Уговор Арсенија Теодоровића за земунски иконостас

Добро је познато да је Арсеније Теодоровић насликао и иконостас у земунској цркви Рођења Превете  Богородице. To је први саопштио Георгије Петровић још 1842. године, а и сам је Теодоровић, препоручујући се 1816. за сликање иконостаса у Будимској цркви, навео је да је до тада моловао двадесет цркава, међу њима и Велику земунску цркву. Љубомир Стојановић је објавио и натпис о изградњи и живописању земунске Богородичине цркве из бележнице земунског учитеља Симе Тодоровића. Био је то, заправо, препис натписа са полеђине иконе Свете Тројице на иконостасу, у којем је забележено кад је црква почела да се гради и кад је у њој започело богослужење, да је иконостас саградио Аксентије Марковић из Новог Сада и да га је „живописним художеством“ завршио Арсеније Теодоровић, такође из Новог Сада, 1815. године, у време цара Фрање Првог, архиепископа и митрополита карловачког Стефана Стратимировића, протопрезвитера земунског Јефтимија Ивановића и епитропа Саве Цветковића и Георгија Пешики. Тако је Теодоровићев иконостас у земунској Богородичиној цркви ушао у историју уметности и у све значајније прегледе српског сликарства касног XVIII и раног XIX века.

О њему је већ речено све најнужније.  Он је један од највећих, али и најбољих иконостаса Арсенија Теодоровића, на којем је сликар напустио барокно-рокајни начин рада и прихватио класицистички израз. Његов сликани програм није нов нити опширан, већ састављен од великих, једноставних и савршених композиција. Шест престоних икона имају уобичајене ликове светог Димитрија, Николе, Богородице с Христом, Исуса Христа, Јована Претече и светог Георгија, с којима су у вези четири иконе у соклу: Свети Никола враћа Агриковог сина, Ваведење, Христос и Самарјанка и Усековање главе Јована Претече. На дверима се налазе Архиђакон Стефан, Благовести и Арханђео Михаило, а изнад њих тројица српских светих (Симеон, Арсеније и Максим), затим Тајна вечера и Света три  јерарха. Око средишње Свете Тројице распоређено је осам празничних икона: Рођење Богородице, Христово рођење, Крштење, Васкрсење, Вазнесење, Духови, Преображење и Успење. Најзад, на врху, око крста с Распећем, Богородице и Јована Богослова, постављено је ниже дванаест икона с ликовима апостола и у луку исто толико икона Христових страдања. Установљено је, такође, да је Теодоровић насликао и иконе на певницама (сачувана је само северна с псалмопевцем Давидом), проповедаоници (где се налазе ликови апостола Павла и Петра и између њих сцена Христос проповеда у храму) и на архиепископском трону, на којем су иконе Свети Сава и Свети Сава мири браћу. Његове су и зидне слике на првом своду испред иконостаса и на луку с његове десне стране.

Тачно је утврђено и време извођења целокупног сликаног украса у земунској Богородичиној цркви између 1813. и 1815. године. Добро је претпостављено да је Арсеније Теодоровић склопио уговор с црквеном општином пре 9. августа 1813, кад је он био одобрен у Конзисторији, после чега је сликар одмах прионуо на посао. Завршио га је 1815, о чему сведочи поменути натпис на полеђини средишње иконе, највероватније до Ускрса, јер је у другом уговору за иконостас у Даљу 17. фебруара 1815. обећао да ће тада започети са сликањем, свакако по завршетку радова у Земуну (вид. текст у мојој књизи  Радови о српској уметности и уметницима XVIII  века- Повест иконостаса цркве Светог Димитрија у Даљу). Теодоровић је већ 1. априла потписао уговор с општином у Митровици за иконостас у новој цркви Светог Стефана, а између 5. марта и 25. маја радио је на великој олтарској слици светог Ивана Непомука за римокатоличку Успенску цркву у Тителу.

Досад се сматрало да је уговор Арсенија Теодоровића са земунском општином изгубљен, све док Лепосава Шелмић није поменула да се неки Теодоровићев уговор из 1813. године налази у Галерији Матице српске, међу документима откупљеним из Архива Јоце Вујића. У питању је заиста уговор за сликање земунског иконостаса, чији ћемо текст овде објавити и прокоментарисати његове најзанимљивије делове, али ћемо се пре тога укратко осврнути на предисторију сликања овог иконостаса.

Из натписа препричаног на почетку нашег текста сазнаје се да је црква Рођења Богородице почела да се зида 1776. године, да је богослужење у њој започело 1780. и да је олтарску преграду извео новосадски пилтаор Аксентије Марковић 1788. године. Још у време кад се изградња цркве приводила крају, црквени одбор је пожурио да нађе доброг дрворезбара и исто таквог сликара за иконостас. Првог је нашао – не знамо када и под којим условима – у тада познатом Аксентију Марковићу. А од сликара на гласу било је крајем XVIII века неколико веома цењених и много тражених уметника и земунска црквена општина се определила за Јакова Орфелина. Протосинђел Кирил Живковић писао је 7. септембра 1779. митрополиту Викентију Јовановићу Видаку у Даљ да су у Карловце долазила двојица епитропа из Земуна. Испричали су да је свод њихове нове цркве Рођења Богородице готов и да га мајстори покривају, али да црква још нема звоник, нити је спремна за богослужење (видели смо да ће у њој почети да се служи следеће године). Епитропи су, поред осталог, тражили савет у вези са будућим темплом – које неће моћи брзо да заврше – и питали да ли да зову молера Јакова (Орфелина) да на платну наслика дванаест апостола и шеснаест пророка, престоне иконе и крст гope, што би могли да плате око сто дуката. У вези с тим молили су „отговора и заповјести“ од митрополита. He знамо митрополитов одговор (мада знајући за Орфелинове везе са њим, уопште не сумњамо да је био позитиван) ни да ли су тутори ступили у преговоре са сликаром, али пошто ствар није била хитна, тешко да су они обављени. Следеће године, 11. маја, Јаков Орфелин и Теодор Крачун су склопили уговор за престижни рад у карловачкој Саборној цркви, после чега је Орфелин из године у годину добијао велике поруџбине, тако да се на иницијативу Земунаца вероватно заборавило.

Земунска општина је тек 1806. покренула нове припреме за осликавање своје цркве. Јаков Орфелин је умро три године раније, па је потражен други, такође познати сликар. Избор је пао на Стефана Гавриловића, једног од штићеника новог митрополита Стефана Стратимировића. Истину говорећи, то није био баш њихов избор, јер су желели неког другог сликара, али су се повиновали митрополитовом налогу и одлучили се за Гавриловића. Он и његов брат Илија, позлатар, склопили су с црквеном општином уговор 2. јуна 1806. године. Браћа Гавриловићи су се обавезали да насликају и позлате иконостас, певнице, архиепископски сто, Богородичин трон, предикаоницу и проскомидију, и да изведу сликани украс на зидовима и стубовима, по нахођењу општине. Распоред сликаних представа одредила би висока црквена власт и земунска општина. Пред сликаре је постављен и посебан захтев: иконостас треба да буде „на форму“ старије земунске цркве Светог Николе (односно иконостаса Димитрија Бачевића и Василија Остојића из 1762) и да престоне и друге велике иконе буду са златном позадином, а злато би се употребило и на одећи светих и свуда где буде било потребно. Преглед завршеног посла извршила би трочлана комисија на челу с протопрезвитером. Сликар и позлатар би за своје дело, које треба да заврше за три године, били награђени са 11.000 форинти. Новац би им био исплаћиван у четири рате, а последње три хиљаде примили би тек по истеку једне године, при чему би сваки недостатак морали да отклоне о свом трошку.

У време кад су потписали овакав уговор, Стефан и Илија Гавриловић су били затрпани пословима, али су неуморно погађали нове: само непуних месец дана пре Земуна, потписали су (11. маја) и уговор за сликање иконостаса у Петровцима. Стога су и у петровачком и у земунском уговору, за сваки случај, предвидели дуге рокове од четири, односно три године за завршавање сликарских и позлатарских радова. Потписујући земунски уговор, Стефан Гавриловић је изгледа преценио себе и своје могућности, а уз то му је следеће године (1807) умро брат Илија, незамењиви сарадник на позлатарским пословима, тако да рад у земунској цркви никако није започињао. Уз то, он је већ 27. априла 1807. склопио уговор с црквеном општином у Сурчину.  Колико је био незајажљив у уговарању све нових и нових послова показује и случај с иконостасом у Белегишу. Пошто је црквена општина овог села склопила уговор с Георгијем Лацковићем 11. априла 1809, Конзисторији се пожалио Стефан Гавриловић, тврдећи да он већ има уговор с белегишком општином, због чега је 3. маја упућен позив земунском протопрезвитеру Михаилу Пејићу да разјасни цео случај. Он је 12. маја одговорио Конзисторији да ништа не зна о том Гавриловићевом уговору (иако је он стварно постојао), а затим је наружио сликара што је још пре две године склопио уговор за сликање иконостаса у цркви Рођења Богородице у Земуну, примио капару од 500 форинти и до данас „ни пемзлом није ударио, а другога се посла префата“.  Земунски прота је, поред белегишке, сигурно имао у виду и цркву Свете Петке у Сурчину, јер се и она налазила на његовом подручју.

Руку на срце, ни земунска општина није била безгрешна. Два и по месеца по склапању уговора с Гавриловићима, прота Михаило Пејић се пожалио Конзисторији да неки „немирни људи“ у општини које је предводио Цинцарин Ћира Зика раде на томе да пониште уговор са Стефаном Гавриловићем. Они су се накнадно сетили да у уговор није ушло и осликавање олтара и половине зидова цркве, па су захтевали од сликара да и то уради. Гавриловић се сложио, али је за тај додатни посао тражио још 1.500 форинти, на шта је општина решила да раскине уговор са њима. Како је прота чуо, она „неког молера из Вершца узети и погодбу сотворити намјерава“. (He пада нам на памет ниједан знатнији вршачки сликар с почетка XIX века, па претпостављамо да је земунска општина намеравала да доведе Павела Ђурковића, који је у то време, између 1804. и 1807. године, сликао иконостас у Саборној цркви у Вршцу). Даље се протопрезвитер жали на „толико гонењије“ одборника који од њега траже примерке уговора с Гавриловићима, и моли митрополита да их умири. Одговорено му је 1. септембра да се не брине и нека поучи црквене туторе да поништавање или исправку уговора треба да траже редовним путем.

Вероватно озлојеђен рђавим исходом парнице око иконостаса у Белегишу и оптужбама проте Пејића, Стефан Гавриловић је даље заоштрио ствар са земунском општином, тражећи да му се по уговору „предварителње“ исплати четвртина договорене суме. Мада у уговору нема одредбе о плаћању унапред, Конзисторија је 24. маја 1809. препоручила проти да о томе разговара с општином, како се уговорени посао не би више одлагао.  Слутимо да је на састанку протопрезвитера Михаила Пејића с црквеним одбором одлучено да се уговор с неумереним Стефаном Гавриловићем раскине и потражи други сликар.

Отада је прошло још неколико година док општина земунске цркве Рођења Богородице није нашла доброг живописца за свој одавно припремљени иконостас. Кад већ није могла да дочека презаузетог Стефана Гавриловића, одлучила се за другог, тада исто тако славног Арсенија Теодоровића. И он је, међутим, од 1809. (кад је постало јасно да од посла с Гавриловићем нема ништа) био заузет силним обавезама: између 1808. и 1810. сликао је иконостасе у Успенској цркви у Вршцу, у Великом Сент Миклошу и Старом Бечеју, 1810. архиепископски сто у цркви у Баји, 1811-1812. иконостасе у Белењешу и Сараволи и зидне слике у новосадској Алмашкој цркви, 1812-1813. олтарске слике за римокатоличку цркву у Митровици и иконостас у Куцури.  Крајем 1812. потписао је с Григоријем Јездимировићем први уговор за сликање цркве у Даљу који је Конзисторија поништила 15. јануара 1813. због превисоке понуђене суме.

Тек после тога, и вероватно по завршетку обавеза у Куцури, Арсеније Теодоровић и земунска општина су могли да се договоре и 20. јула 1813. потпишу уговор о свим сликарским пословима, чији текст гласи:

Днесъ, дол$ назначенога дне и л7та, помежд@ бл΄гочестивагњ њбщества зем@нскагω единыя и г. Арсенiя Θеωдоровича иконописца н.садскаго дr@гi1 страни, сл7д@ющii уговоръ сочин7нъ быстъ:

1-во Oбвяз@ется помян@тый иконописецъ цр’ковъ храма Прес’тыя Б’дцы въ Зем@н7 с@щiя измалати, нарочно же иконостасъ или темпло, п7внице, тронъ Б΄гоматере, пропов7даωниц@, архiеп’скпскiй столъ, и проче столове, све якоже вн@тръ цр’кви, и у олтар@ три ормана съ проскомидiωмъ, и ц7лiи олтаръ, тем­пло и зыдъ ωт верха до земл7, и первiй сводъ више п7вница съ избраженieмъ Б’га О’ца и четири еv’глиста, и првiи поясъ више apxieп΄скопа стола, съ седам изωбраженiями, и соединити съ п7вницами и трономъ, и у женской препрати на два столпа по едн@ икон@, и с’поля више крста едн@ икон@, и сва троя вра­та цр’ковна да се ωфарбаю; вся сiя предреченная ωбвяз@ется вишепомян@тый x@дожникъ по своем@ иск@сном@ x@дожеств@ съ найболјωмъ матерiωмъ уд7лати, и мермеръ фирнайзовати, иконе съ найфиними фарбами x@дожно измалати, златарскiй посаω тако фино израдити, да ни наиманiи феллеръ не обр7тается, и како надзыратели за добро наћ@, оно све @ злат@ поставити;

2-ро Како билдхаорскiй посаω взыск@е, ни у чемъ не укратити, но свак@ ци­фр@ и свакiй циратъ ωт билдха@ера устроенный съ инстр@менти часно ωчистити, да се не бы ни найман7 цирате що либо съ гр@ндомъ замазале и неωчищ7не ωстале.

3-ће По произволенiю ωбщества гд7 и какове иконе моловати х@дожникъ да иматъ.

4-то Ащe ли бы у коем@ п@нкт@ каковiй недостатокъ появился у злат@ или малераю или мермер@, то ω своемъ трошк@ х@дожникъ поправити да иматъ.

5-то Њб7щал се х@дожникъ до 14 дней ωт днесъ д7ло cie начати, и до конца сегω д7ла, никакова иногъ посла не прiимати се.

6-то Њб7щаетъ х@дожникъ вся икони собственор@чно испословати, кром7 н7кихъ малихъ иконъ, гд7 ωд7ло чрезъ своя помощники пословати можетъ.

7-мо Њт стране общества ωпределяются надзыратели кои б@д@ надстоявати, како у малераю, тако и у златарскомъ посл@ своихъ пораз@м7нiемъ х@дожникъ д7лати да иматъ. Сiи надзиратели с@тъ преч’стн7йшiй г’динъ протопресвνтеръ, гъ Димитрiи Братогличъ и гъ Еνθимiй В@ковичъ и гъ Кνрилъ Зика.

Напротив@ того, за вся предреченная, ωб7щаетъ бл’гочестывое ωбщество зем@нское помян@том@ х@дожник@ Арсенiю Θеωдорович@ у готова новц@ 10500 f. и словом десетъ хиляда и петъ стотина форинти у шайн@ платити, квартиръ съ две собе и к@иномъ, и дрва колико потребно б@де дати. Предреченн@ же с@м@ сл7д@щимъ начиномъ полагати, и убо:

1-во Садъ у капари днесъ едн@ тисящ@ форинти; второ, по совершенiю первогъ горн7гъ ωбтайлвнга, то есть Распятiя Хр’стова съ своимъ ωкр@жiемъ, равн7 и первiй сводъ съ поясом заедно, тада да иматъ прiимити дв7 тисящи форинти; паки по совершенiю средняго ωбтайл@нта съ своимъ ωкр@жiемъ, да прiимитъ дв7 тысящи форинти, 4-то по совершенiю посл7дн7гъ ωбтайл@нта то естъ долн7га тракта паки да прiимитъ дв7 тисящи форинти; 5-то по совер­шенiи п7вницахъ, трона, предикалнице, археп’кпскогь стола, и прочiи столова, и ц7лагсω олтаря изн@тра, и прочихъ више назначенихъ вещей, да прiимитъ дв7 тисящи и пятъсотъ форинти; 6-то а една тысяща топервъ по истечеiи единаго л7та x@дожник@ да положится.

Болшего ради в7роятия три единогласна контракта устроишеся, и ωбычнимъ именъ нашихъ подписомъ утвердишасv, въ Зем@н7 20-гω i@лiя 813.

 

(печат сликара)                                                     (печат општине)

 

Арсенiй Θеωдоровичъ                                        Савво Цветковићъ т@торъ

живописецъ                                                          Κοστας Δημητρου επητροπος

Гаврiилъ В@ичъ т@торъ,

Мiхаилъ Павковичъ т@торъ,

Њбщество

Еυтимие В@ковичъ,

Михаилъ Давидовичъ,

(нечитко) Ζικο,

Димитрiе Марковичъ,

Димитрiй Братогличь,

Марко Лазаревићъ,

Ристо Трпко

 

Прописно састављен уговор, потписан и оверен печатима, одмах је послан Карловачкој конзисторији и она ra је, као што се зна, одобрила већ 9. августа 1813. године, па је Арсеније Теодоровић могао да започне погођени посао у земунској Богородичиној цркви.

Уговор је у основном сличан уговору који је земунска општина потписала 1806. са Стефаном и Илијом Гавриловићем, али се у понечему од њега и разликује. Кад томе додамо и намеру општине из 1779. да с Јаковом Орфелином погоди сликање темпла, с кратким његовим описом, закључићемо да су се амбиције и укус наручилаца временом мењали. У почетку је жеља општине била прилично скромна: иконостас би имао престоне иконе, 12 икона апостола и 16 пророка, крст на врху и ништа више. Додуше, треба веровати да је тада само сумарно исказана намера епитропа земунске цркве, јер у писму митрополиту нису, на пример, поменуте двери, чак ни царске, које су свакако биле предвиђене; уосталом, те 1779. године још није била ни наручена конструкција и дрворезбарија иконостаса. У уговору с Гавриловићима (као ни касније с Арсенијем Теодоровићем) нису набројане иконе на иконостасу; занимљив је, међутим, додатак трећој тачки, да ће о распореду икона одлучивати највиша црквена власт, земунска општина, али и сликари: обавезују се „художници по расположењу наше верховњејше церковне власти и здјешњег обшчества, а и с њиовим согласјем, како иконе, такођер и прочаја историческаја изображенија устројити“.  У уговору с Теодоровићем тај став је значајно измењен: „По произволенију обшчества гдје и какове иконе моловати художник имат“. Програм и распоред икона су, дакле, искључиво зависили од воље општине. To је било сасвим у складу с праксом XVIII и раног XIX века што веома јасно показују многобројни уговори тога доба.  У њима се каткад детаљно набрајао распоред икона или се он одвојено прилагао, а понекад се и тачно наводио узор, „мустра“, неког старијег иконостаса, чији  је изглед требало поновити. Има додуше ретких примера, који показују да се у овом погледу уважавала и жеља сликара: у уговору Стефана и Илије Гавриловића са земунском општином узимала би се у обзир и њихова сагласност, а уговори Стефана Гавриловића с општином у Сурчину (1807) и Георгија Лацковића с општином села Белегиша (1809) садрже истоветну клаузулу, што открива да их је састављала иста особа или да оба понављају неки старији документ: „Што се дотиче расположенија икона, обшчество се ослања на верховњејшу власт црковну и предсловутога мајстора по његову художеству, како иконе такожде и прочија историческаја изображенија устројити“. Изричит захтев земунске општине у уговору с Арсенијем Теодоровићем да ће она одлучивати о избору и распореду икона, био је очигледно и спроведен. Гледано у целини, земунски иконостас делује доста строго, па и традиционално, без тема омиљених око 1810. у црквеном сликарству Арсенија Теодоровића. На његовим иконостасима, на пример, средишња икона је скоро увек била Скидање с крспга, а само понекад Крунисање Богородице или Васкрсење; у Земуну је то Ceema Тројица, што ће бити поновљено једино на његовом иконостасу у Будиму (1818-1820). Он је у Земуну у сокл спустио Ваведење, вероватно због посвете цркве, због чега је и у реду пробраних празничних икона на почетак ставио Рођење Богородице, а на крају Успење. Сигурно је по вољи наручилаца (само овде) изнад бочних двери насликао српске свете Симеона, Арсенија и Максима и света Три јерарха. По њиховом налогу је и архијерејски сто украсио представом Светог Caвe и сценом Ceemu Caвa мири браћу, што је усамљено у Теодоровићевом сликарству, јер је на овом месту обично приказивао Светог Јована Златоустог или Христову проповед у храму. Што се зидних слика тиче, на првом своду испред иконостаса насликао је Бога Оиа и четворицу јеванђелиста, како је то и уговором било предвиђено. За остале слике на зидовима је захтевано: „и први појас више архиепископскога стола, с седам изображенијами, и сојединити с пјевницами и троном“, па се може претпоставити да је сликар и овде по жељи црквене општине приказао Неопалиму купину, Јону под тиковим дрветом и четворицу пророка.

Кад већ помињемо зидне слике у земунској цркви, треба рећи да њихово извођење није било јасно одређено уговором са Стефаном Гавриловићем; речено је само – што се тиче стубова и „ксимсова“ – да се оставља на вољу општини да одлучи како ће се они осликати, а сликар је изјавио да ће то прихватити; то нејасно место је већ после пар месеци, видели смо, замало довело до раскидања уговора. Обим посла је у уговору с Арсенијем Теодоровићем повећан, не само тачно прописаним зидним сликама, већ и извођењем двеју икона на стубовима у женској припрати, и још једне споља, „више врата јужни“. Требало је, такође, обојити и сва троја врата на цркви. Занимљиво је, међутим, истаћи да је Теодоровић, и поред знатно већег обима послова, био нешто слабије плаћен од Гавриловића.

Најупадљивија разлика између два уговора, оног са Гавриловићем, и другог с Арсенијем Теодоровићем, тицала се изгледа икона на иконостасу. Од првог је општина захтевала да иконостас буде „на форму“ и што сличнији иконостасу у земунској цркви Светог Николе, да позадина на престоним и другим великим иконама, као и тамо, буде златна и да се злато нанесе на сликану одећу светитеља и свуда где је то могуће. Добро је објашњено да је захтев за враћање на барокне облике Димитрија Бачевића и Василија Остојића из шездесетих година XVIII века био израз традиционализма земунске средине с почетка XIX века. Обавеза о угледању на иконостас из Николајевске цркве и о обилној употреби злата потпуно је изостављена у уговору с Арсенијем Теодоровићем. Може се претпоставити да је то захтевао сам сликар, јер он никада тако није радио, а баш тих година, око 1810, окренуо се прочишћеном класицистичком изразу, сасвим опречном ранобарокном сликарству. Наручиоци су се изгледа тешка срца одрекли њима тако драгог злата, што се види из другог дела прве тачке уговора који се бави квалитетом наручених радова: сликар се обавезује „по својему искусному художеству с најбољом материјом удјелати, и мермер фирнајзовати, иконе с најфиними фарбами художно измалати, златарскиј посао тако фино израдити, да ни најмањи фелер не обрјетајетсја“, али су још додали: „и како надзиратељи за добро нађу, оно све у злато поставити“. На иконама је, међутим, злато умерено коришћено, нимало више него на другим Теодоровићевим сликама.

Пошто се земунска општина опекла са Стефаном Гавриловићем, који је потписао уговор, узео капару, и за три године ни „пемзлом није ударио“, она је с Арсенијем Теодоровићем била опрезнија, па је у уговор унела и пету тачку која гласи: „Обештал се художник да 14 днеј от днес дјело сије начати, и до конца сего дјела никакова иног посла не примати се“. Захтев је сасвим разумљив кад се зна колико је узела маха појава да су сликари, у журби да се обезбеде с послом, примали нове поруџбине не завршавајући претходне, потписујући чак два уговора истовремено, тако да су одлагали почетак договореног посла, прекидали га, истовремено радили неколико иконостаса или су препуштали помоћницима да их заврше. Наручиоци су се на разне начине трудили да се заштите и да сликаре приволе да њихов иконостас заврше на време. У уговоре је врло често уношена одредба о року завршетка посла, али се она ретко поштовала. У томе су најдаље отишли калуђери Гргетега кад су с Јаковом Орфелином 1774. уговорили сликање темпла у својој цркви: од маја до октобра сликар је био дужан да борави у манастиру (слике је изводио на зиданом иконостасу) и из њега је могао да излази само ради посла за који је погођен; хранио би се у посним данима у манастирској трпезарији, а живео у двема келијама с кухињом, и нипошто није смео да се прихвата других сликарских обавеза.  Други наручиоци су поступали слично земунској општини. Црквена општина у Краљевцима је 1792. од истог Јакова Орфелина захтевала да посао започне одмах по завршетку иконостаса у Великим Радинцима и да у међувремену не прима друге наруџбине. Орфелин и Теодор Крачун су 11. маја 1780. склопили уговор за сликање иконостаса Саборне цркве у Карловцима с обавезом да рад започну, ако не пре, онда 10. или 15. јула исте године, и све до завршетка иконостаса нису смели нигде да приме ни најмањи посао, при чему су сликари гарантовали један за другог и у залог су полагали своју част и поштење. И поред тако изричитог захтева, познато је да су са сликањем започели тек 1. септембра и да су неке ситније послове обављали и мимо уговора. Преоптерећени и у роковима непоуздани Стефан Гавриловић морао је чешће да се обавезује на оваква ограничења: иконостас у Каменици (1800) морао је да ради без прекида и да га заврши најкасније за две године;

иконостас у Сурчину (уговор је склопио 27. априла 1807) требало је да заврши за две године, а да рад на њему започне најкасније 1. јуна исте године; уговором с општином села Бингуле (3. маја 1810) обавезао се да иконостас почне да слика 1. јула и да га заврши за две године, а у противном, плаћао би ,,штроф“ од хиљаду форинти!  По уговору од 31. децембра 1786. Михаило Радосављевић није смео прекидати сликање иконостаса у цркви Светог Николе у Шиду и „куда отшел на инаја друга своја дјела“, a да у Шиду остави своје помоћнике.

Арсеније Теодоровић није био од оних који је кршио договорене обавезе, осим у једном случају, кад је (изгледа 1817) прекинуо рад у православној цркви у Великом Вараду. Наручиоци су ипак и од њега захтевали (као и у Земуну) да посао заврши у одређеном року: у Руском Крстуру (1793) за годину и осам месеци, а у Сремској Митровици (1815) и Будиму (1817) за две године. Није познато да ли је Теодоровић почео да ради у Земуну баш у току две недеље по потписивању уговора, како је то од њега захтевано. Вероватно није, ако се чекало на одобрење Конзисторије, чија је позитивна одлука донета 9. августа, али сигурно не и много после тога, пошто је велики иконостас и остале обимне радове завршио до почетка 1815. године. Постоји, уосталом, податак да је 1813 – вероватно убрзо по потписивању уговора – започео у Земуну да слика две иконе на иконостасу. Арсеније Теодоровић је без сумње испунио и други део уговорног обећања – да се не прихвата другог посла пре завршетка радова у Земуну – јер између средине 1813. и почетка 1815. заиста није радио ни на једном другом иконостасу. Из овог времена се зна само да је насликао једну реплику портрета Јована Рајића (1814).

Следећа важна тачка уговора који разматрамо, шеста по реду, односи се на рад Арсенија Теодоровића и његових помоћника у земунској цркви: „Објешчајет художник всја икони собственоручно испословати, кромје неких малих икон, гдје одјело чрез своја помошчники пословати может“. Овакав захтев општине је сасвим разумљив, кад се зна да је на свим иконостасима Теодоровић радио са сарадницима. To је, уосталом, одувек била пракса која се није прекидала ни у XVIII и XIX веку. Сачувано је довољно података о многим познатим, траженим и презапосленим сликарима, од Христофора Жефаровића до Арсенија Теодоровића, да су имали бар једног помоћника који су обично изводили споредне делове слика, али им је не ретко препуштано да насликају и понеку икону, а у изузетним случајевима и читаве иконостасе. Наручиоци су се невољно мирили са тим или су покушавали да учешће помоћника што више ограниче. Када су Будимци за своју Саборну цркву наручивали иконостас од Василија Остојића (1764), сложили су се, из страха да се посао не одужи, да сликар ради са сарадницима, али су од њега захтевали да узме неког „изрјадног помошчника“. Други су превелико учешће помоћника покушавали да спрече већ уговорима са главним уметником. Поменути Михаило Радосављевић је у уговору са Шиђанима (1781) прихватио одредбу да мора сам да наслика иконе, а не његов помоћник или неко други. Презапослени Стефан Гавриловић је највише радио са братом Илијом, коме је поред позлатарских препуштао изгледа и неке сликарске послове; стога је општина села Беочина (1802) тражила: „господар Стефан Гавриловић сам собственом својом руком што се молераја тиче да испослујет“ Приликом склапања уговора за рад у Шимановцима (1820), Гавриловић и позлатар Димитрије Лазаревић су обећали да ће сликање и позлату „собственим својим трудом совершити“, а у случају болести  (Гавриловић је већ био у дубоким годинама), обавезали су се да ће наћи искусног калфу који је већ радио сличне послове, што ће морати и доказати.

Арсеније Теодоровић је скоро од самог почетка па до краја свог бављења црквеним сликарством имао уз себе помоћнике. Зна се да су поред њега учили, усавршавали се или му помагали Аксентије Поповић, Јосиф Стојановић, Јован Иванић, Константин Пантелић, Григорије Ранисављевић и многи други, који су са њим радили, које је препоручивао наручиоцима или се за њих дирљиво залагао код својих познаника. Осим позлатарских и ситнијих сликарских послова, дозвољавао им је и сликање појединих икона. Зато не изненађује што је и будимска општина 1818, као и земунска неколико година раније, захтевала да јој он својом руком наслика 68 икона на иконостасу.  Теодоровић се није одрекао помоћи својих сарадника ни у Земуну, о чему посредно говори то што је на располагању имао две собе и кухињу, а непосредно – захтев општине да иконе наслика својом руком, док се његовим помоћницима допуштало да изведу само одећу светитеља, и то на малим иконама. Ово је драгоцена потврда одавно изнете претпоставке да су главни мајстори изводили цртеж, композицију и инкарнат на сликама, а помоћници су радили позадину, позлату и споредне детаље на њима. Главне и најпрегледније слике, међутим, у целини би сликао главни мајстор. И пре но што је била позната ова одредба уговора, уочено је да је земунски иконостас један од најбољих Теодоровићевих остварења у области црквеног сликарства; сада знамо да је удео помоћника на његовим иконама био сведен на најмању меру.

Задржаћемо се и на следећој, седмој тачки уговора, која предвиђа надгледање сликарских и златарских послова од стране четворочлане комисије коју је одредила општина и с којом је уметник био дужан да се договара око свега. Мада није наведено (јер је то ипак било у надлежности Конзисторије), можда су ови „надзиратељи“ били дужни да прегледају све завршене радове у цркви, пре но што сликару буде исплаћен и последњи део договорене суме. Подсећамо да је у Карловачкој митрополији постојало снажно настојање да се контрола уметности централизује и прати од уговарања послова и избора сликара, преко одређивања програма иконостаса, до прихватања завршених радова. Поједини митрополити су се сами о томе старали (посебно ако су били и наручиоци), али је то чешће препуштано епархијским конзисторијама. Неретко, и са протоком времена све чешће, ту су улогу преузимали манастири, црквене општине и разна цеховска удружеља. Међу митрополитима се нарочито истицао Павле Ненадовић по старању и надгледању сликарских радова чији је био поручилац. За њега су Василије Остојић и Димитрије Бачевић сликали иконостас на Доброј води код Даља, али митрополит није био сасвим задовољан њиховим радом, па је од сликара 1763. тражио да исправе уочене пропусте. Остојић је за њега сликао и иконостас у манастиру Раковцу; остало је забележено да је по митрополитовом налогу у манастир долазио архимандрит шишатовачки Викентије Поповић 3. јула 1762. да „прегледа темпло како молери молеришу и колико су свршили“. Добро је познат и случај иконостаса Димитрија Бачевића и Теодора Крачуна у Беочину (1765-1766), који су прегледали не само чланови Конзисторије, већ и сам митрополит, и на њему уочили озбиљне пропусте, због чега је Бачевић морао жестоко да се брани у Конзисторији. Сликарски уговори – као и уговор Арсенија Теодоровића са земунском општином – често имају клаузулу о томе да ће на крају рад бити прегледан и иконописац би о свом трошку отклонио уочене недостатке ако би их било. Ређе се наводи ко ће обавити преглед. У уговору Василија Остојића за Саборну цркву у Сентандреји (1777) наглашено је да ће то бити будимски епископ Софроније Кириловић. Нешто чешће се помињу „искусна лица“ као, на пример, у уговору Лазара Стајића с општином у Кленку (1798): ако би се „чрез изкусна лица окончано дјело развиделосја и обрелосја по уговору неизделано“, сликар је био дужан да све поправи о свом трошку. Сличну одредбу има и уговор Арсенија Теодоровића с митровачком општином (1815), чији завршени иконостас „чрез искуснија лица прегледати би сја имјело“. Које је било то „искусно лице“ види се из писма митровачког проте митрополиту од 6. марта 1816, у којем се правда да због болести није стигао да прати сликање иконостаса у цркви Светог Стефана, а када је то учинио, уочио је да су стубови различито обојени, па пита Конзисторију шта да ради. Она му је одговорила да с молером Теодоровићем прегледа стубове, и ако су они „оку пријатни и не противу пристојности сут“, а допадају се општини, нека такви и остану.

Из овог и из многих других примера види се да је надлежни протопрезвитер био задужен за изградњу и украшавање парохијских цркава на свом подручју: он је потписивао уговоре и слао их Конзисторији на одобрење, разјашњавао је могуће неспоразуме, надгледао је рад и, на крају, прегледао завршени посао. Тако је поступила и земунска општина. У уговору са Стефаном Гавриловићем 1806. одредила је за надзор сликарских и позлатарских радова протопрезвитера и још два члана која сама одабере, и којима ће бити задовољни и општина и руфети. И у уговору с Арсенијем Теодоровићем општина је именовала „надзиратеље“, задужене да се са сликаром договарају о томе где ће постављати злато, да надгледају његов сликарски и позлатарски рад и да се у свему са њим споразумевају. У односу на претходни уговор из 1806, сад је комисија проширена на четири члана: поред протопрезвитера (он није именован нити потписан на уговору, јер вероватно још није био изабран нови, после смрти Михаила Пејића крајем 1812, кога је мало раније Теодоровић портретисао), набројана су имена још тројице, Димитрија Братоглића, Јевтимија Вуковића и Кирила Зике; сва тројица су били чланови општине, чији се потписи налазе и на крају уговора.

Највише пажње међу њима привлачи, разумљиво, Димитрије Братоглић (1764—1831), угледни земунски трговац и сликар, о коме се доста зна, али не и онолико колико би се могло. Бавећи се трговином, он је стекао леп иметак: трговао је пшеницом, кукурузом, брашном и оружјем и био је власник осам бродова. Финансирао је земунске житарске трговце у време Наполеонових ратова у Италији, а током Првог српског устанка био је један од најоданијих сарадника устаника, којима је кријумчарио жито, оружје и муницију, због чега је имао посла и с полицијом. Често се појављивао као изборни судија у трговачким споровима, као јемац за грађане који су прелазили у ондашњу Србију и заступник интереса Србијанаца у Земуну. Био је образован и угледан: чест претплатник српских књига, добротвор Читаонице у свом граду, спољни саветник војног комунитета, капетан друге чете земунског батаљона. До сада се није знало да је био и члан црквене општине храма Рођења Богородице. Тако се придружио низу угледних и имућних сликара који су били чланови управе својих парохијских цркава, на пример, Јаков Орфелин у Доњој цркви у Карловцима, Стефан Тенецки у Саборној цркви у Араду или Рајко Стојановић у Успенској цркви у Вршцу.

Братоглић је похађао сликарску академију у Бечу (изгледа 1789-1794) 64) али је и пре тога доста сликао: иконостас, тронове и певнице у цркви Светог Николе у Шиду, архијерејски сто (можда и иконостас с Михаилом Радосављевићем) у Угриновцима, a претпоставља се да је завршио и иконостас Мојсеја Суботића у Инђији.65) У позним годинама живота насликао је иконостас и зидне слике у Доњој цркви посвећене Петру и Павлу у Карловцима (1829-1831) и са зетом Константином  Пекићем иконостас контумацке цркве Арханђела Михаила и Гаврила у Земуну (1830-1831).

Кад све ово знамо о Димитрију Братоглићу, онда је сасвим разумљиво што је он био прикључен „надзиратељима“ послова Арсенија Теодоровића у земунској Богородичиној цркви. He треба уопште сумњати да је Братоглић био задужен да прати пре свега Теодоровићев сликарски рад и да се са њим договара о појединостима, што се уопштено наводи у уговору.

Братоглићево учешће у надзорној комисији земунске цркве обавезује нас да се још једном вратимо „искусним лицима“ која су прегледала и одобравала завршене сликарске радове. Премда изричита сведочанства нису честа (вид. текст у мојој књизи  Радови  о српској уметности и уметницима XVIII века – Василије Романович у Хопову), верујемо да је тај израз подразумевао – наравно, не увек – и сликаре који су процењивали и давали коначни суд о изведеним радовима својих колега. Пре но што наведемо неколико примера, поменимо да у уговору Димитрија Братоглића са Доњом црквом у Карловцима (1828) постоји и оваква одредба: сликар ће примити последњу новчану рату тек „по окончаниј цјелаго дјела, пресмотренији же и от искусних живописцев одобренији“. И кад су Стефан Гавриловић и Димитрије Лазаревић у уговору са шимановачком општином 1820.  пристали да њихов завршени посао „чрез к тому искусне и научене људе прегледати се имат“, свакако су мислили на сликаре и позлатаре. Тај исти Гавриловић обећава општини села Бингуле (1810) да ће иконе тако поставити и насликати „да ни јединому от мајстер малерскаго дјела, дјелу јего, како златарскому, тако и изображенију икон, завидјети либо поругатисја могут“.  И Андреј Шалтист се у уговору за осликавање цркве манастира Грабовца (1784) обавезао да посао тако добро уради, „како да всјакиј искуство умјејушчиј в дјеле таковом, тај молерај за постојаниј и тачни судити имат“. Теодор Илић Чешљар је 24. јуна 1774. склопио уговор с представницима танача и црквене општине у Табану у Будиму о осликавању црквеног торња и у њему изјавио да ће то урадити часно и без грешке, и дозволио је надзор, „или аки би во времја молерја мојего кто пришел мње физитирати и фалер находити, а с пробом да покажет мој посао да није аудентиш“, изразио је спремност да исправи уочене пропусте.

На крају ћемо се укратко осврнути на хонорар који је Арсеније Теодоровић добио од земунске општине. Сума од 10.500 форинти је била уобичајена или нешто нижа, ако имамо у виду да је следећи уговор за послове сличног обима, у митровачкој цркви Светог Стефана, сликар склопио за 12.000 форинти, уз бесплатан стан, дрва, платна за иконе, скеле у цркви и шест подвоза до Новог Сада. Од свега тога у Земуну је имао само бесплатан квартир и дрва за огрев. Занимљиво је напоменути да градска земунска општина ништа није давала сликару у натури, као што то није била предвидела ни раније у уговору са Стефаном Гавриловићем, који је, иначе, био познат по томе што је у сеоским општинама добијао толика примања у натури, равна најбољем сеоском газдинству. Теодоровић би, по уговору, погођени новац у Земуну добијао у неједнаким ратама, и то зависно од урађеног посла. Из тога се види којим је редом радио. Најпре је сликао горње делове иконостаса и слике на своду, затим је урадио средњи, па најнижи део иконостаса; најзад је насликао иконе на певницама, троновима, предикаоници, иконе у олтару, припрати и све остало што је било предвиђено уговором. На крају, последњу хиљаду форинти добио би тек по истеку једне године.

Ова одгођена исплата тешко да је била везана за тешкоћу наручилаца да одмах обезбеде сав новац, јер је земунска општина била довољно богата да би тако нешто себи дозволила, нити је била повезана са прегледањем и пријемом завршених радова, пошто је – видели смо – уговором одмах била образована комисија која је пратила и надзирала Теодоровићев рад. Година дана је сигурно била остављена као рок потребан да се уоче евентуални недостаци или промене на зидним сликама, иконама и позлати. Да је било тако, потврђивао би уговор који је Теодор Грунтовић склопио 24. маја 1770. с манастиром у Српском Ковину за сликање иконостаса, по којем би сликар примио сто форинти после годину дана, „сего ради узрока за пробацију мојего дјела“. Теодор Илић Чешљар је пак на захтев наручилаца из Будима дао дванаестогодишњу гаранцију за своје слике на црквеном торњу у Табану.

Арсеније Теодоровић је несумњиво испунио све тачке уговора са земунском општином као и она према њему, о чему смо овде говорили, јер у изворима нема трага о неком неспоразуму или пропустима једне или друге стране. Теодоровић је целокупни договорени посао у Земуну завршио највероватније на самом почетку 1815. године. Већ је 17. фебруара био у Даљу, где је са Григоријем Јездимировићем покушао по други пут да уговори посао за сликање иконостаса у тамошњој цркви Светог Димитрија (вид. текст у мојој помебутој књизи – Повест иконостаса цркве Сетог Димитрија у Даљу). Пошто је и тај покушај пропао, он се већ 1. априла обрео у Митровици