Сликар Живко Петровић

Име сликара Живка Петровића (1806-1868) неодвојиво је везано за Земун. Порекло и одрастање у овом граду, једном од средишта српског културног живота у првој половини 19. века, било је пресудно за његово уметничко и лично формирање. Отац Живка Петровића је био Јован Петровић-Ковач, цењени земунски занатлија и истакнути Карађорђев тополивац у време Првог српског устанка. Као истакнути родољуб, Јован Петровић је био у контакту с многим личностима српског политичког и културног живота, које су од почетка 19. века стално или повремено боравиле у Земуну. Познато је да је био у пријатељским односима и у преписци с Вуком Стефановићем Караџићем. Јован Петровић је познавао књижевност, редовно пратио сва српска издања и био увек међу првим пренумерантима нових књига. У његовој породици сачувана је библиотека српских књига које је он сакупио. Био је један од приложника новоосноване српске библиотеке у Земуну 1825. године, а слао је књиге и новине и Глигорију Возаровићу, првом београдском књижару и издавачу, као дар за библиотеку.

У оваквој породици Живко Петровић је морао стећи добру основу за даље образовање. Његов први учитељ цртања био је земунски трговац, сликар-аматер Јанаћ Џиковац, од кога је свакако добио само основна знања. Крајем 1834. године Живко Петровић се уписује на Академију ликовних уметности у Бечу, који је у првој половини 19. века био још увек практично једини ликовни центар ка коме су гравитирали наши уметници. Након три и по године студирања на Академији, снабдевен добрим сведочанствима, Живко Петровић је одмах почео да добија сликарске послове. Највећи део његовог опуса чине иконостаси, зидне слике и појединачне иконе рађене по наруџбини црквених општина. Његови радови данас се налазе у многим црквама, попут цркве Св. Николе у Старим Бановцима, Успења Пресвете Богородице у Перлезу, Силаска св. Духа у Банатском Новом Селу, Св. Архангела Михаила у Локвама, Св. Тројице у Земуну, Св. Николе у Земуну, цркви манастира Базјаша, цркви Вазнесења Христовог у Јакову.

Свој, не велики по броју, али уметнички значајан допринос Живко Петровић је дао и осликавању Богородичине цркве у Земуну. Данас се у овој цркви чувају три његова дела: једно Распеће (сликано 1861. године), икона Живопријемни источник на Богородичином трону цркве (1864. године) и икона Св. Сава са децом (1841), која се посебно издваја међу бројним појединачним иконама које је Петровић сликао. Икона је рађена по наруџбини српско-православног школског фонда у Земуну 1841. године и првобитно се налазила у српској школи код Богородичине цркве.

У оновременој периодици, у Сербским народним новинама бр. 8 од јануара 1847. пише: „При основанију школског фонда прво је Обштество земунско у сербском народу Светога Саву, србског просвјетитеља и чудотворца, за патрона школског изабрало. Икона је Свеог. Саве са златним первазом, свега у цјени од 400. фор. ср. намештена у великој сали у зданију школском при цркви Свете Богородице“.

Земунци су с поносом истицали да су они први почели да прослављају светог Саву као школског патрона. Наиме, колико је познато, прво увођење школе као институције у круг светосавских свечаности десило се у Земуну 1812. године. Те године Земунци су основали српски црквено-школски фонд и ставили га под заштиту Св. Саве. У 8. тачки Устава овог фонда каже се: „Дан 14. јануара, тј. просветитељ српски Св. Сава биће патрон школа наших. Тог дана ће бити школска свечаност и сваке године чиниће се спомен свима онима који што положише; ако су у животу за милост Божију и живот им, а ако су помрли за њихов покој. Уз то ће још један од старијих ученика говорити кратак говор у захвалу свима основатељима или о користи наука и просвете.“ Земунски школски фонд основан је на иницијативу проте Јефтимија Ивановића. Он је једно време био ђакон у манастиру Кувеждин, у коме је култ Св. Саве посебно негован. Одатле вероватно и потиче његова иницијатива да се за патрона земунског школског фонда прогласи Св. Сава. Устав овог фонда обновљен је 1826. У тачки 14. налази се наређење о светковању Св. Саве: „Опредељујемо да се 14. јануара, на дан просветитеља српског Св. Саву, сваке године држи школско торжество“. Ова прослава, вршена у цркви где је један од ученика изјављивао захвалност добротворима и говорио о потреби науке и просвете, још није означавала школску прославу. Св. Сава је тада прослављан само као патрон школског фонда. Мада је кнез Милош још 1823. године наређивао да се Св. Сава прославља по школама, у Кнежевини Србији је овај светитељ тек 1841. званично проглашен за школског патрона.

На Петровићевој икони Св. Сава је означен као „перви архиепископ и просветитељ сербски“. Обучен у архиепископску одећу, с митром на глави, српски просветитељ окупља децу око отворене књиге и позива их да уче, текстом 34. псалма који је исписан испод представе: „Придите чада, послушајте мене страху Г осподњем научићу вас“.

Идејна основа за формирање представе Св. Сава са децом била је јеванђеоска, а почивала је на теми Христос благосиља децу. 9) Ова тема се ретко појављује у српском барокном сликарству, али се у 19. веку све чешће слика, вероватно под утицајем иконографије назаренског сликарства, правца под чијим су се утицајем формирали и српски сликари школовани у Бечу. Тако ову представу слика Димитрије Аврамовић на своду Саборне цркве у Београду, а Павле Симић на иконостасу у Башаиду, према графичкој репродукцији слике Фридриха Овербека. Представа је у европској уметности, у верско-политичким програмима реформације и контрареформације, имала ангажовано значење везано за тумачење свете тајне крштења, али је у општим оквирима истицана као пример Христове

љубави према невинима. С овим значењем она је послужила као основа за представу Св. Сава и деца.

Најранија позната представа Св. Саве са децом појавила се 1838. у првом броју Новина сербских или магазина за художество, књижество и моду, које је у Пешти покренуо Димитрије Арнаот. Уз уводни чланак о Св. Сави налази се и поменута представа, испод које је наведено да ју је резао Димитрије Перласка, али није означено чији је то сликарски рад. Икона коју је сликао Живко Петровић готово је идентична овој ранијој представи, због чега се оправдано претпоставља да му је она послужила као предложак. 12) Коришћење предложака за сопствене ликовне радове представљало је уобичајену праксу у 19. веку, којом се, попут осталих уметника, често служио и Живко Петровић. На копирању старих мајстора и античких скулптура заснивало се и академско образовање сликара. Као и у другим случајевима, и приликом сликања представе Св. Сава са децом, Петровић је верно следио предложак и извео изузетно коректно и уметнички успело дело. Његова највећа заслуга у том смислу јесте допринос популаризацији ове теме, посебно значајне за његов родни Земун.