Ризница Богородичине Цркве

О термину „ризница“ и настанку ризница

Реч „ризница“ има старо порекло. Данашње значење речи створено је током времена. Етимологија речи везује се за израз „риза“ што значи црквена одећа. Означава такође и просторију у којој су се чувале ризе, али и друге драгоцености, па је у исто време имала значење благајне, нарочито државне.12) У повељама манастира из 13. и 14. века, реч ризница почиње да се спомиње у контексту блиском данашњем значењу. Данас се под појмом „ризница“ подразумева скуп старих црквених утвари, књига и икона, које се као старине и предмети са уметничким и историјским значајем одвојено чувају од предмета који су у текућој богослужбеној употреби. У изузетним ситуацијама неки од ових предмета из почасти или неког другог разлога могу бити поново употребљени или изложени.

Најстарији помен о ризницама као посебним грађевинама срећемо још код Херодота у 5. веку пре нове ере.13) Црквене ризнице су се најчешће налазиле у јужном делу олтарског простора т.ј. у ђаконикону, који је зидовима могао да буде одвојен од остатка олтарског простора. У ђаконикону – скевофилакиону – сосудохранитељници ( на руском ) чувале су се одежде, црквене књиге и свети сасуди који се нису свакодневно користили на богослужењима.14)  Бригу о овим предметима водили су углавном ђакони, према чему је овај простор и добио име. Оснивачи ризница код Срба били су Стефан Немања и Св. Сава, који су храмове снабдевали свим стварима неопходним за служење свете литургије. Сведочење о овоме налазимо код Доментијана када описује последње дане Савиног живота проведене у Трнову: „ … он призва ученике своје, и пописа све свете и часне ствари, које купујући беше сабрао у Палестини и у Сирији, у Египту и у Вавилону, у Азији и Константинову граду. Часне одежде свештенства и свећњаке златоковане и бисером украшене и друге сасуде црквене, много моштију светих, заповеди да се однесу у архиепископију (Жичу) а друге у Студеницу…“.15) Савини и Немањини наследници наставили су ову праксу, што можемо да пратимо кроз дародавне повеље манастирима и црквама, где се помињу сви предмети који су црквама даровани. Променом друштвене структуре, током времена, дародавци црквених предмета постају представници свих друштвених слојева који су били у могућности да приложе вредне и скупоцене предмете. Садржаји данашњих црквених ризница не разликују се много од садржаја некадашњих, обзиром да се у њима чувају иконе, црквене књиге, свети сасуди, свештеничке одежде, плаштанице, хоругве, рипиде и све друге црквене ствари које су изашле из употребе или се користе само у одређенидл приликама. Црквени предмети, који су освећени самом својом употребом у цркви, никада се не уништавају, већ се чувају обзиром на чињеницу да су у питању свети предмети. Чести су случајеви да се предмети направљени од драгоцених метала, који се чувају у ризницама и нису више у употреби понекада из разлога што су оштећени, претапају да би се од њих направили други предмети за богослужбену употребу.16) Нажалост, претапања нису увек вршена само у ову сврху, већ и у многе световне сврхе. Овакве примере налазимо у Византијском царству када су у време финансијских криза током ратова претапани црквени предмети; Патријарх Арсеније III се у једном писму са краја 17. века жали руским царевима Петру и Јовану да Турци од црквених предмета праве оружје; 1760. г. хабсбуршки цар Франц II наређује да се сребрни и позлаћени ризнички предллети претапају ради ковања новца који је потребан за даље вођење рата … итд.17) Формирање ризница вршило се током времена, међутим мали број предмета сачуван је до данас. Разлози су бројни: склањање ризница приликом ратних дејстава, залагање предмета у ратним приликама, закопавање ризничких предмета или њихово склањање у скривнице које су се налазиле у црквама и слично.

Ризница Богородичине цркве у Земуну

Набавку богослужбених предмета врше црква и црквена општина. Верници такође спадају у категорију важних прилагача богослужбених предмета, било да је реч о новцу за набавку неког конкретног предмета или самом предмету на коме се најчешће налази запис о приложнику. Прилаже се углавном за здравље породице или за покој душе. Ктитори су још од средњег века имали низ посебних права, а суштина ктиторства имала је сотериолошки карактер. Зидањем и обновом храмова, прилагањем икона и других богослужбених предмета, ктитори су стицали право да се њихова имена помињу током свете литургије.18 ) Оваква пракса задржана је и за време постојања Карловачке митрополије, када су протопрезвитери, тутори и свештеници били обавезни да бележе све приходе дате цркви заједно са именима приложника. Имена великих приложника помињана су на службама, а након упокојења имали су право да се сахрањују у црквеним портама. Црквена звона су најдуже звонила приликом опела и сахрањивања великих приложника.19) Земун је као једна богата, превасходно трговачка средина, имао развијену прилагачку праксу. Примера ради, један ћурчија је оставио Богородичиној цркви кућу, дућан и 1815 форинти.20) Оваквих примера било је много, а земунски грађани су поред земунских цркава даривали и многе манастире и болнице. Богослужбени предмети који се користе неколико пута годишње или су изашли из употребе, обично се чувају у посебној просторији или ризници, која се у случају Богородичине цркве у Земуну нарази на спрату цркве. У ризници није похрањено много предмета, али су они који су до данас сачувани од изузетног значаја и вредности и потичу из различитих периода. Патријарх Гаврило Дожић је 6. априла 1941 године наредио да се све драгоцене ствари из земунских православних цркава склоне ускривницу припремљену још раније у Богородичиној цркви, па су многи вредни предмети спашени од уништења.21) Овај податак је значајан када се узме у обзир чињеница да су усташе у току Другог светског рата немилосрдно уништавале све црквене драгоцености. Фундус ризнице никада подробније није истраживан. Запажен је рад госпође Загорке Маринковић на евидентирању комплетног покретног и непокретног инвентара Богородичине цркве. Ризница не представља неку систематски формирану и обрађену целину. Само се о московском Четворојеванђељу, на чијим се страницама налазе два записа и цртежа Хаџи Рувима Нешковића, темељније писало до сада

 

Свети сасуди

Црквени или литургички сасуди представљају богослужбене предмете који су неопходни за вршење Св. литургије и других богослужбених радњи, а који су за ту сврху освећени и могу се искључиво користити током богослужења. Материјали од којих су израђени прописани су практичном литургијском деонтологијом и у потпуности одговарају намени предмета и његовој симболици. Сасуди који се употреблзавају приликом богослужења су: путир, дискос, звездица, копље, кашичица, губа, дарци, воздух, топлота, дарохранилница, часни крст, плаштаница, рипиде, хоругве, кадионица, кивот, свећњаци, лахан, посуда за крштење, посуда за свето миро, петохлебница, дискоси, прибор за прање руку, налоњ, клепала, звона и покривачи свете трпезе – срачица, индитија, илитон и антиминс, које још можемо сврстати и у богослужбене одежде.22)

Путир, чаша, calix, ποτηριον

Путир је чаша са обично високом дршком – подножјем, у коју се сипају вино и вода у току проскомидије, који се приликом молитве епиклезе током свете Литургије претварају у крв Христову. Чин Проскомидије – Предложења или претходног Приношења (проскомизо – приносити ) хлеба и вина, у свом данашњем виду, врши се пре свете Литургије, када је реч о јерејској литургији. Проскомидија се, према сведочењу светог Теодора Студита23), на јерејској литургији још од 9. века врши пре почетка литургије. У древном чину проскомидија се вршила на херувимској песми, пред велики вход, што је делимично сачувано и данас у оквиру архијерејске литургије. У путир се, после ломљења светог хлеба( полаже честица ИС, док се остатак часног тела, као и честице, стављају у путир после причешћа свештенослужитеља. Верници су се према древној пракси причешћивали директно из путира часном крвљу, док су касније почели да се причешћују помоћу кашичице. Сам Исус Христос је први употребио чашу у сврху причешћивања, када је на Тајној вечери установио свету тајну евхаристије (Мат. 26, 27; Мк. 14, 23; Лук. 22, 20). Апостоли су се такође држали ове праксе (I. кор. 10,16). Првобитно је црква употребљавала дрвене, стаклене и камене путире. Од 4. века путири су прављени од скупоцених материјала, злата и сребра, о чему сведочи и св. Јован Златоусти.24) Данашња црквена пракса такође прописује да путир треба да буде израђен од племенитих метала.25) Често су се путири облагали светим сликама(иконама), од којих је најчешћа представа Христа као Доборог Пастира. Путир указује на ону чашу у којој је Господ Исус Христос дао ученицима Своју божанствену крв на Тајној вечери и на чашу мука Спаситељевих на крсту. Симеон Солунски, такође каже да је путир она чаша у коју је Спаситељ свештенодејствовао своју крв.26)

Путир из 1784. г. са емајлираним медаљонима

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Путир је израђен техником искуцавања од позлаћеног сребра.27) Димензије: висина 26,1 cm; пречник базе 15,4 cm; пречник чаше 10 cm.

Представе на суспицијенту путира:

Представа Голготе

Читавом површином медаљона доминира представа крста, на чијем врху се налази белу убрус на коме је исписано INRI. Од подножја крста ка краку постављено је копље, а са друге стране крста у истој позицији, сунђер причвршћен на високи штап. Испод крста је приказана лобања. По ободу узвишења приказана је дискретна биљна вегетација жбунастог типа. Амбијент узвишења дочаран је приказом врхова планина у малом сегменту доњег дела представе. Највећи део медаљона заузима приказ неба, које је решено у рокајном љубичасто – плавом колориту.

Представа Христа

Христос је фронтално приказан у центру медаљона, којим суверено доминира. Десном руком благосила а у левој руци држи сферу на чијем врху се налази крст. Амбијент приказане сцене је веома сличан амбијенту са представе Голготе, што је видљиво у жбунастој декорацији и приказу врхова планина у позадини. Христос је обучен у црвено – розе хитон и плави химатион. Одежде су густо драпиране. Пропорције Христовог тела су помало здепасте. Доњи део Христовог тела знатно је издуженији у односу на горњи део.

Представа Јована Богослова

Тело Јована Богослова окренуто је у правцу медаљона са представом Голготе, иако његов медаљон није смештен одмах до овог медаљона. Светитељ  је обучен у браон хитон и црвени химатион. Руке су му прислоњене на груди. Иконографија позадине је слична иконографији претходно описаних сцена, са том разликом што се од вегетативних форми појављује и дрвеће.

Представа Богородице

Богородица је приказана у центру медалона. Богородичине одежеде су идентичних боја као и Христове. Богородичине ноге у ставу наговештаја искорака и испружене руке, а самим тим и цело тело, усмерени су у правцу медаљона са приказом Голготе. Позадина је слично решена као и позадина са медаљона са представом Јована Богослова. Медаљон у горњем делу није добро причвршћен за основу.

Представе на стопи путира:

Представа Христа пред Пилатом

У десном углу медаљона на двостепеном узвишењу седи Пилат који десном руком показује према Христу. Изнад Пилатове главе приказана је љубичаста драперија. Наспрам Пилата, у десном углу композиције, два војника приводе Христа Пилату. Христове руке су везане испред тела, а један војник вуче ка Пилату канап којим су везане Христове руке. Оба војника у једној руци држе копља. Сцена је смештена у ентеријер, који би могао да буде трем, пошто се иза леђа Христа и војника, стубови смењују са крошњама дрвећа и сегментом неба.

Представа Пута на Голготу

У центру композиције је представа Христа који клечећи на коленима држи велики крст који му је наслоњен на раме. Иза Хрстових леђа приказана су два војника од којих први држи уздигнуту тољагу, а други у мирном ставу држи копље. У позадини левог дела медаљона приказане су зидине Јерусалима. У самом левом углу делимично је видиљива излазна градска капија.

Представа Распећа Христовог

Целом висином централног дела медаљона представљен је Христос  разапет на крсту. На врху крста стоји натпис INRI. Христова десна нога благо је савијена у пределу колена. Богородица је приказана са леве стране крста. Обучена је у црвени хитон и плави химатион. Јован Богослов обучен у резедо зелени хитон и наранџасти химатион, представљен је са десне стране крста. У позадини доње зоне медаљона дискретно је представљена панорама Јерусалима.

Одрицање Петрово

Голобради, плавокоси апостол обучен у црвени хитон, окружен је са по два војника са сваке стране, који у једној руци држе копља. Руке су му прекрштене и као да у знак неодлучности слеже раменима. Два војника представљена на левој страни композиције, приказана су у ставу као да нешто говоре апостолу. Рука војника који је до апостола

смештена је на апостоловој надлактици. Овај гест могао би да указује на то да га војник убеђује у нешто. Сцена је смештена на отвореном у амбијент сличном оном који је приказан на већини осталих описаних представа.

Представа Молитве у Гетсиманском врту

У центру композиције приказан је Христос у молитвеном ставу, коленопреклоњења, испред кога се у облаку појављује представа путира. У левом углу медаљона, иза Христових леђа, делимично је видљива представа палме, што указује на место дешавања. У дубини композиције дискретно су наглашена уснула тела апостола. Небо и облаци решени су употребом пастелних љубичастих тонова.

Представа Полагања у гроб

Мртво Христово тело лежи на камену који је делимично прекривен белим чаршавом. Никодим и Јосиф приказани су у ставу подизања Христовог тела. Један од њих придржава Христову главу, а други седећи на камену подиже Христове ноге. Богородица је приказана изнад Христове представе у центру стојећег реда фигура. Богородица је спојила дланове руку и испружила их је ка напред. Изнад њене главе видљив је горњи део часног крста на који је окачен трнов венац. Поред Богородице приказане су још три мушке особе, што представља необично иконографско решење, обзиром да се у изворима и на ликовним представама овог догађаја обично приказују, осим Богородице, још неке женске особе. Део главе мушке стојеће фигуре смештене у десном углу медаљона је оштећен. Све приказане фигуре у знак бола имају отворена уста.

Напомена: Медаљони су описани с леве на десну страну и небитно је од које представе се креће приликом описивања обзиром да медаљони нису распоређени према хронолошком следу догађаја. Нимбови свих приказаних ликова су светло жуте боје, а на некима су приметни златни трагови, па можемо претпоставити да су сви нимбови некада били златни.

Колорит емајлираних медаљона можемо идентификовати као рокајни. Драперије приказаних личности су густе и масивне, а тела су већином јаче конституције у пределу ногу, што је нарочито уочљиво када се испод драперије наслућује савијено колено.

Сцене из Христовог живота које су приказане на стопи путира односе се на Страсну седмицу т.ј. то су сцене Христовог страдања на земљи. Приказивање Христових страдања на путиру могло би да има значење подсања верних, који приступају Светој тајни причешћа, да им је Христос управо многим страдањима, нарочито последње недеље свог овоземаљског живота, дао могућност да путем причешћивања Крвљу и Телом Његовим задобију живот вечни и уђу у Царство Небеско. Иконографским програмом декорације стопе путира акцентована је величина Христове искупитељске жртве. Иконографски програм суспицијента путира такође је прожет евхаристичном симболиком, само што је његова интонација мало другачија. Приказ Голготе са празним крстом сведочи о Христовом тријумфу над смрћу, пролазношћу и пропадливошћу. Богородица и Јован Богослов чији су погледи управљени према крсту и инструментима мучења, као да сведоче истинитост Христове исупитељске жртве, т.ј. тријумфа над смрћу. Представа Христа са сфером, вероватно Пантократора, на чијем је врху крст, чини се да симболише Христово старање о спасењу свих људи, слично параболи о Христу као Добром пастиру, која се такође приказује на путирима. Резиме симболике иконографског програма декорације суспицијента путира узимајући у обзир и чињеницу да се у њему налази Свето Причешће т.ј. само Тело и Крв Христова, била би потврда истинитост спасења, које је омогућено Христовом искупитељском жртвом, кроз Свету тајну евхаристије.

На ивици базе путира, испод медаљона са представом Молитве у Гетсиманском врту утиснута су два жига која се налазе на мањем одстојању, тако да се један налази испод левог угла медаљона а други испод десног. Леви жиг је добро очуван, али је због патине на појединим местима слабије чиљив. Према облику, типу и бројевима који се читају на жигу, закључено је да је реч о жигу градске робе Беча из 1784. године.28 Други жиг, који би се односио на иницијале мајстора који је путир израдио је оштећен па је јасно видливо само прво слово иницијала, латинично а друго слово чија je само доња половина видљива подсећа на латинична слова а или р. Према години израде и орнаментима којима је путир украшен, видна су стилска обележја другог рококоа. Орнаментални биљни оквири медаљона распоређени по суспицијенту и бази идентични су и у облику су стилизованог акантусовог лишћа, које се смењује са сноповима класја жита, које има евхаристичну симболику 29

У Циркуларном протоколу који се такође чува у ризници Богородичине цркве у Земуну о коме ће касније деталније бити речи, пронађен је запис под датумом 24. деиембар 1799. г. у коме се говори о куповини пет сребрних путира у Бечу. Да ли се тај документ односи баш на овај путир није јасно, али нам он доноси важно сазнање о месту из кога су набављани богослужбени предмети. Земунски протопопијат, на кога се односио поменути Циркуларни протокол, чинила су поред саме вароши Земуна и многа околна села, па је очигледно да су предмети купљени у Бечу били намењени неким црквама земунског протопопијата, али не знамо тачно којима.

Слика 1. Путир са емајлираним медаљонима из 1784. г.

Звездица, ο αστερικος

Звездица је направљена од две полукружне металне унакрст спојене полуге. Материјал који се користи за њену израду је племенитог порекла. На врху, месту где се укрштају две полуге, може да се налази крст, звездица или Христова слика. Звездица се полаже на дискос да би заштила агнец и честице и да би се на њу наслонили дарци – покривачи, који такође не треба да додирују агнец. Током литургије, након певања победничке песме „ Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама „30 звездица се подиже са дискоса, њоме се над дискосом чини знак крста и затим се оставља поред дискоса. Она симболише звезду коју су видели источни мудраци када се Христос родио31, о чему сведоче речи Матејевог Јеванђеља: „ … звијезда, коју су видели на Истоку, иђаше пред њима док не стаде одозго где беше дете.“ ( Мат. 2, 9 ), које се изговарају при свршавању проскомидије када се звездица ставља на дискос. Симеон Солунски звездици даје симболично значење дарова које су источни мудраци донели новорођеном Христу.32 Христова смрт се такође симболично приказује на проскомидији, па звездица у том контексту симболизује звезду печата на гробу Исусовом и стражу постављену на Христов гроб.33 Према неким најранијим тумачењима, звездица је симболисала небески свод, а дискос земљу. Сматрало се да је звездицу први у употребу увео Св. Јован Златоусти, што није поуздано доказано. Поузданији су подаци који говоре о њеној употреби у 11. веку, међутим она се у Типицима први пут помиње тек у 14. веку.34

Звездица

(која се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Димензије: дужина крака 20,7 cm; пречник расклопљене звездице 13 cm.

На врху звездице, где се укрштају два крака, причвршћен је хоризонтално поставлен крст. Дуж кракова звездице тачкасто је угравирани текст.

Слика 2. Шематски приказ текста који је угравиран на крацима звездице, гледано с лева на десно.

Крстови

Према литургијској употреби разликујемо више типова крстова35:

  1. Литијски крст  ( σταυρος των λιτανιων) је направљен од дрвета или метала и симболише славу и победу Исуса Христа над смрћу. Обично има два лица, на једном је насликано или урезано распеће, а на другом васкрсење. Стоји у средини источне стране Часне трпезе, а када се користи на литији причвршћује се за дршку.
  1. Крст за освећење воде ( σταυρος του αγιασμου, αγιασματαριον ) је дрвени изрезбарени крст малих димензија, може бити окован сребреним оквиром са подножјем, на коме је с једне стране представљено распеће, а са друге крштење Господње. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања часног крста, приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, а износи се и Крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекада садржи и делић часног крста.
  1. Крст за благосиљање ( σταυρος ευλογιας ) је једна варијанта крста за освећење. Направљен је од метала, има украсе, нема постоље и полаже се на часну трпезу поред Јеванђеља и њиме благосиља архијереј или, према руској пракси, благосиља свештеник приликом отпуста.
  1. Распети крст ( εσταυρομενος ) је настао спајањем литијског крста са крстом Деизиса ( λυπηρων ) са иконостаса. На њему је представљено Распеће. Током последња два века овај тип крста добио је специфичан развој, нарочито у грчкој цркви. Уведена је пракса да се за време певања тропара петнаестог антифона на јутрењу Великог Петка крст износи на средину храма, где остаје целог дана. Раније је на тетрапод стављана икона Распећа узета из дванаест великих празника или крст са врха иконостаса.

 

Ручни крст из 1855. г.

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Крст је направљен од сребра, а медаљони са јеванђелистима и два Распећа израђени су од емаља.36 У сва четири угла крста у чијем центру је представљено Христово Распеће, постављена су четири кружна медаљона, која су уоквирена стилизованим металним волутама. Медаљони који су смештени у угловима попречне странице крста декорисани су са обе стране представама јеванђелиста, од којих две недостају. Судећи према приказаним атрибутима јеванђелиста очувани су медаљони са представама јев. Марка и јев. Јована.

Димензије: висина 37cm; пречник базе 12, 7 cm.

На дну базе угравиран је флоралном орнаментиком уоквирен текст: „1855. Трудом Црквени Синова Теодора Урошевића и Симеона Зако“. Црквеним синовима називани су млаћи тутори. Дужности црквених тутора – епитропа и црквених синова биле су прописане Правилима митрополита Вићентија Јовановића, која садрже и Туторску заклетву.37 Суштина туторске дужности огледала се превасходно у бризи о свим црквеним материјалним приходима и расходима, а затим у старању да сви сегменти живота цркве и црквене заједнице функционишу најбоље могуће. За туторе су углавном бирани угледни и врло често имућни грађани. На самом ободу доње ивице базе видљива је година израде, т. ј. 1855. г. Тростепена стопа крста украшена је белим, плавим и тиркизним каменчићима. Представа Христовог Распеће је са једне стране по средини напукла. Са те исте стране емајлирани медаљони са представама двојице јеванђелист недостају. Орнаментална декорација је дискретна и крајње сведена. Висока нога крста канелирана је и украшена са три флорално декорисане јабуке. На врху базе утиснут је жиг.

Слика 3. Ручни крст из 1855. г.                           Слика 4. Шематски приказ жига

Ручни крст са дуборезом

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Дрвени крст украшен техником дубореза, који је заштићен тврдом провидном пластиком, окован је сребром. Краци крста завршени су у облику тролиста, чије су горње површине украшене истоветним орнаментима у чијем средишту се налазе зелени стакласти каменчићи, који на неким местима недостају. На ивици стопе угравиран је текст:“ Приложила Свето – Богородичној Цркви у Земуну Неда Л. Николића 1931. год „.

Димензије: висина 33.6 cm; база 12 cm.

Дуборези испуњавају средишњи део горњег дела крста. На једном је приказано Распећа изнад кога је троугао обасјан сунцем, испод крста је лобања, а у угловима кракова крста су представе Богородице и Јована Богослова. Други дуборез је украшен сценом Крштења. Изнад Христове главе су приказани Бог Отац и Св. Дух у виду голуба. Са леве стране је приказан св. Јован који Христа погружава у воду а са десне стране је анђео. У техничком и стилском погледу, дуборези су солидне израде и упрошћене шеме, али не показују неку велику уметничку вредност. Највеће и најпознатије радионице за израду дрворезбарених крстова налазиле су се на Светој Гори38,  међутим ови дуборези не показују сродност са светогорским.

Са обе стране крста испод доње ивице дрвореза устиснута су по три жига различитих облика: квадрат, правоугаоник и два спојена трапеза. На једном правоугаоном видљива је ознака 800, која говори о квалитету сребра, док се ознаке на осталим жиговима не могу идентификовати.

Слика 5. Ручни крст са дуборезом

Плаштаница, ο επιταφιος

Плаштаница је платно или нека скупоценија тканина са богато извезеном или насликаном представом Христа непосредно после скидања са крста. Постанак и развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Данашње значење плаштанице другачије је од оног које је она имала у прошлости, када се значење плаштанице, воздуха и илитона преплитало.39 Воздух је био симбол покрова у који су Јосиф и Никодим увили Христово тело. У аер је увијано Јеванђеље које је свештеник износио прислоњено на груди или на рамену док су појане стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма, где му се народ поклањао до краја јутрење Велике Суботе. На јутрењи Великог Петка, на трисветом великог славословља, које се појало споро (како је уобичајено да се поје на опелу, према пропису Типика ) по угледу на сахрану мртвих, Јеванђеље је обношено у литији и полагано – иконично сахрањивано – на свету трпезу која симболично представља гроб Господњи. Симболизам и пракса Великог Петка утицали су на појаву приказивања представа скидања са крста и полагања у гроб на аеру. Временом су ове представе постале изузетно сликовите, па је представа мртвог Христа на аеру почела да потискује Јеванђеље, које је par excellance симбол Христа. Усложњавањем сликовног програма додавањем представа Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, сцена је прерасла у „оплакивање Христа“,  и из аера је створен нови боголужбени предмет плаштаница. Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама вечерње Великог Петка, да би заједно са Јеванђељем била положена на посебан сто на средини храма, где је била предмет поклоњења и манифестовања побожости верника доношењем цвећа, ароматичних уља и слично. Сто на који се полаже плаштаница, је симболизовао камен на коме је, по предању, Христово тело било припремљено за полагање у гроб и који се налазио у Јерусалиму, затим у Ефесу, док у време Манојла I Комнина, око 1160. године, није пренет у Константинопољ. Форма овог стола се временом толико развила да је добио балдахин – киворијум, циборијум, по угледу на свету трпезу или кувулкију Светог гроба, чиме се желело да се што више истакне његова симболичност. Због овако развијене форме, овај сто је почео погрешно да се сматра гробом Господњим, а полагање плаштанице и Јеванђеља на њега се почело сматрати полагањем у гроб, да би на крају на њему почела да се служи литургија Велике Суботе. На Светој Гори и у манастирима који држе стари исправнији Типик, као и у словенским црквама, Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум. Према извору из кога се узима инспирација за слику која се представља на плаштаници, плаштанице се могу поделити на:литургичке химнографске и историјске. 40)

Плаштанице о којима ће бити речи у наставку текста припадају историјском типу.

Плаштаница израђена у Бечу 1781. године

(која се чува у ризници Богородичине цркве)

Слика 6. Плаштаница, Беч 1781. г.

Вез на плаштаници изведен је вероватно разнобојним свиленим нитима и сребрном жицом, која је видљива на нимбовима светитеља и крилима анђела. Основа по којој је вез изведен је сомот боје старог злата. Колорит је слабо очуван, али би се према преосталим траговима, рекло да је плаштаница била полихромно решена. Остаци боје указују на употребу изузетно префињеног пастелног колорита. Централна композиција Оплакивања Христовог или Полагања Христовог у гроб, уоквирена је са све четири стране, орнаменталним фризом лисно – цветног карактера.

Димензије 130 cm х 120 cm.

Центар плаштанице заузима сцена Оплакивања Христовог смештена у архитектонски оквир који је дефинисан луком и стубовима у угловима. Да је реч о ентеријеру говори нам представа још два стуба, лука и кандила у поменутом архитектонском оквиру. Испред архитектонског оквира приказано је Христово тело положено на камену основу, која наликује гробници. Тело Христово не почива директно на камену, већ на белој тканини коју са страна придржавају Јосиф и Никодим, у ставу као да подижу тело мртвог Спаситеља, и два анђела која клече испред гроба. Изнад мртвог Христовог тела, у архитектонском оквиру, приказани су Богородица чије су руке раширене, две жене, два анђела и један мушкарац. Изнад Богородичине главе приказан је врх крста са Голготе, на који је окачен трнов венац, поред кога су постављени инструменти мучења. Изнад глава стојећег реда фигура приказани су серафими, по три са сваке стране крста. Два кандила, која су окачена о лук архитектонског оквира, смештена су, по једно, изнад обе групе серафима. Горњу површину целокупне композиције заузима танак сегмент неба, које надвисује врхове планина, на коме су у облацима приказани месец и сунце. У левом углу на врху брда приказана је Голгота испод које су приказани инструменти мучења. У десном углу на врху брда приказана је панорама Јерусалима. Ликови четири јеванђелиста, који су смештени у једноставне кружне медаљоне, окружују централну сцену. Између левог пара медаљона са представама јеванђелиста приказана је Ротонда, а између десног пара је приказан ограђени врт са кипарисима у чијем се средишту налази отворен празан гроб на коме седи један анђео. Испод представе клечећих анђела, извезен је текст у три реда. Превод текста гласи: „Помени Господе слугу твога Константина Борбу у Царству Твоме небеском. У Бечу, Аустрија марта 16.1781. године „41)

Слика 7. Препис текста извезеног на плаштаници

Плаштаница из земунске цркве показује готово идентичну иконографску структуру са плаштаницом српске православне цркве у „Ђуру у Мађарској. 42) Другачији орнаментални оквир чини једину разлику међу њима. Плаштаница из Ђура је датована у период између 1733 – 1752. године и сматра се да је рађена према истим узорима према којима је рађена и плаштаница Христофора Жефаровића43) која се чува у олтару Српске православне цркве у Пешти, а узор су им антиминс Ђорђа Трапезунтског из 1733. године, који је рађен за јерусалимску патријаршију и нешто каснији домаћи антиминс који понавља претходну иконографску шему, антиминс митрополита Павла Ненадовића из средине 18. Века. 44) Веома слично иконограсфско решење показује и нешто старија тзв. Јегарска, плаштаница45) која се чува у Новом Саду, коју је 1800. године везла Marina Ruelandt.46) Иконографско прожимање антимиса и плаштаница, које се одигравало у оба смера у 17. и 18. веку, узроковало је иконографска проширења теме Оплакивања Христовог.47) Све ове сличности, као и различити датуми настанка истоветних – иконографских типова, говоре у прилог тези о постојању предложака према којима су рађени предмети намењени богослужбеној намени.

Према натпису на плаштаници из Богородичине цркве у Земуну видимо да је пореклом из Беча, што не представља изузетак. Према пописима црквених инвентара, из којих су издвојени податци о предметима црквеног веза, уочљиво је да су ови предмети различитог порекла руског, немачког, бечког и турског.48)  Беч је у то време био значајан центар за израду везова и снабдевао је црквеним везовима, који су углавном оцењени као предмети високих уметничких и занатских вредности, Грчке, румунске земље и наше области.49) На сачуваним предметима из области црквеног уметничког веза, насталим током 18. века, чешће се помињу имена наручилаца а ређе имена мајстора.50)

На полеђини земунске плаштанице пришивена је тканина на којој је жутим концем великим словима извезен текст: „Ову свету плаштаницу обнови слушкиња Господња Вера Михаиловић из Земуна 1963. лета Господњег“.

Плаштаница

(која се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Основа плаштанице је бордо сомот. Орнаменти, текст, нимбови и одежде извезени су златним и сребрним нитима у комбинацији са разнобојним перлицама и каменчићима. Ликови, руке и инкарнат приказаних личности су осликани на металним плочицама. Ликови су сликани у класицистичком маниру.

Димензије 130 cm х 85 cm.51)

125 cm х 78 cm мере без ресица; 129 cm х 82 cm, мере са ресицама52)

На композицији у централном делу плаштанице приказан је мртав Христос на одру окружен са осам личности.  Јеванђеље по Марку (15, 45, 46, 47) говори да су Христовој сахрани присуствовали Јосиф из Ариматеје, Марија Магдалина и Марија Јосијина, а Јеванђеље по Јовану (19, 38, 39) каже да су Никодим и Јосиф из Ариматеје положили тело Христово у гроб. Богородица је приказана у центру стојећег реда фигура и једино је њен нимб орнаментисан каменчићима. Руке су јој у израз жалости прекрштене на грудима. Никодим и Јосиф из Ариматеје придржавају одар са леве и десне стране. У угловима композиције су представљени анђели. Марија Магдалена има жалостан израз лица а дланови руку су јој у молитвеном положају склоплаени на грудима. Читаво Христово тело је насликано, осим, сребрним концем извезене, перизоме која му прекрива бедра. Христове руке су прекрштене на грудима. На челу су видљиви ситни крвави трагови на местима где је стајао трнов венац. Крваве ране од ексера су видљиве и на ногама и надланици десне руке. Испод ране од копља на плећки насликане су ситне капљице крви. Око композиције тече текст тропара: „Благолики Јосиср скинувши с дрвета пречисто Тело Твоје, плаштаницом чистом и мирисима обави, у гробу новом сахранивши положи. „53) Испод текста тропара су извезени флорални орнаменти. У угловима су у квадратним, везом уоквиреним, пољима представљени јеванђелисти. Цела плаштаница је обрубљена траком са кратким ресицама. Вез је на неким местима уништен, па је видљива основа преко које су облици везени. Плаштаница је и данас у богослужбеној употреби.

Плаштаница веома сличног изгледа чува се у ризници манастира Дечана и идентификована је као руски рад из средине 19. века.54)

Слика 8. Плаштаница

Тканине које се каче на небо Христовог гроба

(које се чувају у Богородичиној цркви у Земуну)

Има четири тканине и све су различитих димензија. Предња страна је од бордо сомота, а задња од црвеног сјајног свиленкастог материјала. Дуж предњих страна извезен је део текста Победничке песме:“Свет, Свет, Свет, Господ Саваот. Пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама „, који је уоквирен орнаментима везеним у облику винове лозе. Вез је изведен златним нитима. Предње странице тканине су опшивене траком златне боје, на коју су у доњим деловима пришивене срмене ресице међу којима су неке у облику плетеница и нанизаних цветића. На горњој страни су кукице за качење. Текст који тече дуж полеђине тканина: „ У своје, и име свог почившег супруга Јована 1886. прилаже Свето Богородичној цркви, Јулијана Јовановић“ , уоквирен је орнаментима који су извезени жутим и наранџастим концем.

Слика 9. Тканина која се качи на небо Христовог гроба

Прва  тканина

Димензије 158 cm х 38,5 cm.

текст на предњој страни – Свјат, свјат, свјат

текст на полеђини – у своје, и у име свог

Друга  тканина

Димензије 193,5 cm х 38, 5 cm.

текста на предњој страни – Γоспод Саваот

текст на полеђини – почившег супруга Јована 1886.

Трећа тканина

Димензије 162, 5. cm х 38, 5. cm.

текст на предњој страни – исполн небо

текст на полеђини – прилаже Свето Богородичној

Четврта тканина

Димензије 187, 5 cm х 38, 5 cm.

текст на предњој страни – и земља, слави твојеја.

текст на полеђини – цркви, Јулијана Јовановић

Напомена: Сви текстови су извезени великим словима.

Кадионица, Θυμιατηριον, thuribulum.

Кадионица је сасуд са поклопцем, или без њега, који је причвршћен за ланце о које су у већини случајева окачени звончићи. Служи да се њоме приноси кад т.ј. да се каде иконе, свети предмети и народ током богослужења, светих тајни и свештених радњи, литија итд. Постоје и једноставније кадионице без ланаца ( грч. та катспа или ката!!! ), које се према Типику употреблавају за кађење на одређеним службама ( нпр. часовима, царском јутрењу, полијелеју итд. ), као и приликом појања Трисвете песме на светој Литургији. Често и ова врста кадионице има звончиће. Обичај кађења је постојао још у Јерусалимском храму, који су хришћани прво одбацили због његових паганских конотација ( римски цар је прогањао хришћане зато што нису хтели да приносе жртву паљеницу пред сликом цара, чиме су порицали његово божанство ), међутим касније су га прихватили. Првобитна употреба кадионице доводи се у везу са опелом и поменом, док је касније употреба раширена на освећење простора, испуњавање мирисом и да служи као знак поштовања које се указује личностима и светим предметима. Према Евгарију55), Хозроје II персијски цар (590 – 628) поклонио је цариградској цркви златне кадионице и златне крстове, из чега се може заклључити да су кадионице употребљаване и пре овог времена. Сматра се да је Константин Велики поклонио римској цркви многе кадионице, узимајући у обзир неке изворе56) који говоре у прилог њиховог коришћења у овој цркви. Св. Герман57) кадионицама даје симболичко значење, где кадионица представља човечанство Исуса Христа, жеравица божанство, а дим што се диже из кадионице добар мирис св. Духа. Тамјан који постаје миомирис симболише преображавајућу силу религије. Кађење тамјаном тумачи се и као Божанска љубав која се даје свима.58) Кадионице су биле традиционални симболи религије и побожности, а њихово овакво тумачење потврђивали су и нововековни амблематски зборници.59)

Кадионица

(која се чува у Богородичиној цркви у Земуну)

Слика. 10. Кадионица

Кадионица је масивна, раскошно декорисна и вероватно посребрена. Декорација је флоралног типа и изузетно је пластична. Преовладавају мотиви ружиних и храстових гирланди, чија срорма је карактеристична за стил Луја XVI.60) На врху поклопца кадионице се налази крст. Сваки од три ланца има по један прапорац. Према облику и поједним стилским карактеристикама кадионица би се могла отприлике датовати у средину 19. века.

Димензије: висина 62 cm; пречник основе 9,5 cm.

Кадионица приложена Богородичиној цркви у Земуну 1912. године

Кадионица је сребрна или посребрена. Поклопац је урађен у техници пробоја и обликом подсећа на куполе руских цркава. На врху поклопца се налази крст. Оваква срорма поклопца кадионице асоцира на цркву и небески Јерусалим.61) Орнаменти су флорални. Ланци су танки, обзиром да кадионица није масивна. На доњој ивици поклопца угравиран је текст: “1912. год. приложио мајор Јоца Теодоровић“.

Димензије: висина 51 cm; пречник основе 7,6 cm; пречник отвора кадионице 10,1 cm.

Слика 11. Кадионица

Прибор та прање руку, το χερνιβοζετον

Прибор за прање руку чине лавор, који се назива и лахан62), и ибрик који се употребљавају приликом прања руку свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и после светог причешћа. Архијереју, приликом прања, руке полива новопроизведени ипођакон, на царским дверима за време појања херувимске песме. У случају да не постоји посебан ибрик или посуда из које се сипа вода при чину прања руку епископа током архијерејских литургија, свети сасуд теплота се може употребити у ту сврху.

Ибрик

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Слика 12. Ибрик

Ибрик је израђен од посребреног бакра.63) На неким деловима је улубљен, негде је, вероватно због оштећења, завариван.

Димензије: висина 35 cm; пречник базе 13 cm; пречник трбуха 20 cm.64)

На трбуху je танко и једва видљиво угравиран број 500. На трбуху ибрика се такође налази и угравиран текст о приложнику. На грлићу ибрика, испод отвора за сипање течности, утиснута су два жига. На мањем је утиснута реч Москава, а на већем Суравцов[.65)

приложи за спомен] цес : кр : толмарз]

Слика 13. Текст о приложнику

Клепала и звона, τα οημαντα και οι κωβωνεσ

Клепањем и звоњењем се верни и данас позивају на молитву. Кроз историју хришћанске цркве постојали су различити начини за обавештавање верних о почетку богослужења. У ранохришћанском периоду, када је црква била изложена прогонима, вернике су о времену одржавања богослужења обавештавали ђакони или посебни тајни гласници – κλητηρες, cursores, praecones, internuntii. Св. Игњатије Богоносац у посланици св. Поликарпу Смирнском саветује: „Сабрања нека буду чешће и сазивај их све по имену“.66) У Јерусалимској цркви током 4. века архиђакон је имао обавезу да по завршетку богослужења о времену и месту следеће заједничке молитве обавештава вернике следећом формулацијом: „Будимо спремни у час … на месту ….“ По завршетку прогона хришћанске цркве указала се потреба да се верни на ефикасан начин обавештавају о почетку заједничке молитве, што је чињено неком врстом трубе, која је употребљавана још код Јудеја, затим металним плочама (tintinnabula), затим дрвеним маљевима, којима се клепало на капије хришћана, а у манастиру куцало на врата ћелије. У житију св. Пахомија се изразом  „клепање“ означава сазивање на богослужење, трпезу или неки заједнички рад. У Паладијевом „Лавсаику“ (5 – 6. век) имамо конкретан показатељ о оруђу којим се сазивало на почетак богослужења. Када говори о монаху Адулфу из 4. века, између осталог каже и следеће: „Испунивши уобичајени канон, он тада удараше чекићем (батом) за буђење по свакој ћелији сабирајући у храм на јутарње славословље „ ( „Лавсаик“ гл. 104 / 89 ).67) Претпоставља се да је тај чекић који се спомиње у „Лавсаику“ био направљен од дрвета. У 6. веку имамо прве трагове коришћења клепала, нпр. у житију Теодосија Великог (+ 529. год.), које је саставио његов савременик Теодор епископ Петеријски, где се о сазивању на часове и богослужење каже следеће: „ … ударали су о дрво (даску) …“. У употреби су била дрвена клепала називана οημαντηρ, οημαντηριον signum, signaculum и метална клепала, αγιοσιδηρον, sacrum ferum, прављена од различитих метала најчешће од гвожђа и бакра. Метална клепала су била мањих димензија од дрвених и по њима се ударало металним чекићем. Прва поуздана сведочења о металним клепалима налазимо у Типицима из 11 – 12. века. Данас се ова врста клепала најчешће употребљавају на Светој Гори, Синају и Палестини, док се у Русији срећу по манастирима где се користе упоредо са звонима. Клепала се разликују по величини, материјалу од кога су направљена и према начину употребе. Према начину употребе се дела на ручна и висећа. Висећа су обично имала по две рупе на крајевима и ланцима су причвршћивана за греду, а понекада и за грану неког дрвета. Ручна клепала су се обично стављала на лево раме док се десном руком помоћу чекића ударало по клепалу. Звона се појављују прво на западу, а прво сведочанство о њима налазимо код св. Григорија Турског (+ 594. г.) под именом „сигна“ ( Григорије Турски „О чудесима св. Мартина“ 2. 22 и 28; „Историја Франака“ 23.).68) Звона ( καμπανδαι ) су на истоку постепено улазила у употребу, у 12. веку још увек нису свуда била у употреби, а прва које се помињу везују се за 9. век и цркву св. Сосрије у Цариграду. Према једном извору, млетачки дужд Ursus Particianus, послао је византијском цару Михаилу III (842 – 867. г.) на поклон звона која су поставлљена на цркву св. Сосрије.69) Други извор нам говори о томе да је у једној венецијанској хроници забележено да је властелин Урс на захтев цара Василија I Македонца (867 – 886. г.) послао у Цариград 12 звона за цркву св. Софије, међутим византијски хроничари који су писали о градњи храмова у престоници не спомињу такав догађај.70) Употреба звона на истоку има свој постепен и компликован развој, нарочито због тога што су Турци по освајању Цариграда забранили употребу истих. Руски летописи говоре о звонима од 1066. године, али су она много коштала, па су стога била изузетно ретка. Извори из 11 – 12. века спомињу тзв. „кодоне“ (од грчке речи која означава прапорац), који на Атону означавају мало олтарско звоно које наговештава приближавање краја проскомидије када сва братија скида камилавке и клања се помињући живе и мртве. Звук овог звона означава такође и крај Великог Входа, а на Литургији Пређеосвећених дарова прати почетак и завршетак проношења часних дарова. Велики литургичари истока у својим делима не спомињу звона, нпр. Симеон Солунски у 15. веку говори само о клепалима. Изум звона се по многима приписује Павлину из Ноле (+ 431. г.) из Кампаније, одакле и потиче назив кампан, campana. Други истраживачи пак сматрају да је звоно изумео и увео у црквену употребу римски епископ Сабијанин (604 – 606. г.)71)

Двоструко ручно звоно

(које се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Слика 14. Двоструко ручно звоно

Звоно је израђено од месинга, а ситнији и крупнији зарези представљају једини орнаментални украс на звонима. Дршка звона је у облику алке.

Димензије: висина звона када виси 23,5. cm; пречник отвора већег звона 7,2 cm; пречник отвора мањег звона 5 cm.

Петохлебница – литијариј

Петохлебница је сасуд који се употребљава на литијама и на празничним бденијима. На почетку сваког бденија говори се текст 104. псалама стих 15: „И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи“, који представља благодарење Богу што умножава дарове који су неопходни за човеков живот. На петохлебницу се стављају хлебови, пшеница, вино и уље. Хлебови се стављају у корпице, а у путире се стављају вино, пшеница и уље. Ови дарови се износе ради умножавања,72) што симболично представља Христово чудо са умножавањем хлеба и рибе.

Петохлебница из 1780. године

(која се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Петохлебница је посребрена. На платоу, облика заобљеног троугла, смештена су три путира са поклопцима, централни део са пет корпица за хлебове и трокраки свећњак ( трикирија) у чијем центру је крунисани двоглави орао. Представа двоглавог орла је постављена на један правоугаони постамент. На круну је причвршћено грло свећњака. Из орловских канџи полазе две шипке извијене у облику положеног слова С, које придржавају овалне плитке тањириће на које су смештена два грла свећњака. Пет змија са испруженим језицима, чија су репови спојени а тела савијена у облику слова С, представљају држаче за корпице. Ажурирани поклопци путира на врховима имају по један крст. Орнаментика ажурираних поклопаца путира понавља се на оградицама корпица и на доњим деловима путира. Ободи стопа путира су на неким местима перфорирани. Чаше путира су звонастог облика и постављене су на елегантне стопе. Поклопци сваког путира се отварају. Унутар сваког путира су смештене стаклене чашице. Ножице платоа су у облику орловских канџи које стоје на лоптама. Сходно тадашњој политичкој ситуацији, положају Земуна и постојању многих грчких заједница на тлу Хабсбуршке Монархије, чини се да би петохлебница могла бити пореклом са овог географског подручја. Како жиг пробе града израде није утиснут, не можемо поуздано знати прецизније где је петохлебница направљена.

Димензије 45 cm х 40 cm.73)

На основи је угравирано: ΝΑΣΤΟΣ ΤΡΙΚΟ$ΠΑ  и поред још нека реч и година 1780.

Слика. 15. Шематски приказ угравираног натписа

Слика 16. Петохлебница

Богослужбене књиге

Богослужбене књиге су неопходне приликом сваког богослужења пошто је у њима изложен садржај и ред богослужења. Сведочења о првим богослужбеним књигама налазимо још код Оригена у 3. веку.74)  Богослужбене књиге се у руској и српској цркви јављају заједно са појавом хришћанства. Словенски апостоли Кирило и Методије, први су са грчког на словенски превели Јеванђеље, апостол, псалтир и изабране службе – евхологиј. Богослужбене књиге се деле на свештене и црквене.

Свето Јеванђеље ( Το Ευαγγελιον )

Јеванђеље као најважнија богослужбена књига спада у свештене богослужбене књиге. Јеванђеље читају само чланови вишег клира (епископи, презвитери и ђакони). Оно представља самог Исуса Христа, оваплоћеног Логоса Божијег и држи се на Часној трпези.75) Окива се у скупоцене и племените материјале. На предњој корици најчешће се приказује Васкрсење Христово, што значи да је Христос победио власт ђавола и отворио људима улазак у Царство небеско. Ова композиција симболише и очишћење од грехова и оправдање.76)  У угловима предње корице најчешће су приказани ликови јеванђелиста који су написали Јеванђеље и описали Христов живот на Земљи. Задња корица је најчешће декорисана представом  Христовог Распећа. У богослужбеном Јеванђељу на почетку сваког појединачног Јеванђеља налази се предговор у коме су укратко изнесени податци о јеванђелисти као и кратка садржина Јеванђеља, а на крају је упутство или ред како се преко године зачала читају. Пошто се у ризници Богородичине цркве у Земуну од богослужбених књига чувају само Јеванђеља, опште податке о осталим богослужбеним књигама нећу наводити.

Московско Четворојеванђеље штампано 1782. године

(које се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Јеванђеље је штампано у Москви 1782. године по налогу царице Катарине II Алексејевне – Катарине II Велике (1762 – 1796. г.)77), о чему сведочи текст на почетку Јеванђеља. У складу са тадашњом праксом у овом тексту се поред царице спомињу и њени наследници, чиме се вероватно жели истаћи право наслеђа и дуготрајност лозе. Текст започиње прослављањем Св. Тројице у чију славу и част царица даје на штампање четворојеванђеље.

Слика 17. Прва страница Московског Јеванђеља

Дрвене корице су пресвучене бордо сомотом по коме су аплицирани метални посребрени украси.78) У сва четири угла предње корице причвршћени су рељефни посребрени троугаони украси тзв. плакете са флоралном орнаментиком по себи, која понегде има и кружне пробоје кроз које се види подлога. У средини предње корице је представа Распећа окружена са четири анђеоске главе које су смештене поред сваког крака крста. Идентична представа Распећа али без анђеоских глава, причвршћена је по средини задње корице. У угловима задње корице налазе се метални украси у облику испупчених полулопти. Две металне копче правоугаоног облика које су флорално орнаментисне постављене су на бочној страни Јеванђеља. Глава горње копче недостаје па се Јеванђеље лакше отвара на тој страни. Листови затвореног Јеванђеља су премазани златном бојом а по њима су утиснути орнаменти ромба уписаног у ромб у чијој средини је крст.

Слика 18. Предња корица Московског Јеванђеља

Дим. 30 cm х 21 cm х 9 cm. 79)       Дим. 30 cm х 20,2 cm х 8,8 cm. 80)

Четворојеванђеље ce дo краја 19. века налазило y контумацкој капели Светог Архангела Гаврила, одакле је пренето у Богородичину цркву. На почетку сваког Јеванђеља се налази графика са представом јеванђелисте чије је Јеванђеље одштампано у наставку књиге. Испод сваке графике је угравиран и потпис аутора дела, а у оквиру потписа испод представа јев. Марка и јев. Луке записана је и 1764. година, вероватно година настанка гравире. На крају сваког појединачног Јеванђеља налази се житије јеванђелисте који га је написао и садржај.

У Јеванђељу се налази више записа који потичу из различитих периода. Описаћу их по редоследу којим сам их проналазила у Јеванђењу, а не према значају и старости.

На полеђини првог картонског лист Јеванђеља налази се отисак печата и запис исписан обичном оловком. Текст отиска печата гласи:„ књижара и књиговезница П. МРАТИНКОВИЋА ЗЕМУН“ Мастило је размазано у пределу где се спомиње Земун.

Латинични запис обичном оловком заузима готово читаву страницу и на неким деловима је тешко читљив због тога што су ce по листу појавиле ружичасте мрље као и због избледелости самог текста на појединим местима. Запис датира из 1942. године, односно како је записано на више места: „1942 g, 14 juna …“; „ … 2 kolovoza 1942 … „ и „.. ubilježio 5 – IX – 42 – ubilježio Vaso Šurlan …“.  Запис садржи три одвојена одељка. У првом се наводи да је 14. јуна 1942. г. одслужена прва литургија на којој је споменуто име Митрополита Гермогена (пре монашења Григориј Иванович Максимов 1861 – 1945. г. ). Рођен је у Ногавском у козачкој породици. Духовну акаделлију је завршио у Кијеву. Био је свештеник Руске Православне Цркве у Донској епархији. У Краљевину СХС је дошао после Октобарске револуције. До почетка Другог светског рата боравио је у српским манастирима Раковици, Раваници, Гргетегу и Хопову. У емиграцији је био архиепископ јекатеринославски и титуларни новомосковски, и био је члан Светог Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве. Анте Павелић је приволео Гермогена да се прихвати дужности поглавара Хрватске Православне Цркве. Устоличен је 7. јуна 1942. г. Свети Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве осудио је Гермогеново устоличење за поглавара неканонске ХПЦ и ставио га је под забрану свештенодејства, на шта се он није много обазирао.

У другом пасусу се говори да је 2. 8. 1942. године изгубљено једно старинско копље, које је извесни Дејановић понео са собом у Горњу Варош ради крштења(?). У наставку се говори да је ово забележио Васо Шурлан 5. 9. 1942. Г.

Трећи пасус садржи запис о давању на употребу Требника у платненом повезу Венјамину Павловском за цркву у Добановцима. Исти овај податак је у скраћеном облику поновљен руком истог човека на полеђини првог листа Јеванђеља. Василије Шурлан се по успостављању усташке власти у Земуну 1941. г., за разлику од многих других православних свештеника који су пребегли у Београд, ставио на располагање новој усташкој власти од које је био наименован за сремског наджупника тзв. Хрватске Православне Цркве,81) вештачке творевине коју је покушала да наметне хрватска власт. Активно је учествовао у уништавању многих драгоцености у Српском дому и самој Богородичиној цркви, па је срећа да је ово Јеванђеље сачувано.

Друга два записа комбинована са цртежима, која се такође налазе у овом Четворојеванђељу, дело су чувеног Хаџи Рувима Нешковића и потичу из 1788. године. Хаџи Рувим је први пут на кратко посетио Земун 1785. године враћајући се кући са хаџилука по Светој земли. Уочи аустро – турског рата 1788 – 91. године Хаџи Рувим и Хаџи Ђера провели су крај децембра 1787. г. и цео јануар 1788. г. у Земуну. По наруџбини угледног земунског трговца и ктитора Теодора – Тоше Апостоловића (оца иконописца Николе Апостоловића) на Четворојеванђељу тек подигнуте контумацке цркве посвећене св. Архангелу Гаврилу, Хаџи Рувим је на страницама 208. и 458. извео два изванредна цртежа.82)  Бројни Хаџи Рувимови записи, скоро редовно украшгни иницијалима и цртежима, представљају аутентичне историјске документе како савременика тако и учесника у одређеним догађајима. Писао је танким пером и мрким мастилом, док је црвено мастило ређе употреблавао. Стил његових цртежа је претежно графицистички, али је лакоћа и сигурност извођења осетна као и концизност поруке коју цртеж собом носи.

Слика 19. Хаџи Рувимов запис на 208. стр. Јеванђеља

Текст записа на 208. страници Јеванђеља започиње калиграфски фолрално орнаментисаним иницијалом слова С. Текст је исписан курзивом у 12 редова. Испод записа Хаџи Рувим је врло вешто нацртао фигуру птице која у кљуну држи крст, а са обе стране врата птице тече натпис: „Пеликан крест держи“. Пеликан који својом крвљу храни младунчад популарни је средњевековни симбол Христових страдања, који је у барокној амблематици реинтерпретиран у евхаристични пиктограм искупитељског милосрђа.83) Поред крста у пеликановом кљуну приказани су копље и штап са сунђером, т.ј оруђа мучења распетог Христа. Овако конципирана представа пеликана могла би у духу истинске побожности калуђера Хаџи Раувима, да потврди, као нека врста печата самог записа, веру у искупитељско милосрђе Христовог страдања на Голготи. Из записа поред податка о ктитору контумацке цркве и томе да Хаџи Рувим себе назива „ искусним кресторесцем“, сазнајемо да је „… јеромонах Хаџи Рувим Нешковић Ваљевац, игуман монастира Вољавче храма Свјатих Архистратигов … „84) боравио у Земуну од 28.12.1787. г. до 31. 1.1788. г.

Sq~enoe i Boжestvenoe Ev~an]ggel#%e st~o Arhagg~elski1 cerkve u Зем$нскаго котроманца 0же, созидал[ rab] boж#%и Θењдор] себе исвоим родителем] за в7чни спомен и то\ Θewdor] Gr7h] Rodom] bil] w grada Sol$na i to bilo pri imperator$ Rimskom &^^^wsif$ vtorom, i to\ pod] pisal]  јerom Хаџi Р$vim] Neqkoviћ Valevac], ig$men] monastira Vol1vxe hra-ma St~ih] Arhistratigov], i prebil] $ kotromanc$ w 28 xisla dekembra do јan$ara posl7dn^7ga i to\ R$vim] бyl] isk$sni kresto rez], na 1788, гoda, tom$ slava vov7ki, amin].

Слика 20. Текст је преузет из: Д. Медаковић, 3. Маринковић, Из инвентара сремских цркава XVIII века, каталог изложбе, Земун 1961, 24.

На 458. страници земунског Четворојеванђела Хаџи Рувим је пером нацртао стојећу представу Богородице са малим Христом у наручју, типа Богородица Умиљења, која стоји на полумесецу. Две лебдеће фигуре анђела, изнад Богородичине главе, држе свитак са текстом следеће молитве. „Преславнаја Мати Божија моли о нас грешних“. Цртеж је изведен са изненађујућом вештином приказивања израза лица, покрета руку и пада драперија. Цртеж је потписан са леве стране Богородичине представе: „Рисов(ао) Рувим Ваљевац 1788 јануариа“. Сличну представу Богородице са Христом која стоји на полумесецу, Хаџи Рувим је 1784. г. нацртао на 614. страници Триода ( штадлпаног у Москви 1780. г.) цркве у Бранковини, где је тада службовао као парох.85) Испод овог цртежа се потписао „рисовао јереј Рафаил“. Богородица на цртежу у Бранковини у другој руци држи крин и једном ногом гази змију обмотану око полумесеца која у чељустима држи гранчицу јабуке са плодом. Ликовно решење оба цртежа Богородице, у многим појединостима, показује сродност са фреском Јова Василијевића из припрате манастира Крушедола названом Immaculata Conceptio.86) Везе Хаџи Рувима са фрушкогорским манастирима су биле веома чврсте, у више наврата је боравио неко време у њима, па сличност ликовних решења није изненађујућа. Током боравка на Фрушкој Гори, Хаџи Рувим је 1789. г. израдио дуборезне корице за Јеванђеље са представом манастира Крушедола, што такође потврђује његову повезаност са овим манастиром. Најупечатљивији заједнички детаљ све три композиције је представа Богородице која гази полумесец. Јоаникиј Галатовски истиче да је представа полумесеца под Богородичиним ногама симбол земље, греха, јереси и смрти над којима Богородица тријумфује.87) Овакво решење идејно је блиско средњеевропском тумачењу ове представе, као победе над „ турском луном“. He би било необично да је Хаџи Рувим, као један од најистакнутијих организатора припрема за Први српски устанак, оваквим решењима желео да истакне веру у посредништво и заштиту Богородице приликом дугогодишњих напора да се народ ослободи туђинске власти као и веру у коначни тријумф хришћанства над исламом.

У Јеванђељу се налазе и два обележивача за странице. Један, могуће старији, је направљен од бордо свиленкастог флорално орнаментисног материјала. Други, вероватно новији, је тробојан, бело плаво, црвено.

Слика 21. Хаџи Рувимов цртеж на 458. стр. Јеванђеља

Московско Четворојеванђеље штампано 1784. године

(које се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Јеванђеље је штампано у Русији по налогу царице Катарине II 1784. г. Прва страница у којој се говори о њеном ктиторству има идентичан текст, као и rope поменуто московско Јеванђеље штампано 1782. г. Корице су пресвучене бордо сомотом и оковане су вероватно посребреним и позлаћеним металним сфлоралним орнаментима који на

појединим местима уоквирују емајлиране медаљоне. На предњој корици у централном овалном емајлираном медаљону представљено је Христово Васкрсење, према западњачкој иконографији. Медаљон је уоквирен развијеним флоралним орнаментима у које је уплетена позлаћена трака, која се на врху претвара у машну, а изнад ње, у склопу исте флоралне декорације, постављена је позлаћена круна. Лево и десно од централних медаљона на обе корице, постављени су букети палмових и ловорових грана везаних богатом машном.88) У сва четири угла предње корице распоређени су орнаментално уоквирени емајлирани медаљони са представама четири јеванђелисте. Гледано по хоризонтали с лева на десно од горње ивице ка доњој распоред је следећи: јев. Матеј, јев. Јован, јев. Марко, јев. Лука. Јеванђелисти су приказани са својим атрибутима у седећем ставу у затвореном, барокно продубљеном простору. Раскошна декорација заузима највећи део површине корице. Задња корица Јеванђеља има мање орнамената у односу на предњу и садржи само један централни декоративно уоквирени емајлирани медаљон са представом Христовог Распећа. Фигуре распетог Христа, Богородице и Јована Богослова доминирају површином медаљона. У позадини, у левом углу, дискретно је назначен сегмент архитектуре града Јерусалима, а испод крста је приказана лобања. У сва четири угла изнад медаљона причвршћене су четири орнаментално ажуриране полулопте.89) Представе Распећа и Васкрсења Христовог на корицама јеванђеља везане су за његово изношење на целивање приликом ускршњег јутрења.90) Јеванђеље је велико и масивно о чему говоре и његове димензије.

Димензије 48,7 cm х 31,2 cm х 7,2 cm.

На првој картонској страници налази се руком Патријарха Германа зеленим мастилом исписан текст: „У неделу (20. октобра) V. новембра 1980. г. служио Св. литургију у храму, Рождества Пресвете Богородице у Земуну, поводом 200 годишњице храма + Патријарх српски Герман“.91)

Слика 22. Запис Партијарха Германа

Слика 23. Предња и задња корица Јевнађеља

Пред почетак текста сваког од четири Јеванђела одштампана је барокна грфика са представом одређеног јеванђелисте. Свака графика садржи потпис гравера и годину настанка, која је на свим предложцима иста, т. ј. 1766. г.

Јеванђеље се чува у великој дрвеној кутији у којој је пронађен и обележивач страница црвене боје, могуће плишане основе, по коме су златним концем, можда срмом, извезени орнаменти са мотивом цветне розете који се наизменично смењују са мотивом крста.

Слика 24. Обележивач за странице, детаљ

Грчко Четворојеванђеље штампано 1883. године у Венецији

(које се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Дрвене корице Јеванђеља пресвучене су тегет сомотом по чијој површини су распоређени сребрни филигранском техником92) обрађени орнаменти и у чијем средишту су постављени овални емајлирани барокни медаљони. Две сребрне копче на бочним странама Јеванђеља су такође брижљиво филигрански обрађене. У централном картушу предње корице Јеванђеља у самом емајлираном медаљону представлаена је композиција Св. Тројице у маниру класичне барокне иконографије. Бог Отац и Бог Син представлени су како у безваздушном простору седе на облацима, док се између њих налази нека форма сферичног облика – могуће мундус. Бог Отац има типичан барокни ореол троугаоног облика. Из осветљеног облака изнад њих, спушта се снопом светлости у виду голуба Бог Св. Дух. У угловима предње корице, осим у доњем десном углу где украс недостаје, смештена су сребрна филигранска поља неправилног троугаоног облика. У њиховим средиштима су овални емајлирани медаљони са допојасним представама јеванђелиста са својим атрибутима. Имена јеванђелиста су исписана црквенословенским писмом. Представа јеванђелисте Матеја, која се по свој прилици налазила у доњем десном углу, недостаје. На том месту је остао само један кружни клин којим је орнамент некада био причвршћен. Горњи десни емајлирани медаљон са представом јев. Марка напукао је у виду две спојене хоризонталне линије. У централном делу задње корице у овалном емајлираном медаљону, богато опточеном сребрним филиграном, приказана је допојасна представа Богородице која у наручју држи малог Христа који је загрлио мајку и приљубио се уз њен леви образ. При самом врху медаљона исписан је црквенословенски натпис који се односи на тип приказане Богородице, а који није у потпуности видљив нити читљив. Емајл је у пределу изнад палца десне Богородичине руке мало оштећен. У угловима задње корице причвршћени су испупчени метални полусферични облици.

Слика. 25. Предња корица Грчког Јеванђеља

Димензије 33 cm х 25 cm х 3,3 cm.

На полеђини првог дебелог листа Јеванђела налази cе запис на грчком језику, који је исписан 18. 11. 1962. године зеленом хемијском оловком. Превод  (који треба узети са резервом због нечиткости рукописа ) прва два реда текста гласи: „Са усхићењем пишем ову старину свету, за спомен неверне прошлости моје“93)??????????

Слика 26. Текст на грчком језику записан на првом дебелом листу

На следећој страници је обичном оловком српским латиничним писмом  дана 12. 2. 44. записано неколико имена. Према форми записа и спомињању кумова, могуће је да се овај запис односи на датум венчања извесног Велжа Стајчића и Мире Ристић(?).

У Јеванђељу се налази пожутели картончић на коме пише да је ово св. Јеванђеље 1887. године Богородичиној цркви у Земуну приложило „елинско братство“.94)  Грчка братства постојала у свим градовима Хабсбуршке монархије у којима су живели Грци и Цинцари. У времену када се трајније насељавају на подручју Хабсбуршке монархије, после 1774. године, указала се потреба за очувањем националног идентитета, кроз оснивање еснафских удружења и грчких школских општина, које су биле чувене због високог нивоа наставног плана и програма. Грчка братства била су бастиони очувања националне баштине. Временом ће број Грка настањених на подручју Хабсбуршке монархије, све више опадати због асимилације са другим православним народима, нарочито једноверним Србима, и због одласка из ових области.95)

Слика 27. Картон са записом о приложницима Јеванђеља

Као и код претходно описаних Јеванђеља, графика са представом одређеног јеванђелисте претходи тексту његовог Јеванђеља.

У садржају Јеванђеља су на појединим местима, обичном или хемијском оловком, дописани римски бројеви или неки текстови, који највероватније представлају превод дотичног текста са грчког на српски. Јеванђеље се чува у дрвеној кутији.

Постојање грчког Четворојеванђеља у ризници Богородичине цркве у Земуну није изненађујуће из више разлога. Досељавање Грка и Цинцара на подручје Земуна започело је после закључења Београдског мира 1739. године. Већи број Грка и Цинцара приспео је у Земун у време руско – турског рата 1768 – 1774. г. пошто су Турци у то време појачали притисак и прогоне  хришћана.96)  Земун им је као одредиште одговарао због могућности да у њему, под окриљем одређених аустро – угарских привилегија, наставе са обављањем разних трговинских делатности. Једноверни Грци, Цинцари и Срби имали су заједничку црквено – школску општину и удруженим доприносима су учествовали у изградњи Богородичине цркве у којој се по освећењу 1780. године одређеним данима, сваке четврте недеље и неким празницима,97) служила св. Литургија на грчком језику.

Остале књиге

(које су чувају у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Књига разних недељних и празничних поука штампана 1793.  године у Бечу

(која се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Слика 28. Прва страница књиге Поука

Књига је штампана у Бечу 1793. године благословом Архиепископа и митрополита Карловачког на духовну корист свих православних хришћана. Српско становништво и свештенство, које је живело у оквиру Хабсбуршке Монархије, било је изложено сталној претњи губљења верског и националног идентитета и преласка у унијатску цркву. Опасност је била увећана чињеницом да је верско образовање становништва и локалног свештенства било на ниском  нивоу, па се јавила потреба за просвећивањем и једних и других. Карловачки митрополит Мојсије Путник (1781 – 1790), сматрао је да су црквене проповеди најбоље средство за просвећивање народа. Како један део свештеничког кадра није био вичан држању проповеди, митрополит М. Путник је молио да му се дозволи превођење, на прост народни језик, и штампање три књиге руских синодалних проповеди. Дозволу за штампање ове књиге митрополит је добио 1786. г., када је позвао Јована Рајића да преведе одређене руске синодалне проповеди, које је касније са језичког становишта изузетно хвалио Вук Караџић. Књига је штампана са предговором митрополита Путника 1793. г., тачније након његове смрти, под насловом: „Собраније разних недјељних и празничних правоучитељних поученији“.98)  Постојање ове књиге у ризници Богородичине цркве у Земуну сведочи о поштовању и прихватању инструкција датих од карловачких митрополита. На просвећивању и прописивању дужности свештенству, протопрезвитерима и туторима радили су пар деценија раније митрополити Викентије Јовановић и Павле Ненадовић.99)

Димензије 37,2 cm х 23 cm х 5,5 cm.

Књига нема корице, али су листови још увек солидно повезани. Неки листови са краја књиге недостају, док су неки листови пробушени, могуће деловањем лисних ваши.

На првој страници испод наслова књиге, мастилом је записано да је књига инвентирана 25. јуна 1835. године. На првој страници на којој почиње текст књиге такође је мастилом записано: „Принадлеж .. Храму Рождество Богородице у Земуну“.

У Патријаршијској библиотеци у Београду под сигнатуром  Б. У I 1458 чува се примерак ове исте књиге, чије су корице знатно оштећене, али ипак сачуване.

Циркуларни протокол 1795 – 1812. земунског протопопијата

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Слика 29.  Предња корица Циркуларног протокола

Сачувани циркуларни протокол вођен је у периоду у коме је дужност земунског протопрезвитера, директно одговорног карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу, вршио Михаило Пејић. Митрополијске егзархе, задужене за надзирање разних ствари, су након њиховог укидања послг 1769. године наследили окружни

протопрезвитери, под чијом је јурисдикцијом надзор постепено почео да слаби.100)  У расветљавању улоге Стефана Стратимировића и улоге циркуларних протокола у уређењу живота Срба у Хабсбуршкој монархији могао би, да допринесе и следећи цитат: „… Његов снажни дух лебдео је над свим и једном невероватном активношћу прожимао догађаје, доминирао њима дајући директиве целокупном црквено – народном животу …“.101) Дужности и обавезе протопрезвитера биле су до танчина дефинисане „Правилима“.102) Циркулари које су епископи слали парохијском свештенству су се од времена митрополита Павла Ненадовића (1749 – 1768) морали обавезно уписивати у посебне књиге протокола.103)  Циркуларни протокол који се чува у Богородичиној цркви у Земуну обавештава нас о догађајима у земунском протопрезвитеријату и о свим царским уредбама, које је карловачки митрополит преносио свим протопрезвитеријатима који су били под његовом јурисдикцијом, којима су регулисани и прописани сви сегменти живота Срба у оквирима Хабсбуршке Монархије. Царски Патенти су, према наредби, морали да се публикују у великом броју примерака, да би се раздавали народу у свим црквама. Иза самог текста Патента у протоклу, у дну страница у заградама, стајали су записи о томе у којим црквама и када су подељени летци. На крају сваког циркулара у великим заградама исписан је његов кратак садржај. Велика пажња поклањана је школама и образовању што се види кроз бројне циркуларе који се тичу ове теме. У више наврата садржина циркулара подсећа на то да се без посебне дозволе не смеју предузимати никакви радови на црквама. Митрополит Стратимировић је протопрезвитера обавештавао о сваком свом путу и о томе ко га у току одсуства замењује. Сваке године уочи Рождества Христовог митрополит је путем циркулара слао народу Божићне посланице. У протоколу често налазимо и обавештења о амнестијама за дезертере. Једна од бројних дужности протопрезвитера била је и да се бележи број исповести за време великих празника. У протоколу су нађене две табеле за бележење исповести, које нису испуњене. Пошто су протопрезвитери требали да воде рачуна и о бројности становништва, протокол садржи и лист на коме су забележени подаци о православним домовима у земунском протопрезвитеријату за 1774, 1791. и 1810.годину.Упротоколу се налазе и обавештења које се све црквене и молитвене књиге могу купити у књижари Демијана Каулица у Новом Саду. Списак књига дат је заједно са ценама. Циркуларни протокол земунске цркве  богат је извор  за разумевање прилика у којима су живели наши преци, па је тешко у овомкраткомизлагањуистаћи све његове сегненте.

Слика 30. Прва страница Протокола која говори о постављењу Михаила Пејића за новог земунског протопрезвитера

Димензијe 37,5 cm  х 24,4 cm  х 5,6 cm.

Последња страница Протокола је делимично избледела и уништена, тако да текст није читљив.

Земунски протопрезвитери Михаило Пејић и његов наследник Јефтимије Ивановић су поред редовних протопрезвитерских дужности одиграли и значајну улогу у обавештавању митрополита Стратимировића о дешавањима у Србији. У архиву Академије наука чува се више писама која је протопрезвитер Михаило Пејић упутио митрополиту Стратимировићу, у којима га обавештава о догађајима у Србији.104)  Митрополит Стратимировић је за време I и II српског устанка будно пратио и помагао борбу Срба против Турака и био у контакту са многим истакнутим .људима тадашње Србије, Карађорђем, Милошем Обреновићем, архимандритом Стеваном Јовановићем и другима.105)

Књига приложника Светосавског црквено – школског фонда 1812 – 1919. године

(која се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

По угледу на карловачке Србе и земунске Грке и Цинцаре, који су још 1794. године установили грчки школски фонд, земунски Срби су почели више да се баве просветним питањима. Идеју о установљавању српског школског фонда први је покренуо 1807. г. тадашњи градоначелник Христисрор Хаџић, међутим њено остварење су тада омела ратна дешавања. Рад на оснивању фонда наставио је 1812. г. новопостављени земунски протопрезвитер Јефтимије Ивановић. Његовом заслугом, на дан Св. Саве 14. јануара 1812. г. (по старом календару), сачињено је Прво основно писмо о српском црквено – школском фонду, који је установлен 1. новембра 1812. г. када су први устав Фонда потписали земунски православни свештеници и неки угледни грађани.106)  Према првом, а касније и другом Уставу школског фонда из 1826. г., прописано је, између осталог, да се 14. 1. (по старом календару) сваке године прославља Св. Сава као патрон земунских српских школа. Ово је први пример прослављања Св. Саве као школског патрона, обзиром да у архивској грађи не налазимо податке да се пре овог датума Св. Сава прослављао као покровитела српских школа. Овај обичај ће се из Земуна проширити и на друге области где су живели Срби. Јефтимије Ивановић је као дете, једно време, учио у манастиру Кувеждину, чија се храмовна слава Св. Сава прослављала још од 16. века, што је можда имало утицаја да се баш Св. Сава одабере за покровитела фонда.107)

Димензије 44,1 cm х 28 cm х 5,7 cm.

Во слав$

Ст~y1 tr~cy Oca i Syna i st~agw Dh~a,

i

v] xest[ i pam1t[ st~agw Savvy Arh#%-

episkopa i Prosv7titel1 Serbskagw^

аки

Покровител1 Фонда Славенно-Сербских]

Zem$nskih] uxiliq].

Слика 31. Текст одштампан на првој страници књиге црквено – школског фонда

Корице књиге су јарко црвене боје, и недостају са леве бочне стране на месту где је књига повезана, на месту тзв. хрбата. На полеђини књиге, корице су на појединим местима излизане. Корице су са обе стране украшене орнаментима геометријског и флоралног типа, који су урађени у техници златотиска. Листови скопљене књиге су премазани златном бојом. Кратак текст који је одштампан на првом листу књиге говори о томе да је Св. Сава покровитељ “… фонда славено – сербских земунских училишт“.108)  Испод овог текста обичном оловком дописано је: „Св. Савски фонд“. Евиденција о приложницима вођена је од оснивања фонда 1812. г. до 1919. г. У књигу је уписано укупно 1400. приложника. Сва велика слова у тексту исписана су црвеним мастилом. Поред податка о приложеној суми уз имена приложника углавном се записивало и њихово занимање. У извесним случајевима уместо занимања се наводило место одакле је приложник, пошто су овом фонду прилагали и многи угледни људи који нису били жители Земуна. Од 1851. г. се уз име приложника записује и сврха у коју прилаже нпр. за покој душе члана породице. Од 1870. г. се често уз име лриложника додаје и име покојника у чији спомен је прилог дат. После 1880. г. записи уз име приложника постају садржајнији. Уз имена жена прилагача се често наводи чије су удовице биле.

Слика 32. Предња корица књиге приложника црквено-школског фонда

Слика 33. Део текста са именима приложника

Портрети

(који се чувају у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Портрети који се чувају у ризници земунске цркве део су галерије портрета православне црквене општине, чије је седиштг било у згради Српског дома. Портрети су красили зидове свечане сале Српског дома. Један од најпознатијих, који се данас чува у завичајном музеју у Земуну, је портрет протопрезвитера Михаила Пајића из 1795. г. рад Арсенија Теодоровића. Током I светског рата аустроугарски војници су уништили поред многих других предмета и један део слика из ове галерије, од којих се до, почетка II светског рата, очувало четрдесетак, када је већина страдала од усташа.109)  Стварање галерије портрета намењене за просторије црквене општине срећемо и у Темишвару 1861. године110), по чему закључујемо да ова пракса није била реткост. Новостворени, обогаћени слој грађанског друштва, који је умногоме утицао на историјске токове тог доба, желео је да путем портретисања истакне своју важност и моћ. Према сачуваним примерима из Богородичине цркве у Земуну видимо да је реч о угледним личностима, које су својим радом и, претпостављамо, прилозима допринеле раду и развоју црквене општине.

Портрет Панте Барјактаревића

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)

Техника: уље на платну.

Димензије: платна 69 cm х 55,2 cm; рама 91,5 cm х 78,5 cm.

Портретисани господин био је трговац, а у периоду 1894 – 95. године био је председник српске православне црквене општине. 111)  Панта Барјактаревић се помиње и као члан административног одбора Конзисторије у време када је обављао дужост председника општине.112)  Реч је о допојасној представи мушкарца обученог у црни смокинг. Контраст сакоу представља бела кошула на коју је у пределу врата окачена лептир машна. О дугме сакоа окачен је да виси златан ланчић. Фризура и бркови су изузетно уредно намештени. Платно је било дијагонално просечено у дужини од 12 cm у пределу од носа, преко ока и чела, до косе. Боја је била испуцала, а платно се на неким местима наборало. Портрет је урамљен у раскошан позлаћени рам са црним дрвеним паспартуом, по коме су урезани такође златни орнаменти. Из овалног отвора црног паспартуа израња лик портретисаног. Орнаменти са рама су на појединим местима оштећени. Плочица са именом портретисаног причвршћена је на доњој лајсни рама.  Портрет је обновљен 2010. године бригом Управе Богородичине цркве.

Слика 35. Портрет Панте Барјактаровића

Портрет Марије Лазаревић удове Лакетић

(који се чува у ризници Богородичине цркве у Земуну)113)

Техника: улље на платну

Димензије: слике са рамом 81,5 cm х 93,5 cm;

платна мереног са задње стране 70 cm х 58 cm.

Портрет је у доњем левом углу сигниран У. П. 1908., што нам говори да је аутор Урош Предић. Потврду налазимо и у монографији о Урошу Предићу где у списку дела портретне уметности за 1908. годину налазимо име Марије Лазеревић из Земуна.114) Период између 1894 – 1909, у коме настаје портрет Марије Лазаревић, М. Јовановић назива периодом зрелости.115)  Потртет настаје отприлике годину дана после смрти Предићеве мајке, када су ретки портрети личности које нису биле чланови Предићеве породице. Дела портретне уметности начинила су га правим хроничарем српског грађанског друштва. Сам Предић сматра да су му портрети увек слични оригиналу али без других специфичних одлика.116)  Предићево схватање портрета засновано је на класицистичкој строгости по којој се надовезује на српске сликаре бидермајерског правца.117)  Овај дух прожима и портрет Марије Лазаревић.

Слика 36. Потпис Уроша Предића

Слика 37. У. Предић, Портрет Марује Лазаревић, удове Лакетић

Госпођа Лазаревић, која је представљена до појаса, обучена је у црну једноставну грађанску хаљину коју освежавају два медаљона повезана златним ланцем. Од накита има и минђуше од којих je само десна видљива. Коса је покупљена у једноставну пунђу. Достојанственог је држања и замишљеног погледа. Позадина је маслинастозелена. На левом образу, близу ноздрве, платно је било у хоризонталној линији дужине 15 cm просечено. На грудима по средини ланца, налазила се још једна просеклина у дужини од 3 cm.

Портрет је урамљен у једноставан, масиван, дрвени, добро очувани рам са идентичним паспартуом који овалним отвором окружује платно. Црна плочица са белим угравираним именом потретисане госпође прикуцана је на доњу лајсну рама. Портрет је такође био обновљен 2010. године бригом Управе Богородичине цркве.

Постојање овог портрета, став при портретисању и име сликара говоре нам о томе да је реч о веома угледној личности. Пошто се истиче чија је удова Марија Лазаревић, вероватно је да је њен покојни супруг био истакнути члан црквене општине или њен велики добротвор.