Сликарство Арсенија Теодоровића на иконостасу

У ентеријеру српских цркава 18. века централно место заузима високи барокни иконостас, који постаје средиште сликаног програма. Сликарство барокних иконостаса је у чврстој вези са резбаријом. На почетку 18. века иконе се постављају на неукрашену дрвену или зидану подлогу, а дрворезбарски украси се појављују само на царским дверима и великом крсту. Од четрдесетих година појављују се иконостаси прекривени дрворезбаријом, која је сматрана оквиром слике и подређена је слици. У каснобарокном периоду, када преовлађују рокајни утицаји, слика се подређује резбарији иконостаса.

Идејна структура барокног иконостаса дефинисана је, поред слике, и литургијом и проповедима, па се значење иконостаса открива тек када се слика и реч обједине у целину. Ипак, иконе на иконостасу не прате ни саму литургију ни идејни програм литургијске године који се стално мења, тако да ни слика дословно не илуструје реч нити реч дословно објашњава слику, већ се међусобно допуњују и тумаче. Основни програм барокног иконостаса везан је за Христово искупитељско жртвовање и улогу Богородице у том чину.

Дрворезбарски радови на иконостасној прегради цркве Рођења пресвете Богородице у Земуну завршени су 1788. године, а тек двадесет пет година касније иконостас је испуњен иконама које урадио Арсеније Теодоровић. Иза њега је тада већ било две деценије плодног рада, био је познат и признат, а после рада на иконостасу новосадске Алмашке цркве, 1811. године, код њега је дошло до стилских промена. Напустио је барокнорокајну стил, који је подсећао на католичке цркве и прихватио мирнија, класицистичка решења.

Уговор за сликање ове цркве није сачуван, али се зна да је склопљен пре 9. августа 1813. године, јер се из записника Конзисторије Сремске епархије види да је под тим датумом уговор одобрен.

Претпоставља се да је Теодоровић радове почео одмах по склапању уговора јер је овај обиман посао завршен већ почетком 1815. године. Вероватно га је пожуривала и земунска Црквена општина којој је било стало да црква коначно добије осликан иконостас и зидове цркве. Завршетак радова је забележен на позадини централне иконе у зони Великих празника, на икони Св. Тројице. Учешће Теодоровићевих помоћника у раду на овом иконостасу било је сведено на минимум.