Нека се огледа као у огледалу у онима који имају новаца и неће да учине то и то добро дело. Такав би и он био кад би стекао новаца. Опет вели мудри Јован: „Не говори, да ти је потребно сабирати (новац) за бедне – да би кроз ту помоћ њима добио Царство. Јер Царство се може купити и за две лепте.“ Ваистину, јеванђелска удовица купила га је за две лепте, а богаташ, пред чијим је вратима лежао Лазар – није га могао купити за безбројно благо своје. Ако ништа немаш да даш убогоме, помоли се Богу да му Он да, и тиме си већ учинио милостињу и купио Царство небесно. Када св. Василије Нови прорече царици, жени цара Константина Порфиродног, да ће родити најпре ћерку, па сина, царица му понуди много злата. Светитељ одби, но царица га закле Светом Тројицом, да узме. Тада св. Василије узе само три златице и даде их бедној Теодори, која га служаше, говорећи: „Не треба нам много од овог трња, јер веома боде.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. главу Његову израњављену трновим венцем,
2. очи Његове затворене од бола,
3. уста Његова осушена од жеђи.

БЕСЕДА
о Првом и Последњем, Живом
Не бој се, ја сам Први и пошљедњи, и живи.
И бијах мртав и ево сам жив ва вијек вијека, амин. (Откр. 1. 18)
Тако рече Господ Исус Своме љубљеноме ученику Јовану у визији на острву Патмосу. Чега не бој се? Не бој се гоњења цркве од стране незнабожаца. Не бој се мучитеља, који муче Моје верне на све стране. Не бој се царева, који дижу гоњење на хришћане. Не бој се насилних велможа овога света, који заслепљују људе страстима те не виде истину коју Ја донесох у свет. Не бој се ничега!
Како да се не бојим, Господе! Кад је сав свет до зуба наоружан и окупљен против нас, малобројних и ненаоружаних, како да се не бојим?
Не бој се, јер Ја сам први и последњи, алфа и омега.
А све те војске наоружане против вас нису ништа до један пролазан вихор мртваца. Ја сам од пре времена и Ја сам после времена, пре почетка свега и после свршетка свега створенога, Ја сам. А они су сви закључани у један педо времена који сам Ја свакоме створеноме одмерио, и ван тога педла не могу се пружити.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ни смрти се не бој. Ја сам пре смрти и после смрти. Смрт је слуга Мој, и Ја пустих слугу Свога у свет да Ми послужи. И Ја се предадох Своме слуги за три дана, и наредих му да Ме пусти, и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена као вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, Ја сам – алфа и омега.
Господе вечни и бесмртни, дај да ове Твоје свете речи вазда звуче у души верних Твојих кад год се подигне гоњење на свету Цркву Твоју. Да се не убојимо, држећи се Твоје десне руке. Теби слава и хвала вавек. Амин.

04. 04. - Свештеномученик Василије, презвитер анкирски

Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?… Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама“. – Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене коже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!“ – Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.

2. Света Дросида. Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.

3. Преподобномученик Јевтимије. Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа.


Ти си диван ловац, o Христе Господе,
Разап’о си мреже по свету васцелом,
Чисти бисер ловиш из дубоке воде,
Невидљивом мрежом, духом исплетеном.
Љубављу везеном, сузом покапаном,
Ангелским рукама свуда подржаном.
Све што мајка роди и Дух однегова,
Све прекрасне душе што свет може дати,
Све то y број уђе Твог богатог лова,
Све то Твоја мрежа свилена ухвати,
Кад уздигнеш мреже из животног мора
Ништ’преостат неће сем каљава кора.
O предивни ловче бисера чистога.
И ми грешни некад Твој смо бисер били.
Сада смо далеко од престола Твога
Под талогом страсти тамом се покрили.
Но нек и нас мрежа Твоја подухвати,
Од Твог ћемо лица к`о звезде засјати.

РАСУЂИВАЊЕ
Чак ни у мукама на крсту Господ Исус не осуди грешнике него изнесе пред Оца Свога извињење за њихов грех говорећи: не знају шта раде! Да и ми не судимо никога, да не би били осуђени. Јер нико није сигуран, да неће и он до смрти учинити онај исти грех за који осуђује брата свога. Св. Анастасије Синајски учи: „Ако и видиш некога да греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршити свој живот. Овај разбојник, распети с Исусом, беше човекоубица, Јуда пак беше апостол Исусов, па ипак разбојник уђе у Царство, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши, ти не знаш и његова добра дела. Јер многи сагрешише јавно а покајаше се тајно, и ми видимо грехе њихове а покајање њихово не знамо. Зато, браћо, никог да не осуђујемо, да не бисмо били осуђени.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како је безгранична туга Његова за људима заслепљеним грехом,
2. како су Његове мисли на крсту више управљене ка Оцу небесном него к Себи,
3. како су Његове бриге на крсту више управљене на људе него
на Себе,
4. како је Он и на крсту сигуран у Своју победу и васкрс.

БЕСЕДА
о величанству Христа Победиоца
А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна,
као снијег; и очи његове као пламен огњени. (Откр. 1, 14)
Таквога виде Исуса после васкрса и победе Јован Боговидац. Виде Га као сина човечјег, обучена у дугачку хаљину, опасана златним појасом, са седам звезда у десној руци, а лице Му бијаше као што сунце сија у сили својој. У таквој се сили и слави јавио Онај, који је на крсту био незрачан, и који се свима мимопролазницима чинио као најнемоћнији од синова људских.
Но зашто му коса бејаше бела као вуна и као снег? Не беше ли Господ, кад Га убише, једва 34 године стар? Огкуда Њему бела коса? Не означава ли бела коса старост? Ваистину, бела коса означава код смртна човека старост, но код Христа у слави она означава више него старост – она означава вечност. Вечно млада старост! Старост је прошлост. младост је будућност. Није ли Он и једно и друго у исто време? И више него сва времена прошлости и сва времена будућности – надвремена вечност.
И зашто му очи беху као пламен огњени, То је Свевидећи, зато. Од сунца се штошта може и сакрити, али од Његовог погледа не може се сакрити ништа од свега онога што је на небу и на земљи и под земљом. Он прозире сва влакна свих ткања у природи: Он прозире све атоме у камену, све капље водене у мору, све частице ваздуха, све помисли и све жеље свих створених душа.
То је Онај исти, и нико други, који је из састрадалне љубави према роду човечијем сишао на земљу, обукао се у смртно и страдално тело, поруган и попљуван био од грешних људи. То је Онај исти, који је незрачан висио на крсту међу разбојницима, и као мртвац сахрањен био од Јосифа и Никодима.
О браћо, како је страшно и помислити, како је великог и величанственог посетиоца имала земља! А још страшније – на кога су безумни људи дигли руку!
Господе величанствени, опрости нам грехе наше, и сети се и нас у сили и слави Својој. Теби слава и хвала вавек. Амин.

05. 04. - Свештеномученик Никон

Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: „Велики је Бог хришћански!“ Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.

2. Преподобни Никон Печерски. Друг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским.


У тамници Никон тамноваше,
И дан и ноћ Богу се мољаше.
Не мољаше Бога за одбрану,
Нит освету зломе Квинтијану,
Но за силу да муке истраје.
Никонове Бог чу уздисаје,
Једном Никон у молитви снева:
Јави му се у светлости Дева.
Од сунца је лепша и светлија,
Од јагњета беља и кроткија.
Са стране joj до два архангела.
Лица су им светла и весела,
До неба се висом узвисују,
Један другом реку показују:
– To je Псимиф река валовита!
Тад архангел један Деву пита:
– Послати смо убит Квинтијана
У валове Псимифа помамна.
Ho ми ево по реци смотримо
Квинтијана нигде не видимо?
Дева рече, мед c уста joj тече:
– Он ћe скоро на ту реку доћи,
Покушаће кроз валове проћи,
Но коњ ће се под њим помамити,
Зубима му лице нагрдити.
Река ћe гa ова утопити,
И ви тако пос’о свој свршити.
To je конац злога мучитеља
За Никона мога светитеља –
Све се згоди како рече Дева,
Јава беше све што Никон снева.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Пафнутије мољаше Бога, да му открије, коме је он (Пафнутије) сличан. И чу глас који му рече: сличан си трговцу који тражи добре бисере, устани и не лењи се!
Но не би Бог рекао свакоме од нас, да смо слични трговцу који тражи добре бисере. Јер многи од нас не траже бисере него се затрпавају све дебљим слојевима јевтине прашине. Није све бисер што мрежа изнесе са дна мора, но муљ и песак. Али незналице се грабе о тај муљ и песак као о бисер. Само трговац који познаје прави бисер баца мрежу у море небројено пута и извлачи је, просипајући муљ и песак, док не нађе једно зрно бисера. Зашто Бог уподобљава Пафнутија трговцу? Зато што је Пафнутије дао био све своје имање, и уложио сав свој труд и све своје време да би некако дошао до једног зрна правог бисера. То зрно правог бисера јесте срце очишћено од страсти и злих помисли, и загрејано пламеном љубави према Богу. – Устани и ти, човече, и не лењи се! Твој пазарни дан приближује се сумраку.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како састрадална љубав према људима није се у Њему смањила
од Његових мука,
2. како с љубављу пружа Мајци утеху указујући јој на Јована као
на сина место Себе,
3. како се с љубављу моли Оцу за људе: Оче, опрости им јер не
знају шта раде!

БЕСЕДА
о немоћи човека пред величанством Бога
И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав. (Откр. 1, 17)
То свети Јован паде као мртав кад виде Господа Исуса у слави. Свети Јован, љубљени ученик Исусов, јевенђелист, девственик, љубитељ Господа, ревнитељ светиње – он се не могаше одржати на ногама нити у присебности када виде Учитеља свога у небесној слави и сили Његовој! Него паде као мртав. Како ли ће тек издржати присуство Господа и поглед Његов, као пламен огњени, они који се огрешише о Њега, усташе против Њега, похулише име Његово, презреше љубав и жртву Његову, наругаше се крсту Његовом, погазише заповести Његове, гоњаху Цркву Његову, срамоћаху свештенике Његове, убијаху верне Његове? Шта ће се тек с њима десити пред лицем Господњим, кад свети Јован паде као мртав? Шта ће се десити с књижевницима који развраћају? са васпитачима који убијају веру у младим душама? са скептицима који сумњом својом трују људе? са разбојницима и лоповима? са развратницима и детеубицама? Шта ће се десити с непријатељима Христовим – кад пријатељ Христов паде као мртав пред неисказаним блеском славе Његове?
Толика је слава, и сила, и власт, и крастота, и господство, и светлост и величанство Господа Исуса, васкрслог и вазнесеног, да најближи другови Његови, који су три године без страха гледали лице Његово на земљи, падају као мртви, кад Му сагледају лице на небесима, после страдања, смрти и победе!
Господе свеславни и свесилни, обасјај нас и оживи нас силом и славом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

06. 04. - Свети Артемон, епископ селевкијски

У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.

2. Преподобни Јаков Исповедник. Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова бацише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена, врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.

3. Свештеномученик Партеније, патријарх цариградски.Родом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.

4. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!“ То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.

5. Преподобни Захарија. Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје“. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!“ Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.


– Шта човеку вреди. Ти Господе, рече.
Да сва свет пространи у својину стече,
Када мора данас ил’ сутра умрети.
A стечено благо њега надживети!
Шта вреди да круну он на главу стави
Кад је иза себе мора да остави!
Шта му вреди злато и хрпа од сребра
Кад прорасте трава кроз суха му ребра!
Шта помаже свила, бисер и јестива.
Кад га сунце више не сагледа жива!
Изгуби ли душу, шта му свет помаже?
Тел’о му без душе у гроб се полаже.
Тело му и душа, обоје умрли.
Свако својим путем своме гробу хрли.
Два мртваца тада људи сахрањују,
Ни за једним од њих горко не тугују.
O нек чува душу ко разума има,
Опомену јасну Ти си дао свима.
Душа је једино што се може спасти.
Све друго у свету – и свет he пропасти.
O Господе драги, кад Твој савет знамо.
Још и силу Твоју и помоћ требамо.
O помози, блаже, нашој грешној души,
Дим сујете светске да је не угуши.

РАСУЂИВАЊЕ
Путовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рекар: „Кад ћемо, оче, стићи у ћелију?“ (тј. да би се могли Богу молити). Авва Данило му одговори: „А ко нам сада одузима Бога? И у ћелији је Бог, и ван ћелије – тај исти Бог.“ Овим се учимо непрекидности молитве, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни ћелија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве, моћи природа и путовање одвојити од молитве.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. бројећи капи Његове пречисте крви и бројећи грехове моје,
2. бројећи болне уздахе Његове и бројећи глупе дане смеха мога.

БЕСЕДА
о верности у страдању и венцу живота
Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати…
Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота. (Откр. 2, 10)
Својим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати, да истрајемо до краја, као што је Он, безгрешни, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо, и олакшава нам наше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати, говори Он, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао, него сам их све примио на Себе и све их на крају – победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања, а Ја видим и знам, колико ти можеш поднети и докле.
Ако ли страдања буду трајала и до саме смрти, и ако ти она и смрт проузрокују, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним, вечним. у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи, који сав заудара на трулеж и смрт, и који је краћи него живот гавранова.
О браћо моја, послушајмо реч Господа, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење, кад послушамо Господа, они ће постати као пена морска.
Господе Победитељу, научи нас још дуготрпљивости Твојој. И кад малакшемо, пружи руку Твоју, и подржи нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

07. 04. - Благовести

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

2. Свети мученици Пелагија, Теодосија и Дула. Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.


O да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вести: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка, Кроткога ћеш родит,
И свет препородит!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

РАСУЂИВАЊЕ
Питали авву Атанасија: Како је то Син раван Оцу? Он одговори: „Као што су два ока а један вид.“ Одговор изврсан. Попут овога ми можемо додати: као што су два уха а један слух. Исто тако за све три божанске ипостаси: као што су три свеће а једна иста светлост.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Пресвету Деву Марију и то:
1. како смерно, послушно и предано служаше Богу 11 година у храму,
2. како смерно, послушно и предано служаше Богу у одаји својој
у Назарету,
3. како смерно, послушно и предано прими божанску благовест од архангела Гаврила.

БЕСЕДА
О свемогућству речи Божје
У Бога је све могуће што рече. (Лк. 1, 37)
И рече Бог да буде светлост и би светлост: Док Бог не рече, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако, кад Бог рече, онда поста вода и суха земља, и свод звездани, и биље, и животиње, најзад и човек. Док Бог не рече, ништа од свега тога не би,нити ма кога би осим Бога, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу. Што год Бог захоће да буде, и рекне да то буде, то мора да буде, и не може а да не буде, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје.
Створивши све твари, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје.
Но постоји ред и начин међу тварима, видљиви и докучиви за нас људе, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину, који је тајна у Светој Тројици, десише се и дешавају се оне појаве, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено. Но и сав створени свет је чудо, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо, и свуколико то чудо постало је речју Божјом, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање, које је питање свих поколења: како то може бити, одговара јој: у Бога све је могуће што рече.
О Господе Боже, Створитељу наш, бесмртни и постојани Чудотворче, уразуми наш разум да више не сумња но да верује, и уразуми наш језик да више не пита него да Тебе прославља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

08. 04. - Свети Архангел Гаврил

Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж – Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

2. Свештеномученик Иринеј епископ сремски. Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.

3. Преподобни Малх. Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у IV веку.

4. Преподобни Василије Нови. Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.


Седам златноглавих ангелских врхова.
Седам архангела, највиших духова:
Михаил је први, мач за супостате,
Мачем он раздаје богоборним плате.
Гаврил благовесник Божијег ваплоћења
И пречудни тајник људскога спасења.
Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,
Он је лекар људских големих недуга.
Урил је сијање светлости Божије
Он је просветитељ душе човечије.
Салатил – молитељ, молитве подноси,
И молитве људске пред Бога износи.
Јегудил славитељ Бога Свесилнога,
Он на славу бодри човека вољнога,
Варахил даватељ благослова неба,
Он од Бога даје што људима треба.

РАСУЂИВАЊЕ
Нека те чудо, кад се догоди, не збуњује, него весели. То је Бог промолио Свој прст, било да награди, било да казни, било да охрабри Своје верне, било да изведе грешнике на пут спасења.
Овај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву, или друга парна кола, ти знаш да је у њима скривен машиновођа. И ништа те не чуди – је ли? – ако машиновођа промоли из кола своју главу, или махне руком, или пружи штап, или залепрша марамом, или баци вам писмо, или учини други неки знак. Ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари иједна игла у њој. Зашто онда неверни говоре да Бог Својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни. А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима, што се радује кад се човек – сличан њему – помоли из кола. О како је нама мило, кад се иза ове немуште васионе, која хукти око нас, помоли неко сличан нама, и то још неко ко нас познаје и воли! Кад се деси чудо, знај, да то Сличан нама нас поздравља и говори: не бојте се, Ја сам иза свега овога! Св. Василије Нови чињаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свога, као и увек. Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се верни јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:
1. како Он искоришћава последњи дах живота и спасава једног разбојника на крсту.
2. како предаје дух Свој Оцу у руке. Оче у руке твоје предајем дух свој.

БЕСЕДА
о скором доласку Господа
Ево ћу доћи скоро. (Откр. 22, 7)
Рећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи, па још не долази! Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству, знамо да ће Он доћи у сили и слави, као што је и обећао.
Ми знамо да је Он већ дошао небројено пута, и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави, и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метне десницу Своју на ме. Није ли Он дошао Савлу, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле, Савле, што ме гониш! И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово, да их охрабри, исцели, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору Стратилату, св. Харалампију, светој Марини, светом Силвестру, и толиким, толиким другим?
Но шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ, и као из мртвих васкрсавао је, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи да су заувек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана: у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над хришћанима?
О браћо моја верна, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута, и дан данас долази. Свакој души, којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак, ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо, да је и тај Његов долазак сигуран.
Господе преблаги, пре него што дођеш, удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога, грехом помраченога! Теби слава и хвала вавек. Амин.

09. 04. - Света мученица Матрона

Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи“. Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је, поврх тога, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.

2. Преподобни Јован Прозорљиви. Беше дрводеља до своје двадесет пете године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тј. до деведесете године. Телесан, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је, заиста, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини, увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у деведесетој својој години.

3. Преподобни Пафнутије. Ученик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века.


Прозорљиви Јован, учитељ смерности.
O смерности рече, сa плачем радости:
– O љубезна чеда, децо правоверна.
Богу сте милија што сте више смерна
Без смерности подвиг ништа не помаже,
Охол душу своју ђаволу предлаже.
Ако душу своју испразниш од себе.
Тад ћe Господ живи испунити Тебе.
Шта смерније има од самога Бога?
Он нигде првенства не истиче Свога.
Потајно, без вике. Он свет сав успреми.
Зато луди мисле да Га чак и нема.
Ваздух да не дува, не цичи, не вије,
Луди би и за њ’га рекли да га није!
Ко смерност имаде, себе укорева,
У свакој врлини тај лако успева.
Смерност ништа није до нишчета духа,
Спасова је она блажена поука:
Немати у себе никаква уздања.
У Бога положит сва своја надања,
To je света смерност. Kо год њу наруши
Taj најцрњу пропаст спрема својој души,
Свих светаца мисли у томе су строге.
Нико се не спасе без смерности многе!
Смеран је радостан, јер Бог њиме влада.
Смеран што и спасен, o љубазна чада!

РАСУЂИВАЊЕ
„Ко помишља о злу, у том нема чистоте“, вели св. Симеон Нови Богослов, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?“ Видиш ли, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља, макар и не делао никакво зло, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога, и ума свога, од злих помисли. Какав је то напор, о томе постоји читава наука, која је у наше дане постала готово сасвим закључана, чак и за хришћане, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена, које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли, овога корена свију зала, био је циљ великих подвижника, пешчерника и безмолвника.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како Он, који је васкрсавао мртве, виси на крсту мртав телом,
2. како је Он умро ради нас, да ми имамо више живота, и више истине о бесмртном животу.

БЕСЕДА
о хришћанима као царевима и свештеницима
И учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике. (Откр. 5, 10)
Господ Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник – да му буду сасвештеници. Као Свемоћан – да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан – да участвују у бесмрћу Његовом. Као Свети – да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли – да сви буду деца васкрсења. То је Господ хтео, и зато је и сишао на земљу, да нас издвоји од животиња, да нас уздигне над животом животињским, и да нам да достојанство над свом видљивом твари, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха.
Због овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кад год подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима, и повукао нас навише, на висину, на светлост и чистоту, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима.
О браћо, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини, једини наш пријатељ који се не мења. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.

10. 04. - Преподобни мученик Евстратије Печерски

Богат би врло, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године, опљачкаше манастир, многе хришћане и монахе посекоше, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка, сви се реше да сами себе глађу уморе, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади, неко после три, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац, којим купи робље, освети се на Евстратију на тај начин, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море, но оно исплива, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету, и прими плату Јудину.

2. Преподобни Иларион Нови, исповедник. Би игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса, и тамо сконча у тамници 754. године, и пресели се у Царство Христово.

3. Преподобни Исихије Јерусалимски. Презвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године.

4. Свети мученик Бојан, кнез бугарски. Беше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године.

5. Чудесан догађај са Таксиотом, војником, из Картагине. Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.


Картагеном целом Таксиот ридаше,
Виђене ужасе свакоме причаше:
– O страхота, браћо, што ми душа виде!
O понора смрадног, где ми душа виде!
O наказа грозних, и блата, и вриске!
O плача без суза, лелека и писке!
He шест сати, мишљах, но стотину лета,
Да житељем бејах пакленога света!
Док се ангел светли зајемчи за мене,
Диже ме и спусти близу Картагене,
Да се, вели, опет обучем у тело
И покајем своје последње недело.
Кад погледах тело, смрдљиву лешину,
Остави ме снага, и радост угину:
– O како да уђем у лешину смрадну?
Како да c обучем у стрвину гадну?
O како сам мoг’o до сад у њој бити?
За сласт тог ђубрета душу погубити?
O ангеле светли, уштеди ми муку,
Не гони ме више у ту смрадну бруку!
Расрди се ангел на моје вапаје:
– Ко у телу згреши, у телу се каје!
Тако рече оштро и додаде ово:
– Или ћeш y тело, ил’ у ад поново?
Кад ми ад помену, ја муком умукох.
Хитро телу приђох, у тело с’ увукох.
Четрдесет дана имам за кајање,
И поуку свима и опомињање.
Покајте сe, браћо, брзо се покајте,
Са греснма својим у ад не срљајте,
Покајте се брзо, покајте се само,
Неће вам се дати покајање тамо.
Таксиот вам прича што сам собом виде –
O понора смрадног, где ми душа сниде!

РАСУЂИВАЊЕ
Причајући о неком красном младићу од 20 година, Георгију именом, како је и поред лепоте и младости, живећи усред сујетног света, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета, нити старост користи, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане, да поклоне веру и љубав Христу, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како се сва твар усколеба када Он издахну, као да протество ваше против злочиначког рода људског,
2. како се земља затресе, сунце помрча, камење се распаде, завеса црквена се раздра, гробови се отворише.

БЕСЕДА
о ужасу природе при смрти Господа
И земља се потресе, и камење се распаде. (Мат. 27, 51)
О какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје, као Адама у Рају. Како је то, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари, које је њима дошло од речи Божје, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види, него види оно што је супротно бићу, супротно Богу, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога, познадоше Га буре и ветрови, познадоше Га биљке и животиње, познаше Га мора и реке, и земља, и камење, и звезде, и сунце, па и сами демони. О какав стид за људе!
Потресе се земља, камење се распаде, а сунце помрча, колико због гнева, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест, и жалост, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну?
О браћо, застидимо се овога протеста, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости, милосрдни Господе, опрости, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. 04. - Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији

О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

2. Преподобни Јован пустињак. Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.


Јунак Господ све збира јунаке,
Све кој’ може веру одржати,
Веран Богу до смрти остати;
И кој’ може муку претрпети
Благодарност Богу узносећи
Мукама се својим поносећи;
И кој’ може другом опростити
И увреду примит ка’ похвалу;
Још кој’ може другог научити
C грешног пута правди повратити
Са жалосном душом жалостиван,
И кој’ може бити милостиван,
Радости се туђој радовати,
A са плачним срцем заплакати;
И кој’ може уздржати себе
Од злог дела, речи и помисли,
Од излиштва у пићу и јелу –
Који своме не угађа телу,
Но сматра га временим колима,
Из којих се бори на мегдану
Да очува душу богомдану,
Да очува веру Христијанску,
Те да уђе у градину Рајску,
Где је царство Господа Јунака,
Где царује Јунак c јунацима.
C јунацима не од овог света.

РАСУЂИВАЊЕ
Спиритисти наших дана примају сваку појаву духовног света као Богом послану и одмах се хвале, шта им се „открило.“ Ја сам познавао осамдесетогодишњег монаха, кога су сви поштовали као великог духовника. На моје питање, да ли је у животу видео неко биће из духовног света, одговори ми: не,никада, слава милости Божјој! Видећи да се ја томе ишчуђавам, он рече: ја сам се стално молио Богу, да ми се ништа не јави, да не би случајно пао у прелест и примио прерушена ђавола као ангела. И Бог је досад услишио моју молитву.
Колико су стари били скромни и опрезни у том погледу, показује овај записани пример: некоме брату јавио се ђаво обучен у светлост ангелску, па ће му рећи: „Ја сам архангел Гаврил, и послат сам к теби.“ – На то брат одговори: „Промисли, да ниси некоме другом послат, јер ја нисам достојан да видим ангела.“ – И ђаво тренутно постаде невидљив и ишчезе.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тама обузе све,
2. како страх уђе у све присутне под крстом;
3. како капетан страже устрашен узвикну: заиста овај бијаше Син Божји!
4. како се испуни пророчанство Господа о Његовој смрти!

БЕСЕДА
о чудесном отварању гробова
И гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли. (Мат. 27, 52)
О да великог знамења! И мртва тела светих људи и жена познаше Онога који на крсту издахну у мукама, а мртве душе старешина јеврејских не познаше Га. Сва се твар усколеба, само се не усколеба злочиначка душа Ане и Кајафе и Ирода. Мртви светитељи показаше се осетљивији од живих грешника. Но како би и мртви светитељи остали равнодушни према Створитељу своме на крсту, кад ни мртво камење не може остати равнодушно! Како би при таквом догађају, од кога се земља затресе и сунце помрча, могла лежати у гробовима тела оних праведника, који Његов закон стари испунише, који му се надаху за живота, који Га прорицаху и који с надом у Њега очи своје заклопише?
О да великог знамења! О да велике утехе за нас, који се надамо васкрсењу! Јер по нашој немоћи и маловерности ми бисмо могли рећи: ваистину, Христос је васкрсао, но да ли ћемо ми васкрснути! Христос је васкрсао по сили Својој, но како ћемо ми васкрснути? И ко зна, да ли ће Бог и нас својом силом васкрснути? Ево утехе, ево доказа: и гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли! Значи: и обичне људе смрт није могла уништити. Значи, да н они који су много мањи од Христа, нису мртви као камење него су живи као ангели. Значи: кадтад и наша ће тела устати из гробова и ми ћемо живети. Све што је Господ рекао, поткрепљено је и претрпано безоројним доказима. Знајући немоћ наше вере, Он је доказао Своје пророчанство о васкрсењу не само Својим сопственим васкрсењем него и устајањем из гробова многих тела, у време смрти Своје.
О браћо, нико од нас неће имати ни најмањег изговора за неверовање у живот после смрти.
О Господе премилостиви, утврди верне у вери, и обрати неверне у веру. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. 04. - Преподобни Јован Лествичник

Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.

2. Спомен на монаха. Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.


Ko буктиња ниска на гори Синају
Јован се сијаше у небесном cjajy
Покоривши тело, покорив помисли.
Он ступње к победи до тридес исчисли.
Стратегију чудну и дивну тактику
У аманет даде духовном ратнику.
Кој’ духовну борбу жели изучити
И у овој борби славно победити.
„Лествица“ пречудна Духом написана,
Када страшна борба беше окончана,
Кад Јован Победник свет са себе стресе,
Kao дар драгоцен њу браћи донесе.
Епопеја то је душе човечије,
Кад из праха жели к небу да с’ извије,
Епопеја страшна борбе и страдања,
Епопеја светла вере и надања.
To нам Јован даде, Богом просвећени,
Оружје пресветло и теби и мени.
A сада се Јован пред Господом моли,
Да нам Господ помоћ послати изволи
Када се ми к Њему лествицом дижемо.
Да нам руку пружи, да My и стигнемо.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако је унижење пред људима нужно ради узвишења пред Богом, и привремени труд ради бесмртног живота, шта те се тиче, што ће неко махнути главом и насмејати се твоме унижењу? Јован безмолвник био је 10 година епископ у Аскалону, потом видећи да му сметају почасти људске преруши се у проста монаха и дође у манастир Св. Саве Освештаног, где му се даде да скупља и доноси дрва и вари сочиво за раднике. Кад и ту би познан, он се затвори у келију где проживе 47 година хранећи се само земљом.
Тако су стари избегавали почасти људске, за које се многи у наше дане вратоломно боре расипајући душу своју у прах и пепео.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тело његово скиде с крста Јосиф из Ариматеје,
2. како Јосиф и Никодим обвише тело Господње у чисто платно,
помазаше Га мирисима и положише у гроб нов,
3. како верни и небојажљиви бише ова два угледна човека усред множине непријатеља Христових и усред општега страха и одрицања.

БЕСЕДА
о познавању Сина Божјег усред општег мрака
Заиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27, 54)
Те речи изговорио је капетан који је вршио своју дужност савесно као војник. По наредби својих претпостављених он је имао да чува тело Христово на Голготи. Споља као једна машина, унутра човек са будном душом. Он, римски војник, незнабожац, идолопоклоник, виде све шта се зби при смрти Христа Господа, и узвикну: заиста овај бијаше син Божији! Не знајући за Бога Јединога, нити знајући закон и пророке, он наједанпут схвати оно што свештеници Бога Јединога и познаваоци закона и пророка не могоше никако схватити. И тако се обистини и овом приликом реч Господња: ја дођох на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39). Ваистину, прогледа онај који би духом слеп, а сасвим ослепеше они који мишљаху да виде!
Није могуће да старешине јеврејске не видеше помрачење сунца, не осетише земљотрес, не смотрише камење како се распада, не сагледаше завесу у храму како се цепа, не познаше многе од светих који из отворених гробова изађоше и јавише се у Јерусалиму. Све су то они видели и о свему се тачно осведочили, па ипак је дух њихов остао слеп и срце камено. Све те појаве, страшне и необичне, они су вероватно тумачили – како би и данас неверни чинили – случајем и привиђењима. Безбожници свих времена све тумаче случајем и самообманом кад год се прст Божји јавља да људе покара, упути или обавести.
А римски капетан, Лонгин – тако му беше име – погледа без предрасуде у све што се деси, и исповеди под Крстом веру своју у Сина Божјег. Његов узвик није се отео случајно из његовог устрашеног срца, него је то било његово вероисповедање, за које је он доцније и живот свој положио, да прими бољи у Царству Христовом.
О браћо, како је велики овај римски капетан, који видећи мртва Господа, усред разбојника, распета на ђубришту на Голготи, познаде Га као Бога и исповеди Га као Бога. А како су малени, о браћо, сви они из хришћана, који познаше Господа као васкрсла, као прослављена, као победиоца, и победоносиоца кроз хиљаде светитеља Својих, па ипак држе сумњу у срцу своме као отровну змију, која им све дане трује и живот њихов у вечни мрак сахрањује.
Господе Распети и Васкрсли, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. 04. - Свештеномученик Ипатије епископ гангрски

Рођен у Киликији; био епископ у граду Гангри. Био је на Првом васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда, Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме саму себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године.

2. Свети Јона, митрополит московски. Родом из Костромске губерније. У дванаестој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ рјазански, а када Фотије умре, Јону изабраше за митрополита, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но утом неки Исидор, Бугарин пореклом, предухитри Јону, стиже пре овога у Цариград, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на Сабор флорентијски, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона, пастир добри и мудри. Чудотворац велики, прозорљивац, духовник. Кад Агарјани опколише Москву, Јона их својим молитвом прогна. У старости пожели да га нађе каква болест, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небеске грађане 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек, Јован, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину и, како он после причаше, та рука га ухвати за језик, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима, проговори као да никад и не би нем.

3. Свештеномученик Авда, епископ града Сузе. Посечен за Христа 418. године у Персији од цара Издегерда. Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Јеванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде, 421. године.

4. Преподобни Аполоније. Знаменити пустињак мисирски. У петнаестој години одрекао се света и повукао на неку гору где је четрдесет година проживео, хранећи се само растињем пољским. Потом основао манастир, у коме је имао петсто монаха. Упокојио се мирно 395. године.


Истину познајте. Господ заповеда,
Ко истину позна, заробит’ се не да.
Истина слободу верноме дарује,
И истином верни над светом царује.
Лаж и ропство јесу ко извор и река,
Лаж у ропству држи лажљивца довека.
Лаж је поноћ мрачна што на странпут води
И странпутом људе у понор низводи.
Лаж окива страхом, страхом од свакога,
Од људи и света и демона злога.
Истина је светлост што разгони таму,
И слободу даје робу очајану,
Слободу од људи, слободу од света,
Слободу од страха и демона клета.
Ко истину позна, тај слободу прима,
Са слободом и власт над свим душманима.
Истина слободи колевку припрема,
Јер слободе праве без истине нема.

РАСУЂИВАЊЕ
Вели св. Јован Лествичник: „Ко се сузама својим горди у себи, и осуђује умом својим оне који не плачу, тај је сличан некоме ко од цара испроси оружје против непријатеља, па њиме сама себе убија.“ Ако ти је срце омекшало било од покајања пред Богом, било од познања бескрајне љубави Божје према теби, не горди се према онима којих је срце још тврдо и окорело. Сети се како си дуго и ти био тврда и окорела срца. У једној болници боловаху седам брата. Један од њих поврати се од болести и придиже, и пожури да с братском љубављу и бригом послужи осталој браћи својој да и они оздраве. Буди и ти као онај брат. Сматрај да су ти сви људи браћа, и то болесна браћа. Па ако кад осетиш, да је теби Бог подарио нешто здравља пре него њима, знај да ти је то дато по милости, да би и ти као здрав другим болесницима послужио. Чиме би се имао ту гордити? Као да се једна каљужа да избрисати сама од себе, а не од неког извора, дубљег и чистијег.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Госопода Исуса у смрти и то:
1. како Му тело спокојио лежи у гробу,
2. како Он духом силази у Ад, да избави душе праотаца.

БЕСЕДА
о радости после жалости
Тако и ви имате сад жалост, али ћу вас ја опет видјети
и радоваће се срце ваше. (Јов. 16, 22)
Отац корача ка губилишту, а синови му плачу око њега. И место да синови њега теше, он теши синове. Слично томе десило се са Господом и Његовим учиницима. Корачајући ка горкој смрти Својој, Господ се више жалости због жалости Његових ученика него због онога што Он има да претрпи. И Он их милује утехом и храбри пророчанством о новом и скором виђењу. Али ћу вас ја опет видјети. То је пророчанство васкрсења. Много пута је Господ прорекао Своју смрт, но кад год је прорицао смрт, Он је прорицао и васкрсење. Њему се ништа није догодило непредвиђено. Али Он није прорицао о себи него и о њима. Они ће бити у великој жалости, као жена кад рађа и трпи муку и радује се јер се роди човјек на свијет, тако ће бити и с њима. У њиховој свести Христос Господ још није био потпуно уобличен као Богочовек. Докле Га год они буду знали само као страдалника и смртног човека, дотле Га они знају делимично – дотле траје порођајна мука у душама њиховим. А кад Га виде поново васкрсла и жива, чудотворна и свемоћна, властитеља свега на небу и на земљи, престаће мука и жалост и настаће радост у срцима њиховим. Јер ће Христос бити онда у њиховој свести потпуно уобличен као Богочовек и они ће Га онда знати у пуноћи, у целини. Тада тек Он ће за њих бити потпуно рођен.
Тако и ми, браћо, само делимично познајемо Господа Исуса докле Га познајемо само од Његовог рођења до смрти на Голготи. Потпуно Га познајемо тек онда када Га познамо као победиоца смрти, као васкрслога.
Господе свепобедни, помилуј нас и обрадуј васкрсењем Твојим као што си помиловао и обрадовао ученике Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

14. 04. - Св. Марија Египћанка

Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог, жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога, када стајаше на молитви, виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.

2. Св. Мелитон еп. Сардијски, у Малој Азији. Знаменити пастир Цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у Цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако, око 170. год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и Цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. год.

3. Преп. Прокопије Чех. Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год.


Покајница дивна, самомученица,
Марија се сакри од људскога лица –
О да грешне мене,
Страшћу помрачене,
Страсти су зверови што нам срце ију,
У нама ко змије тајно гнездо вију –
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
Но да грешне спасеш ти пострада, Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вaпаj Марије
Од свих најгрешније!
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати –
То је милост права,
Теби, Боже, слава!
Па Марија поста Духом обасјана
И к’о ангел Божји снагом опасана,
Силом Твојом, Христе.
Милошћу Пречисте!
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињи?
То Марија дише –
Светињом мирише!

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме… И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао;
2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових;
3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога.

БЕСЕДА
о испуњеном великом пророчанству
Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7)
Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, вођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране, без узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране, без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протестова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу, а не к земљи. Јер извор Његове снаге јесте небо, а не земља. Извор Његове утехе у Богу, а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско, а не земаљско. Гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво!
О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу, и немоћ, и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве – или ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи равна се нули, равна се диму без огња, и облаку без светлости.
О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.

15. 04. - Преп. Тит Чудотворац

Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе“. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.

2. Св. муч. Амфијан и Едесије. Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима, и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез, ражљућен, баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање – испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа, око 306. Год., и преселише се у дивне дворе Господње.


Два се брата предадоше Богу на жртву,
Презирући свет трулежни, лешину мртву,
Амфијан и Едесије, браћа утробна,
У мукама дивна браћа, Христу подобна.
Ко у Бога веру има, тај свет не цени,
Мртвој души може Бога свет да замени.
Ко ка Христу љубав има, смрти с’ не боји,
У бесмртне и пре смрти тај се већ броји.
Ко смрт сматра крајем мрачним, крајем беславним,
Тај и себе сматрат’ мора робом очајним.
Мученици смрт сматраху завесом неба,
Пример даше да се смрти страшит не треба.
Не страши се, о човече, да неба нема
Но се страши Суда страшног што небо спрема.
Било б’ лакше за грешника да неба није,
Зато грешник с’ гневом пита: та небо гди је?
О грешниче, небо није тамо где и ти,
Ти и небо никад скупа нећете бити.

РАСУЂИВАЊЕ
„Боље бити незналицом, а љубављу се приближавати Богу, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу“. То су речи св. Иринеја, Лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати, на име, да љубитељи Бога нису незналице, пошто они знају за Бога толико, да Га могу љубити. Од свих знања људских, ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати, да непријатељи Божји не могу бити многозналице – мада они себе за такве сматрају – пошто је њихово знање неминовно хаотично, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља – као Павле Прости – нису знали ни читати ни писати, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „имајте љубав, јер што је со јелу, то је љубав свакој врлини.“ Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у аду, и то:
1. како је Његов план спасења свеобиман, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја;
2. како је Он дошао на земљу у телу, не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети, као и за оне који су живели;
3. како Он, док Му мртво тело лежи у гробу, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих.

БЕСЕДА
о живоме Богу и о живој деци Његовој
Ако, дакле, живимо ако умремо Господњи смо. (Рим. 14, 8)
Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње, и прошле, и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света – учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле, да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвима, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри да је Бог – Бог живих, и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту.
Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу, јер грли све душе праведничке, без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих Ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.

16. 04. - Св. Никита Исповедник

Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се, те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке, оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола с подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „одступи од слуге Божјега!“ И од тога часа Никола се покаја те не само не досађиваше више светитељу него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год.

2. Св. Павле Невољник. Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683. год.

3. Св. муч. Улпијан. Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља св. Амфијана (2. април). Најзад, завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306. год.


„Ја ране Господа на свом телу носим,
И само се Крстом Господњим поносим!“
Тако рече Павле, апостол избрани,
Њему следоваху чете покајани’,
Чете покајаних што примише ране
И у муци многе проведоше дане,
Ради Живог Христа, Спаса и Господа,
К’о и свети Павле, апостол народa.
И Никита дивни крст тежак понесе,
Муке и поругу за Христа поднесе.
У трошноме телу дух ка’ од челика
У Никите светог, храброг мученика.
Он цара победи и царства надживе,
За то му се земља и небеса диве.
Сада славом венчан међу ангелима
Он помаже свима за Крст гоњенима.
Његова молитва пред Бога узлази,
И његова помоћ на земљу силази.

РАСУЂИВАЊЕ
„Очекујем себи хиљаду смрти,“ овако је писао св. Атанасије Велики својој пастви у Мисиру за време страшне аријанске јереси. Овако може рећи о себи сваки духован човек, који је духом прогледао и видео мрежу, у којој се свака душа људска налази у овоме свету. Што год је један човек духовнији, то је та мрежа гушћа. Тако је воља Божја: да се најдуховнији спасавају најтешњим путем. И сам Псалмопевац вели: многы скорбы праведнику. Но на крају крајева победа и слава припада праведнику. Само се треба наоружати вером и стрпљењем. Ко верује, тај и разуме своје страдање. Ко се оклопи стрпљењем, тај ће видети победу и славу. Ономе ко љуби Господа и најтешњи пут је довољно простран, и највеће муке – лако иго, и најљућа смрт – радост свадбена.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у Аду, и то:
1. како Он силази у Ад са силом великом, од које се Ад потреса;
2. како испред Његовог лица беже зли дуси, дотадањи господари Ада;
3. како се неописано радују Његовом доласку душе праведних праотаца и пророка.

БЕСЕДА
о великој жељи Божјој
Бог хоће да се сви људи спасу. (I Тим. 2, 4)
Бог хоће да се сви људи спасу – зато Господ Исус сиђе у Ад, да спасе и оне који живеше на земљи пре Његовог доласка. Јер да Он не сиђе у Ад, огроман број праведних душа пропао би за навек. И још: да Он не сиђе у Ад, главни стан злобе против Бога и човечјег рода остао би неразорен. Та два разлога, дакле, побудише Христа Жизнодавца да се душом спусти у Ад – прво: да разори гнездо адских сила, и друго: да изведе из Ада у Рај душе праотаца, пророка, праведника и праведница, који испунише стари закон Божји и тиме угодише Богу. Пре него што се сатана довољно зарадова гледајући Христа понижена и на крсту умртвљена, Христос се појави, жив и свемоћан, усред Ада, главног стана сатанина. Каква неочекивана и ужасна новост за сатану! Три године он је плео замке против Христа на земљи, а Христос за три дана ево разорава царство његово и односи пребогати плен у виду роја праведничких душа.
Ти хоћеш да се сви људи спасу, о Господе. Спаси и нас, молимо Ти се. Јер нема спасења ни спаситеља ван Тебе. У Тебе се Јединога надамо и Теби се Јединоме клањамо, Теби и Оцу и Духу Светоме, сада и вавек. Амин.

17. 04. - Преп. Јосиф Песмописац

Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит, посетивши Солун, заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином, овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу, сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и наједанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству, препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883. год.

2. Св. мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња. У време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута, сестра епископа, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте, због чега навалише многи просиоци, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи, сви жреци објаснише цару, да је царица отрована од Фервуте, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине телa ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343. год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога.

3. Преп. Зосим. Монах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу, у VI столећу.

4. Преп. муч. Никита. Словенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима, Турци га ставе на муке, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу, 1808. год.


Слушкиња Господња, девица Фервута,
Ко невино јагње на заклању ћута,
Нити рече: јаој! нити рече: куку!
Но с радошћу прими и поднесе муку.
Она презре призрак и земаљске лажи,
Јер јој Господ беше од свег света дражи,
У царскоме двору болест и празнина
Без чудесне вере у Божијег Сина;
Међу жречевима тамнина проклета
Без познања Творца и небесног света.
Телесна лепота – камен спотицања,
Без љубави Божје, вере и надања
Фервута се зато сва жртвова Христу,
Све предаде свету осим душу чисту.
Њен телесни кавез мучитељ раздроби
Но не може душу живу да зароби;
Расече се кавез, душа у Рај оде,
У праву слободу из лажне слободе.
Прсну крв по земљи, тело земљом поста,
А Фервута жива у вечности оста.

РАСУЂИВАЊЕ
Ко прославља Бога, и Бог њега прославља. То се показало јасно и обилно у животу светитеља. Св. Јосиф Песмописац заиста прослави Бога и делом, и страдањем, и песмом. А Бог њега прослави и за живота и по смрти. За живота јави му се св. отац Николај у тамници и ослободи га тамнице. А када св. Јосиф премишљаше, да ли да спева канон св. апостолу Вартоломеју, јави му се овај апостол, обучен у беле одежде, и рече Јосифу да је Богу угодно да он спева тај канон. Када се Јосиф упокоји, дознаде један грађанин из Цариграда за славу, којом Бог прослави угодника свога. Тај човек беше дошао у цркву св. Теодора Фанерота, да се моли овоме светитељу, да му јави, где се сакрио један његов одбегли слуга. Јер св. Теодор беше познат у народу као светитељ који јавља где се налази нешто изгубљено или украђено, због чега беше и прозват Фанерот (Откривач). Три дана и три ноћи мољаше се човек, па кад не доби никаква одговора од светитеља, хтеде отићи. У том часу јави му се св. Теодор у визији и рече: „што се љутиш, човече? Јосиф Песмописац растављаше се душом од тела, те смо били код њега; па кад се упокоји ове ноћи, сви ми, које је он славио песмама, спроведосмо душу његову на небеса, и пред лице Божје постависмо. Зато одоцних да се теби јавим“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како се душа Његова враћа из Ада поново у тело:
2. како Он Својом силом божанском, којом је васкрсавао друге мртваце, васкрсава и Своје сопствено тело.

БЕСЕДА
о цркви тела Господњега
Развалите ову цркву, и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2, 19)
Тако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју, тако ни Јевреји не разумеше, и наругаше Му се. Господ их не укори за то, али што рече, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. Развалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква, разваљена, била је стешњена у један мрачан гроб, и тешким каменом спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; Она је имала Своју светлост, Своје Сунце Правде, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници Цркве бездушно су гонили и мучили Цркву, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових.
О Васкрсли Господе, не предај нас трулежи и вечној смрти, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

18. 04. - Св. муч. Агатопод и Теодул

Први беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином, а други младићском целомудреношћу. У време Диоклецијанове хајке на хришћане, ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „ми смо хришћани!“ Сви савети судије да се одреку Христа и поклоне идолима осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину, он узвикну: „ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!“ – Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу, и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима, као ангел светао, у белом оделу, и нареди им да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина, 303. године.

2. Преп. Марко Трачески. Назива се још и Атинским јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини, умреше му родитељи. Он помисли у себи да је смрт и за њега неизбежна, и да се треба припремати благовремено за чесан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију), у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу, и жеђу, и мразом, и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну, у виду хлеба, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона, да ли сад у свету има хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море,“ – да се тако и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Св. Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба, која је прихвати. Поживе св. Марко 130 година и упокоји се око 400. год.


Молитва Светога Марка
Ево час последњи на земљи ми куца,
Одлазим где Господ сија место сунца,
Из прашљиве ризе телесне излазим,
И пред лице Твоје, о Христе, полазим.
Једну жељу јоште по земљи простирем
Пред престолом Твојим с молитвом понирем;
Спасења ја желим свему људском роду,
Свима и свакоме од греха слободу.
Желим да се спасу врли испосници,
И на Твојој њиви вредни работници.
Желим да се спасу узници због Тебе,
Рад љубави Твоје што жртвују себе,
И грешници љути што чине насиља
И они што трпе због Тебе насиља,
Спасење лаврама с монасима многим,
Спасење вернима, плачним и убогим,
Спасење црквама по целој вселени,
Пастирима цркве, свима к’о и мени,
Свим слугама Божјим и свим слушкињама,
Које ил’ свет знаде, ил’ крије осама;
Спасење крштеним и усиновљеним,
Животворним Духом Божјим оживљеним:
Спасење смернима и милостивима,
Верним царевима, верним кнежевима;
Сваком срцу људском, и здраву и бoну,
Спасење и брату мом Серапиону.
О Господе силни, то је жеља моја
И молитва крајња. Буди воља Твоја!

РАСУЂИВАЊЕ
„Живи тако као да те нема у овоме свету, и имаћеш мир“. Тако је говорио св. Антоније своме ученику. Чудна поука, но истинита. Највише беде и немира навлачимо ми на себе тиме што желимо да се што више осетимо и припознамо у овоме животу. Што год се пак један човек више повлачи од света, што год чешће созерцава овај свет као постојећи и без њега, и што год се јаче удубљује у мисао о својој непотребности овоме свету, то ће он стајати ближе Богу и имаће дубљи мир душевни. Сваки дан умирем, куне се апостол Павле (I Кор. 15, 31), т. ј. сваки дан се осећам као да ме нема у овоме свету. Али зато се он осећао духом сваки дан као грађанин небески. Када мучитељ Фаустин упита св. Теодула: „зар није бољи живот од љуте смрти?“ одговори Теодул: „Ваистину и ја тако појмих, да је бољи живот од смрти, због чега се и реших да презрем ово смртно и маловремено животарење на земљи, да би био учасник бесмртног живота.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како се земља потресе при Његовом повратку у тело као и при Његовом растанку са телом;
2. како се ангели спустише на гроб да послуже Њему као што су Му служили увек кад је Он то одобравао.

БЕСЕДА
о испуњењу пророчанства
Нећеш оставити душе моје у аду, нити
ћеш дати да светац твој види трулења. (Пс. 16, 10)
То су речи надахнутог тајновидца, речи светле, пророчке. То Давид говори за Христа Господа, за душу Његову и за тело Његово, то јест за оно што је човечанско у Њему. Да се ове Давидове речи односе на Христа васкрслога, то је посведочио апостол Петар у првом свом говору одмах после силаска Духа Светога. (Дела Ап. 2, 27). Јер вели: Давид умрије, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана. Не могу се, дакле, оне речи односити на Давида, иако он то говори као од себе и о себи, него на неког потомка Давидовог по телу. Давидово је тело иструлело, иструлела су и тела других његових потомака. Христос је пак његов потомак по телу, који нити оста у Аду нити Му тело виде трулења.
Предвидјевши говори (Давид) за васкрсеније Христово. Заиста, сјајно пророчанство! Заиста, чудесна видовитост! Како су ове речи морале звучати и као неразумљиве и као неразумне за све јеврејске тумаче Псалама пре васкрсења Господа! Кад се печат скиде са гробне плоче, скиде се печат и са многих сасвим тамних и нејасних пророчанстава. Христос васкрсе, и тајне посташе јава. Гробна плоча диже се не само са Његовог светог тела него и са многобројних речи и визија пророчких. Христос васкрсе, и пророчке речи васкрсоше. Силаском у Ад Господ изведе душе праведних отаца и пророка у небесну светлост, а Својим васкрсењем изнесе речи и визије њихове у светлост разума и истине.
Христос васкрсе, и све што је добро, праведно и истинито, пре и после Васкршњега јутра, васкрсе.
О васкрсли Господе, уврсти и нас у васкрсле грађане царства Твога бесмртнога! Теби слава и хвала вавек. Амин.

19. 04. - Свети Евтихије, патријарх цариградски

Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета година, посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима Цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу, позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.

2. Светих сто двадесет мученика пострадалих у Персији. Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.


Евтихије Христа цару сведочаше:
– Христос, рече, тело немоћно имаше,
Тело подложно и глади и болу,
Слично но не исто с телом на престолу.
Зрак раба на земљи Цар славе понесе
Но плот прослављену на небо узнесе.
Где би сузе биле у привидном телу?
Где зној, царе, крвав на привидном челу?
„Гладан сам!“ „Жедан сам!“ збораше Истина,
Зашто у лаж тераш Божијега Сина?
Кад глад Своју свету Он гладан сведочи
А ти Њему: сит си! говориш у очи?
Кад Он жедан виче док на крсту виси,
А ти Му одвраћаш: ниси жедан, ниси!
О велики царе, не збор“ нечестије,
Иза твојих речи сам демон се крије.
Залуд цркве зидаш, када веру рушиш,
И залуд кандила, кад им светлост тулиш.
Христове су муке од свих мука веће,
Сва се историја око Крста креће.
Крст је за то чесан, целебан и страшан,
Што је извор бола, препун и издашан.
На Крсту је Христос – човек приковани,
Крв, зној и јецање – а не сан сањани.

РАСУЂИВАЊЕ
За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и ноћу да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!“ На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!“ – Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише;
2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом васкрсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу.

БЕСЕДА
о победи над последњим непријатељем
Последњи ће се непријатељ укинути – смрт. (I Кор. 15, 26)
Човеку је први непријатељ ђаво, други грех, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим понижењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље наше Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо, него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује, само Његово оружје коси. Ми смо без силе и без оружја, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој – то је цена, коју Он тражи, да би победио ђавола за нас. Да умремо себи, да умремо телесним жељама и страстима – то је цена, коју Он тражи, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи, да уселимо Њега у срце своје – то је цена, коју Он тражи, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно, но ово је цена по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори: Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15, 57).
О васкрсли Господе, обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми Ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.

20. 04. - Св. Георгије исповедник

Због велике добродетељи, коју задоби дугим подвигом, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита Митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином, који попираше иконе свете, би и овај свети старац позват од цара у Цариград на сабор епископа, који требаше, по жељи царевој, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара него са још неким храбрим епископима устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816. год. Би чудотоворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу.

2. Преп. Нил Сорски. Један из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508. год. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда.

3. Св. муч. Калиопије. Јединац син, од Бога исплакан, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти, мајка га метну у лађу, даде му довољну суму новаца, и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу, Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он, на наваљивање залуделе светине, не хте узети учешћа у томе глупом пиру, би догуран војводи Максиму, коме исповеди да је хришћанин. Војвода нареди те га бише оловним штаповима, и на огњу пекоше, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина, мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште, она дотури џелатима пет златица, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304. год.

4. Преп. Данило Перејаславски. Имао је као нарочити подвиг старање о мртвима. Кадгод би чуо да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540. год. Мошти његове целе почивају.

5. Преп. Григорије Синаит. Велики светитељ и подвижник Синајски и Атонски. (Види 8. август).


Отпутуј тамо где смрти није! –
Мајка му збори и с њим се прашта,
О срећи свога јединца мaшта.
*
Калиопије младић прекрасни
Војводи веру своју објасни:
– Христос ми живот, пут и истина,
Христос ми жеља, жеља једина!
*
Калиопија распећу воде,
За њим гомиле народа ходе.
Он блед и миран, увезан круто,
Корача тихо, измучен љуто.
Мајка му шапће: Калиопије!
– Путујем, мајко, где смрти није!
*
Мученик Христов, мученик славни,
Крст прими тежак и стрмоглавни.
Над телом мртвим мајка се свија:
Сузама мије Калиопија,
И шапће тихо: Калиопије!
– Ево ме, мајко, где смрти није!

РАСУЂИВАЊЕ
„Духовни началници треба да се одликују од подначалних колико и пастири од оваца“. Тако говори св. Исидор Пелусиот (тумачећи I Посл. Тимотеју). Живот свештеника увек служи примером, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље, а злим одриче га. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако одрећи је као свештеник животом својим. Добар свештеник разликује се по дејству своме од злог свештеника не мање него пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити са синовима Божјим, а удео злих са зверовима таме. Добри пастири Цркве и при самом издисају своме бринули су о стаду свом, које остављају после себе. На самртној постељи св. Јосиф Песмопевац молио се Богу: „Сачувај стадо Твоје, о Сине Божји, све саздано десницом Твојом заштити до краја времена. Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје. Дај невести Твојој (Цркви Светој) мир вечан и тишину безбурну“. А св. Антипа, горећи у усијаном бакарном волу, мољаше се Богу: „не само мене, но и оне који буду после мене учини учасницима милости Твоје!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како жене мироносице с мирисима приступају гробу, да намиришу Онога који је благоухани мирис неба и земље;
2. како им ангел објављује васкрсење Господа речима: што тражите живога међу мртвима?

БЕСЕДА
о тражењу Живога међу мртвима
Што тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5)
Ангел Божји пита мироносице жене као с чуђењем: што тражите живога међу мртвима? Тајновидац Бога и силе Божје као да хоће да каже: како сте могли и за тренутак помислити да је Он плен смрти? Не знате ли да је Он началник живота? Не знате ли да је сав живот кроз Њега, и да ниједан живи створ не може ни с које друге стране позајмити ни једну кап живота? Зар вам Он није довољно показао на земљи Своју власт над животом и над смрћу? Ко даде живот мртвоме Лазару? Ко узе живот неплодној смоковници? О браћо моја, престанимо и ми тражити Живога међу мртвима. Ако неко од нас још увек тражи Христа међу умрлим, нека престане с тим душегубним трудом. То је узалудни труд Јевреја, и безбожника, и нехришћана. Ми знамо да Господ Животодавац није у гробу него на престолу славе на небесима. Дух непомрачен грехом гледа у небо и не види гроб; и дух помрачен грехом гледа у гроб и не види небо. Грех и добродетељ управљају духовним видом човечјим и откривају му свако свој свет противположан један другом. Грех обара вид духа к земљи и открива му свет трулежи; добродетељ уздиже вид духа к небу и открива му свет бесмртни и – Христа васкрслога као Цара у томе свету.
О браћо моја, не тражимо живот од створења него од Створитеља. И не чинимо још тежи грех, наиме: не тражимо Створитеља на гробљу створења, ни светлосног Бесмртника у тами смртној. Господе Исусе, Победниче смрти, к Теби вапијемо: васкрсни и нас у живот вечни из трулежи и таме смртне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

21. 04. - Св. апостоли Иродион, Агав, Руф, Асинкрит, Флегонт и Ермије

Беху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите, пише Павле Римљанима, Иродиона рођака мојега (16, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави, камењем га удараше по устима, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима, страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.

2. Св. Нифонт еп. Новгородски. Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год.

3. Св. Келестин папа Римски. Велики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год.


Избраници Божји, апостоли свети,
Потрчаше трком и стигоше мети.
Ташти свет презреше, к Богу се пружише,
Земно жртвоваше, вечно задобише
Љубав према Христу, јача од свих сила,
Кроз мрак незнабоштва њима је светлила
Трка је свршена, битка добијена,
Војска од јунака Христу приведена.
Победних венаца у Христа је много,
Кад би хтео и ти, венчат’ би се мог’о
Апостоли свети, умолите Бога,
Да и нас не лиши царства небеснога.

РАСУЂИВАЊЕ
Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту, изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!“ На то Епифаније: „а ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!“ Удивљен Иларион рече: „твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!“ – Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. у телу земаљском, пре васкрсења, у телу подложном глади, болу и смрти;
2. у телу небеском, по васкрсењу, у телу неподложном глади, болу и смрти.

БЕСЕДА
о васкрсењу мртвих
Али, рећи ће неко: како ће устати мртви?
и у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15, 35)
Апостол Павле унапред зна приговоре, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи, а камо ли духовним. Безумниче, продужује апостол, ти што сејеш, неће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре, не израста биљка, то јест нешто сасвим различито од семена. Но неверни гледа очима, и не види, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спустио мртав у гроб, а дигао жив. Васкресење из смрти показује и природа; но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се – веровати у васкрсење уопште, и надати се нашем сопственом васкрсењу, Он је сам васкрсао из гроба, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневнога, и сина Наинске удовице и ћерку Јаирову.
Но у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела, дакле, обући ће се они који су умрли у земаљским телима: нетрулежно замениће трулежно, бесмртно замениће смртно, красно замениће ругобно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен и царску порфиру.
Господе пребогати, не предај нас вечној трулежи, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.

22. 04. - Св. муч. Евпсихије

Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше Црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362. год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. – На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ – Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год.


Мужествени Вадим смрт у очи гледа
И Нирсана жали што га снађе беда
Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји,
Не боји се Бога, ал’ се свеца боји
Замахује мачем, замахује, спушта!
Пред витезом божјим – малодушност сушта!
– Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори,
На путу за вечност Вадим ти говори:
Порек’о си Христа, лаж си пригрлио,
Самом себи душу сам си погубио.
Ја смрт жељно чекам сваког Божјег сата,
Да од вечног царства отвори ми врата.
Но од твоје руке ја жалих умрети,
И никад те више, кнеже, не видети
Издајника Христа вечна криће тама,
А два пута црња – убицу хришћана –
То изрече светац, па умуче муком,
И Нирсан га закла уздрхталом руком.
Тако лав погибе од плашљива зеца!
Но ког’ уби Нирсан? Себе или свеца?
Вечна правда збори: лупеж себи суди
А Божијем свецу ништа не нахуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Прича се за Перикла, да је био човек безмало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак – у овоме је главна мудрост духовна.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје,
2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.

БЕСЕДА
о потреби смрти ради рода многог
Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши на земљу не умре,
онда једно остаје; ако ли умре много
рода роди. (Јов. 12, 24)
Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сејући семе, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.
О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

23. 04. - Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима

Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: „чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!“ – Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год.

2. Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615 год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: „зар још није сва Грузија предана мачу?“ и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.


Шест хиљада Божјих угодника
Васкрсу се светлом радоваху,
Шест хиљада човечјих срдаца,
Цело стадо незлобних јањаца!
Са свећама цркву опхођаху,
Слатке песме Васкрсу појаху.
Док вук страшан из поноћне таме
С вучићима гладним не насрну,
Да покоље незлобне јагањце
То не беху јањци но пастири
Намученог рода Грузинскога,
Светитељи и просветитељи,
Све иноци, дивни подвижници
Арсеније смрт предвиде свима,
Па овако збори иноцима:
– Браћо моја, синови Грузије,
Час је дош’о чаша да се пије
Слатка чаша страдања за Христа.
Ево јуре вуци кроз планину
Брже, браћо к пречистом Причешћу.
А по томе крвавом крштењу!
Покајте се за се и за народ,
Па све мисли Богу управите,
Злотворима својим опростите,
Рајска нам се отварају врата
Нек брат сваки сваког прости брата.
Христос воскрес – да ми воскреснемо,
Верни смо му док не издахнемо!

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус, и како Га ови не познаше;
2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб,
3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи.

БЕСЕДА
о живој нади
Благословен Бог и отац Господа нашег
Исуса Христа, који нас по великој милости
својој препороди за жив нaд васкресенијем
Исуса Христа из мртвијех. (I Петр 1, 3)
Ко има мртво надање, браћо, а ко има живо надање? Онај има мртво надање, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање, ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. Ваистину, боље је живо надање од мртвог надања, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. Но ко донесе и показа људима живо надање – ко, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско, и пружио га преко гроба, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. Све ово не тврди неки лаковеран човек но апостол, који се дуго колебао у вери, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас.
О Господе васкрсли. Победниче смрти, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање, молитвама светога Петра, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

24. 04. - Свешт. муч. Антипа епископ Пергамски, у Азији

Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата“. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња, демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:“ И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.

2. Св. муч. Прокес и Мартинијан. Беху тамничари на римској тамници, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?“ упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.


У огњеном волу к’о у светлом храму
Антипа хришћанин не трпи осаму:
У срцу му чистом Господ обитава,
Нит га огањ пече, нити га је страва
Трпељиво светац све за Христа сноси,
Па молитве Христу из огња узноси:
– О свесилни Христе, Царе свих векова,
Сто пута Ти хвала за страдања ова!
Нек сагори огњем све грешно у мени,
Да бих скупљи био по небесној цени.
Молим Ти се, Спасе, чувај паству моју
У овоме граду, у страсноме гноју!
Крв нека ју моја у вери укрепи,
И срце јој Твојој љубави прилепи.
И за незнабошце молим Ти се, Блаже,
Отргни их једном од демонске лаже;
И за све грешнике што Твој закон руже,
Упути их Теби једином да служе.
Гле, све је у власти Твоје свете воље,
Најзад још те молим: нек је цркви боље!

РАСУЂИВАЊЕ
„Нема покоја на земљи онима који желе спасење“, говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари, час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење“. А кад дође спасење, дође и покој.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;
2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;
3. како обојица видеше и вероваше, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше.

БЕСЕДА
о два Адама: смртотворном и животодавном
Јер како по Адаму сви умиру, тако
ће и по Христу сви оживљети. (I Кор. 15, 22)
По Адаму сеје се у срамоти, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски, ово је човек небески. Оно је човек телесни, ово је човек духовни. Христос није васкрсао ради Себе него ради нас, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? Онде где Адам скончава, Христос почиње. Адам скончава у гробу, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено, то је семе под земљом, које гнили и трули, и не види сунца и не верује, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем, цветом и родом. Христово колено, то је озеленела њива, на којој пшеница расте, и зелени се, и листа, и цвета, и доноси род многи.
По Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети, него значи да смо ми већ мртви – мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети, него да смо већ оживљени, т. ј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб а потпун израз живота бесмртног у Царству Божјем. Ум Адамових синова саглашава се са смрћу, мири се са трулењем, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе, отрезни ум свих синова људских, да би бегали од таме и пропасти, и пружали се ка светлости и животу вечном, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.

25. 04. - Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.)

О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи, Исаак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. – Други пут дођу два човека безмало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. – Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе.“

2. Св. Василије исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.

3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години, 1730. год.

4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год.


Атанасија завет изврши
На земљи засја к’о звезда јасна,
Телесну немоћ духом надвлада,
Заволи Бога још као млада;
Постом и бдењем тело исуши,
Само да стекне спасења души:
Имање много бедним раздаде,
Сву себе вољи Божјој предаде.
Виђење виде у светом храму:
Светлост небеска просече таму,
И глас јој дође: Атанасија,
Кротост и смерност – то Богу прија,
У том се вежбај од свега више
Док срце куца и дух ти дише. –
Атанасија, душа прекрасна,
И гордост сваку у себи скрши,
Вољи се Божјој даде потпунце,
Послушна Богу к’о јарко сунце.
Љубав љубављу Господ одврати
И благодаћу труде јој плати.
А кад се сврши рок јој земаљски
Даде јој живот, бесмртни, рајски.

РАСУЂИВАЊЕ
У злога цара Константина Копронима беше добра ћерка, девица Антуса „красна грана на злом дрвету“. На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом, толико су двапут више за дивљење женске, које презреше и младост, и богатство, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје, рекао је сам Господ, – тешко, да, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслога Господа Исуса, и то:
1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;
2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека, да се појави где хоће.

БЕСЕДА
о граду који се зида
Овде немамо града који ће остати,
него тражимо онај који ће доћи. (Јевр. 13, 14)
Не беху ли, браћо, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. Но оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. Но оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље, сласт, имање, власт, част, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних.
Ваистину, ми овде немамо града који ће остати. Зато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским, бесмртним животом, двором ангела, пристаништем светитеља, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос.
О Господе васкрсли, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.

26. 04. - Свешт. муч. Артемон

Би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом“. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу“. Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!“ И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ’ дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега, коме је Артемон свети верно служио.

2. Св. муч. Крискент. Из града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен.

3. Св. муч. Томаида. Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом да су многи будући мучени блудном страшћу, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476. год.


Ко пострада због злочеста дела
С ангелима не има удела:
Ко л’ пострада због Божије воље,
И рад Христа понесе невоље,
Од вернога ил’ од невернога,
Тај ће лице сагледати Бога.
Томаида, Божија слушкиња,
Би по срцу права богомољка,
Но пострада рад Божјег закона
Од својега свекра осиона.
– Прођ’ се, свекре, бедног тела мога!
Зар се вишњег ти не бојиш Бога?
Тело људско – ма да просто блато
Рад душе је од Бога нам дато.
Ако тело грехом упрљамо,
Души својој крила саламамо,
Од Бога је одвајамо живог,
И дајемо у плен нечестивог. –
Слеп од страсти свекар је расече:
– Бог да прости! праведница рече.
Ал’ убицу слепило постиже –
Двострук слепац по Паклу гамиже.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад су мученика Крискента, племића Мирликијског, извели на суд, судија га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе, он најзад рече Крискенту: „поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!“ На то му честити Крискент одговори: „не може тело чинити ништа независно од душе, које му је покретач и вођ“. И за то би Крискент убијен.-Јасна поука, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу, а не само душом. Овим се опровргава и лажни став неких хришћана, који телесно живе као незнабошци, а међутим хвале се да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје, и стављају се у службу два господара, иако су најсветија уста то огласила за немогућност.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се због Томе, тренутно јединог неверног међу ученицима, поново јавља у Свом прослављеном телу;
2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем, и поверова.

БЕСЕДА
о Томином опиту
Господ мој и Бог мој! (Јов. 20, 28)
Кад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Кад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! Кад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог, он је признао: Господ мој и Бог мој! Кад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! Кад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су се подсмевачи подсмевали девојкама, које се заветоваху девствовати, и питали их, ко је тај рад кога се оне одричу брака, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! Неки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу, на себи или на другима, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других, и повероваше, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.

27. 04. - Св. Мартин исповедник, папа Римски

Постао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у Цркви, сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу, молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру, исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.


Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
– Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи нећу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! –
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к’о планина стоји!

РАСУЂИВАЊЕ
„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб“, вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти?

БЕСЕДА
о личном опиту свију апостола
Што чусмо, што видјесмо очима
својима, што расмотрисмо и руке
наше опипаше… то јављамо вама. (I Јов. 1)
Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога нису они нашли него који је њих, тако рећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов – једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.
О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.

28. 04. - Св. апостоли Аристарх, Пуд и Трофим

Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19, 29; Колош. 4, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у Цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

2. Св. муч. Сава Готски. У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин.“ Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!“ – Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години, 372. године.

3. Св. муч. Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.


Мученици светли крв своју пролише,
И сву земљу црну крвљу обагрише.
Беше огањ силан у коме гораху,
Но силнија љубав ко’м Христа љубљаху.
За највише добро мучеником бити –
Какво благо с овим може се мерити?
Свепобедни Христос, цар онога века,
Ваше храбре душе на небу дочека.
Он их к Себи узе из ангелских руку,
И сву вашу тешку благослови муку.

РАСУЂИВАЊЕ
О созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо, да има осам главних предмета созерцања; прво, Бог невидљиви и безвидни, безпочетни и несоздани, проузроковач свега што постоји, тројично, једино и пребитно Божанство; друго, чин и стање умних сила; треће, састав видљивих ствари; четврто, домостројно ваплоћење Слова; пето, свеопште васкрсење: шесто, страшни други долазак Христов; седмо, вечна мука; осмо, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости, а последња четири нису још јављена и припадају будућности, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна, да он зида фантазије, и да нема созерцања.“ Тако пише велики и видовити Григорије Синаит, који оно што знаде, знаде из личног опита.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;
2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају, Он им спреми хлеба и рибе и даде им.

БЕСЕДА
о томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо
Љубазни, сад смо дјеца Божија, и
још се не показа шта ћемо бити; него
знамо да кад се покаже, бићемо као и
он, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3, 2)
До сад смо били робови, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла, а сад смо слуге добра, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво, грех и смрт, у непрестаном страху, а сад ћемо живети близу Бога, у слободи и радости. Сад… Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу, кад нам даде науку светлости, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкa и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја, синови видјела и насљедници царства. И бићемо као и Он. То се, истина, још није показало, али се Он показа, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу, и ми знамо, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо, или: нама је речено, него вели: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба, да само покаже Своју силу мртвацима без наде, него да увери мртваце да ће и они оживети, и да им покаже, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима, да би сви људи то исто знали – да би и ми знали. О васкрсли Господе, утврди и у нама ово спасоносно знање, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

29. 04. - Св. муч. Агапија, Хионија и Ирина

Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужње, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај, нареди да други војвода, Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год.

2. Св. муч. Леонид и с њим мученице: Хариеса, Никија, Галина, Калида, Нунехија, Василиса и Теодора. Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год.


Чисте душе, чиста тела,
К’о три крина, чиста бела,
Три сестрице јунакиње,
Светог Духа златне скриње,
Крв пролише, живот даше,
Венцима се увенчаше.
Агапија – љубав чиста,
Хионија – к’о снег блиста,
И Ирина – име мира,
У мукама к’о сред пира
Величаху живог Бога
И Господа Васкрслога:
Вишњи Боже што имамо
Теби, ево, све давамо:
Тело, душу, и све муке –
Све у Твоје прими руке!
Спаси тело огња течног,
Спаси душу гнева вечног!
О хвала Ти што нас створи,
И још мука удостоји! –
Три сестрице, три девице,
Због Тројице мученице.

РАСУЂИВАЊЕ
Прича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство, други родбина, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја, која је с досадом вршио, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова, сва до једнога, иду са њим. Ко има разум да разуме, нека разуме.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јавио жив, после смрти, пет стотини људи одједном, по сведочанству ап. Павла;
2. како се јавио апостолу Јакову, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15, 6-7);
3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола, који су Га видели.

БЕСЕДА
о отрежњењу од греха
Отријезните се једанпут као што
треба, и не гријешите. (I Кор. 15,34)
Ову заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег, он одлучно заповеда вернима, да се отрезне као што треба и да више не греше. Зашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно.
Отријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. Незнабошци, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви, хришћани, оправдати, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду, и продужисте грешити, – како ћете се ви оправдати?
Браћо моја, отрезните се једанпут као што треба и не грешите, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.

30. 04. - Свешт. муч. Симеон епископ Персијски

У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором св. Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год.

2. Св. Акакије еп. Мелитински. Подвизаваше се у граду у ком се и роди, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је участвовао на II Вас. Сабору, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно, 435. год.

3. Св. Агапит папа Римски. Послат од Теодота, краља Готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536. год.

4. Преп. Саватије и Зосим. Oсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435, а Зосим 1478. год.


На острву пусту сред бурнога мора,
Ван сујете светске и ван разговора,
Зосим своју душу молитвама храни
И именом Божјим од демона брани.
Демони се злобни на њег’ озлобише
И сву своју силу на њег’ устремише.
Говори им Зосим: залудна вам мука
Све докле ме штити Божја моћна рука.
Је ли Божја воља да ме умртвите,
Тад удрите брзо, и не дангубите!
Што се претварате у звери и змије,
У вукове љуте, тигре и скорпије,
Кад немате снаге ни колико сени,
Да би штету какву направили мени?
Ви сте страшни само за синове греха
И за љубитеље насладе и смеха.
Ал’ за љубитеље Христовога ига
И Богоматере, и чистог подвига,
Ви сте као магла, коју ветар носи,
Те час је доноси а час је односи.
Ако магла може стену ишчупати,
То и мене грешног ви поколебати!
Оставте се мене, ја се вама не дам,
Ја сам слуга Христов, ја у Христа гледам.

РАСУЂИВАЊЕ
После Халкидонског Сабора цар Анастасије, јеретик, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше, кад народ већ очајаваше, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове, Акакије не хте налити воду у вино, него се мољаше Богу, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога, и пусти дажд обилан, како у суха поља тако и у часни путир.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;
2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује, да није васкрсао Себе ради но људи ради.

БЕСЕДА
о дивном обећању Христовом
Који побиједи даћу му да сједи са мном
на пријестолу мојему. (Откр. 3, 21)
То је, браћо, обећање Христа, Победиоца ђавола, греха и смрти. Но и ђаво, и грех, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. Ђаво је стар као свет, и старији још од света. Како може човек, чији се век мери педљу, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од времена и моћнијег од свих ангела, злих и добрих. Грех је стар као и ђаво. Како може човек, чији се век мери педљу, избећи грех, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако, ако не зна да је постојао један Човек, један једини, који не згреши, ни у рођењу ни по рођењу, Богочовек Исус Христос, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха.
Смрт је стара као и човек, истерани из Раја. Како може човек, чији се век мери педљу, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако, ако не призна силу Крста и страдања Христова, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако, ако не стане чврсто уз Христа, свемоћног победиоца смрти.
О каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.