Српска школа у Земуну

Српска школа у Земуну (1745-1918) и њени настављачи до 2000. године

Основна школа „Мајка Југовића“, наста-вљач традиције Српске школе Српске право­славие црквене општине земунске, 2000. године обележава, примерено времену, њену 255. и сво-ју 45. годину постојања и рада. За Српску шко­лу везани су и јубилеји установа које су у њој основане: 1825. установлена je Славеносербска библиотека земунска, данас Библиотека „Свети Сава“, а 1840. године отворена je Српска женска школа, прва у Срба. Нека буде поменут и јубилеј Богородичине цркве која je саграђена пре 220 година (1780).

Кад je 1717. г. аустронемачка војска из југоисточног Срема потисла власт Турака, Земун je ушао у састав Аустрије (од 1867. г. Аустро-Угарска). У малом насељу прилике су се постелено сређивале и од двадесетих година извори помињу духовна и световна лица која су младе учила читању, писању и појању. Извесни мештер Тома 1723/24. г. учио je дечака Германа, потоњег свештеника, Наустици и Псалтиру. У исто време ђаке су имали и други. За ове прве ученике касније je забележено да су у позивном занимању показивали различите степене знања. Извесно je да je ниво зависио од умећа учитеља и, наравно, од даровитости и приљежности ученика.

Занимљив je релевантан податак из Пописа становништва Срема из 1736/37, у којем су као житељи Земуна забележни поп Марко, а Тома Schenorich – као расијански учитељ и крчмар (Reitz. Schulmeister und Wirt).

Српска школа 1745. године

Према упутствима више црквене власти Српска православна црквена општина земун­ска (СПЦО основана1732) настојала je да се за школу осигура наставно особље, обезбеде основна учила и подигне солидна зграда ка­ко би образовна установа стекла право јавности. Године 1745. СПЦО добила je дозволу за подизање данашње Николајевске цркве и у њеној порти саграђена је и отворена Општа срп­ска основна школа за поуку православие младежи у српском (илирском) или такозваном сло­венском читању и писању. Поменути временски термин истиче се у историографији као значајан у историји српског школства у Земуну и стога je ОШ „Мајка Југовића“ прихватила 1745. годину као почетну у рачунању свог постојања и рада. До краја шездесетих година XVIII века Срп­ска школа (СШ) само je донекле задовољавала основне захтеве образовања. Међутим, постојао je напредак. Године 1770. она je имала ПО васпитаника које су учитељ и прецептор

(поучавалац) учили читању основних црквених књига, ортографији, лепом писању, основним рачунским врстама и појању. Родитељи су куповали потребне књиге, а надзор су обављали пароси и црквени тутори. Средства за издржавање обезбеђивана су прилозима верника (тас) и уз помоћ СПЦО.

Унапређење наставе

У циљу унапређења, у наставу се уводе савремена педагошка и дидактичка схватања, тражи проверена стручност учитеља и набављају нови уџбеници. Српска школа добија још једног учитеља (1778). Који ће нешто касније (1782) радити у просторијама које је школа добила у новој згради СПЦО поред Богородичине цркве. Српска школа тада је имала 200 ученика Срба, Грка и Цинцара. Ови последњи су 1794 године отворили Грчку школу. Године 1799. основана је школа у Предграђу тако да je Српска школа имала две радне  jединице у Доњем граду и једну – у Горњој вароши. Настава je у њима била садржајнија. Према докумен­ту из 1809. године у трогодишњој Српској школи предавани су предмета: веронаука, упознавање слова и срицање, читање и писање славено-српских, латиничних и немачких слова и текстова, граматика с разним саставима потребним грађанском животу, лепо писање, моралне поуке и основи немачког, а основи латинског језика „за ону младеж која се нарочито истицане“. Ово се односило на децу која су после Српске школе завршавала више разреде Главне школе како би се уписала у средње школе већих градовa.

Црквено-школски фонд 1812. године

По угледу на карловачке Србе и земунске Грке, који су установили своје фондове, решили су и земунски Срби да обезбеде средства за просветне циљеве, првенствено за школе. На ини­циативу ученог протопрезвитера Јефтимија Ивановића, на дан св. Саве, 14/26. јануара 1812. године „сачињено je основно писмо“ о Црквеношколском фонду који je дефинитивно уста­новлен 1. новембра и.г. Према Уставу, поред осталог прописано je да се 14/26. јануара „сваке године держи школско торжество“, да се ода захвалност приложницима Фонда и да се „говори о ползи просвештенија“. Од тада се Св. Сава прославља као заштитник српског школства.

Захваљујући средствима Школског фонда СПЦО je на месту старе школе (из 1782) подигла нову једноспратницу (1822) која je одговарала потребама Српске школе и Грчке школе.

У њој се налазила и сала за свечане скупове и библиотека. Она je под називом Славеносрбска библиотека отворена 14/26. јануара 1825. годи­не. Њене традиције данас наставља Земунска библиотека „Св. Сава“. Друга школа у граду добила je нову партерну зграду, а школа у Горњој вароши – нову приземницу (1828).

Значајан догађај у историји српског школ­ства je оснивање Српске женске школе (1840), прва у Срба, коју je водила Земунка Јекатерина Катана (рођ. Браћевачки). СПЦО je истицала „потребу подизавьа женских школа на виши ниво jep се ради о половини људског рода“.

У то време Српска школа имала je шест учитеља који су имали солидно образование. Међу њима био je Димитрије Чобић, угледни педаго­гики радник практичар. Године 1853. изабран je за директора српских школа Банатске крајине.

Српска школа до 1918. године

После политичких и других промена у тадашњој држави (1860. и 1867) побољшане су при­лике за развој Срба. Последице су се огледале и у унапређењу српских школа. Краљевским ре­скриптом потврђена je аутономност школа и разрада система. Међутим, почеле су мађаризаторске тежње угарских власти. Овој политици супротставило се српско либерално грађанство које je, као и свештенство, бранило став да „срп­ске школе морају имати вероисповедни карактер“. У тој борби постигнут je успех. Угарска влада je 1872. године потврдила Уредбом о основним и учитељским школама (Школска уредба), која je регулисала питања управљања и надзора, положаја учитеља, избора управитеља и доношења аката.

Српска школа у Земуну задржала je статус вероисповедне установе, није постала комунална, односно „општа нижа пучка дечачка, девојачка или обосполна школа“.

За развој Српске школе (СШ) од утицаја je рад Теофила Димића, директора српских школа у комунитетима Петроварадинске пуковније. Подржао je настојања СПЦО да СШ постане четворогодишња, тако да je изједначена с немач­ком Главном школом. Посебно je значајна делатност др Ђорђа Натошевића (+1887), школског реформатора, саветника и надзорника, а од 1871. године главног референта српских школа у Карловачкој митрополији. Аутор je Школске уредбе према којој су доношени све садржајнији школски планови. У Српској школи у то време пристижу свршени ученици угледне Сомборске учитељске школе: Вељко Петровић, Мита Нешковић, Светозар Милетић (учитељ и писац уџбеника) и други. Они су били активни и у друштвеном животу града. Године 1870. основали су Збор учитеља српских школа. У вези с новим предметима јављају се стручни учитељи: музичар Јосиф Це je учитељ хармоничног певања, а градски баштован, пошто су постојала два школска врта, учитељ je оплемењивања воћака. Није без значајан ни став Градског већа Земуна, које je и дотада учествовало у плаћању једног броја српских учитеља. Оно je (1875) одлучило да се Одбору СПЦО за плате свих учитеља годишње исплаћује око 7.000 форинти.

После укидања Војне границе ови крајеви и град Земун су 1881. године подређени земаљској влади у Загребу, тако да су у важности биле и одређене норме Одјела за богоштовље и наставу. Новим наставним планом, на пример, веронау­ка je предавана према упутству Школског савета Српског сабора (1878), српски и црквенословенски језик, појање и српска историја према Школској уредби (1872), а сви остали предмета према „научној основи за ниже пучке школе (1890)“.

Грађење Сриског дома

Повећан број полазника Српске школе у До­њем граду и оронулост једнокатнице (из 1822) утицали су да СПЦО донесе одлуку да се подигне нова зграда. Монументална једноспратница на челу блока Светосавске и две суседне улице грађена je, у духу српског романтизма, према плановима младог Земунца инж. Косте Атанацковић-Станишића (+1908). Завршена је 1909. го­дине и у њој je наставила рад Српска школа која je имала на располагању свечану салу, просторију за „певачку школу“ и вежбаоницу. Део зграде коришћен je за потребе СПЦО и становање, а локали за одржавање целог објекта.

Рат 1914-1918.

Српска школа радила je до свршетка школ­ске 1913/14. године. У време распуста почео je рат и аустроугарска војска запосела je Српски дом. Одмах на почетку рата прогнани су истакнути родољуби међу којим су били учитељи Коста Петровачки, Станимир Субић и протопрезвитер Павле Милин. Крајем октобра 1914. године сви земунски Срби били су интернирани у насеља Славоније и уже Хрватске где су боравили до 1916. године када им je дозвољен повратак. Боравак војника причинио je штету школском инвентару. Тада je највећим делом страдао и књижни фонд Земунске библиотеке. Пошто Српска школа није радила, њене просторије од краја 1915. до краја школске 1916/17. го­дине користила je Пучка школа. Српска школа у Српском дому наставила je рад 1917. године.

Школска 1918/19. година почела je редовно, али су због збивања на ратиштима и епидемије грипа прописивани прекиди. Дана 1. новембра српска војска ослободила je Београд, 5. новем­бра 1918. ушла je у Земун. Овим догађајем завршен je један од периода у дугој прошлости гра­да. У том двовековном периоду Српска школа под окриљем народно-црквене аутономије очувала je национални и верски карактер, тако да je допринела организованој заштити специфичних интереса Срба у многонационалној држави.

Народна школа до 1941. године

Српска школа као Народна основна школа радила je у условима последица рата. Недостајали су уџбеници, наставна средства и инвентар, а од почетка 1919. године – огрев. Школа постаје државна, a учитељи државни чиновници с месечним платама у зависности од положајне тру­пе (од X до V). У сличним условима била je и школа у Горњој вароши, која постаје посебна установа.

Школу у Српском дому похађали су до 1929. дечаци и девојчице православие вере, а од тада само дечаци без обзира на народност и вероисповест. Све девојчице биле су ученице Основне школе на Југословенском тргу. У то време шко­ла добија назив Државна народна школа пре­столонаследника Петра (од 1934 – ДНШ краља Петра II).

Наставне планове и програме прописивало je Министарство просвете и у плану из 1933. го­дине застушьени су предмета: наука о вери с моралним поукама, народни језик, народна по­веет, земљопис, познавање природе, рачун с основима геометрије, лепо писање, ручни рад мушки и женски, певање и телесне вежбе по со-колском систему.

Пажња je посвећена и здрављу ученика. За­коном (1930) одређени су величина учионица, обавеза снабдевања водом и уређење санитарија. У исто време основана je Школска поликли­ника за све ученике основних школа.

У згради Српског дома налазила се и Школа за слабомислену децу (основана 1929), у којој су радили Милић и Даница Раковић. Од учитеља у ДНШ треба поменути Косту Петровачког, Манојла Делића, Стевана Лепшановића који су би­ли и појци у Николајевској цркви, Лазара Леру, појца у Богородичиној цркви, Николу Вујчића, хоровођу Српске ратарске певачке задруге у Горњој вароши и катихету Христофора Милошевића. Били су они добри певачи и изврсни познаваоци црквеног пјенија.

У свим школама обележавани су државни празници. На свечани начин прослављан je дан св. Саве (беседе), а на Видовдан ученици су до­брали сведочанства и примерене награде.

Крај школске 1940/41. године, из познатих разлога, десио се раније. Ученицима су подељена сведочанства, али су она убрзо, наређењем нових органа власти, одузета и ученицима су подељене спомен-свједоџбе (без оцена) у којим je истакнуто да се оне издају „у спомен прве школске године у НДХ“.

Окупација 1941-1944. године

Сломом Југославије настале су многе проме­не и оне су се одразиле и на рад школе у Српском дому. Она je наставила рад као Државна мјешовита пучка школа, али je због заузетости зграде (војска) настава обављана у појединим зградама и локалима. Приликом исељавања управе школе и Црквене општине затицали су оштећене предмете, књиге и списе. Велика композиција „Свети Сава“ из 1841. године (рад сликара Живка Петровића), на пример, била je избодена бајонетом. Срећом, сачувани су драгоцени портрета клирика (патријарха Лукијана, протопрезвитера Михаила Пејића и Јефтимија Ивановића), добротвора и приложника и заста­ва Земунске народне гарде из бурне 1948/49. го­дине, који су пренети у споредне просторије Бо­городичине цркве. У отежаним условима учитељи су предавали према новом наставном плану и програму у којем су се промене нарочито осетиле у предметима „хрватски језик и повиест“. Забрањено je ћирилично писмо у употреби, уз примену „кориенског правописа“, било je само латинично писмо. У духу усташке идеологије ђаци српске народно­сти од 1942. године третирани су као припадници Хрватске православие цркве.

У другом периоду окупације настава je често прекидана због прелета англо-америчких авиона и бомбардовања Београда, па и Земуна (Васкрс 16. и 17. априла 1944), која су причинила материјалну штету и губитак живота грађана. У том времену, обележеном несигурношћу, ра­зним оскудицама и ишчекивањима, Земун je дочекао 20. и 22. октобар 1944. године кад су јединице НОВЈ и Црвене армије протерале окупаторе из Београда и из Земуна.

Школске просторије у Српском дому запосела je војска и њеним потребама служиле су до 1953. године.

Основна школа „Душан Вукасовић „

Крајем 1953. године Народни одбор донео je одлуку да се Дом СПЦО користи за просветне потребе и просторије су додељене установљеној Осмогодишњој школи „Душан Вукасовић Дио­ген“. Дана 1. фебруара 1954. почела je редовна настава (510 ученика) и захваљујући настојањима врло солидног наставног кадра, школа je врло брзо стекла глас угледне установе. Школа je самостално радила до краја августа 1969. годи­не. Дан касније она je званично припојена ОШ „Гоце Делчев“. Просторије у Српском дому уступљене су СОШ „Сава Јовановић Сирогојно“ и она их и данас користи.9

ОШ „Мајка Југовића

Спојене школе, као једна установа, наставиле су рад у стилској двоспратници у Градском парку, која je саграђена 1899. године за девојачке школе. После ослобођења 1944. године и она je ненаменски коришћена и 1956. просторије су предате тада образованој ОШ „Гоце Делчев“. Године 1993, у вези с насталим променама у зе­мљи, школа je променила назив. Прихваћен je предлог да понесе име мајке легендарних косовских јунака – ОШ „Мајка Југовића“.

У току 45-годишњег постојања школа je тежила напретку и постигла je значајна достигнућа у области образовно-васпитног рада, тако да je постала „једна од најбољих просветних уста­нова у Земуну и великом Београду“. Успех и добар глас обавезују школу и данашвье особље, на челу с директором Ангелином Бјелицом, да сачувају стечени углед. Обавезује je и двоиповековна традиција коју je школа искрено прихва­тила и с правом je наставља.