Богородичин Трон

Копија великореметске чудотворне Богородичине иконе  налази се у цркви Рождества Пресвете Богородице ( 1777 – 1780 ) у Земуну , на резбареном престолу (трону), врло сличном троновима новосадских храмова Успенског и Алмашког, које је дело новосадског пилтора Аксентија Марковића.

Престо (трон)  је са вазама, крупним конзолама у облику дебело наслаганих и увијених волута са мотивом осмичастог преплета, a изнад њега је наднесен балдахин са ламбрекеним висуљцима.

Икона је рађена на дрвеној правоугаоној табли са лучним фронтоном на горњој страни, уоквирена је профилисаним рамом са осмичастим мотивом и астрагалом .

Њена величина је око 110 х 73 цм, а средњег лучног дела око 126,5 цм. На златној основи иконе, као позадина слике, исцртани су рокајни украси са лишћем и цветовима као на чудотворној реметској икони.

Богородица  је допојасна, типа Богородице Одигитрије, у мркоцрвеном мафориону и плавој доњој хаљини са црним и златним наборима. Христос је у хаљини боје цинобера са златним шрафурама, десном руком благосиља, а у левој држи свијену пурпурну акакију.

Коса му је тамнокестењаста, а лице светлијег окера са мрким сенкама и руменилом. Hoc пунији, очи крупне и светлијих зеница.

Око главе je нимб ca сигнатуром Q – N, док je горњи део косе и главе под сребреном барокно украшеном круном.

Богородица, такође, има на глави раскошну барокну круну 1) а око главе је

златни нимб. Сигнатура је са леве стране ΜΡ – ΘΥ, a са десне ΝИС – ХС.

Њена хаљина има маслинасту поставу, а мафорион код рукава, око врата и главе златну траку у стеpенастим преломима, украшену наизменично четвртастим смарагдима и овалним рубинима. Лице јој је моделовано фином бојом, а сенке мрким и руменим тоновима. Очи су крупне, смеђе, јасне и светлије. Испод Богородице је на траци голубије боје, на првој половини, исписан грчки текст песме : ΥΠΟ ΤИΝ

ΕΝΕΠΛΑΓΧ ΙΑΝ ΚΑΤΑΦΕΝΓΟΜΕΝ ΘΕΟΤΟΚΕ ΤΑΣ  ИΜΩΝ ΙΚΕΣΙΑΣ ΜΙ ΠΑΡ……

( даље изгребан и оштећен ), а на другој половини црквенословенски:  Под твое благо$trob#%e приб7гаеm] Bogorodice, moleni1 naša ne prezri bo obsto1n#%i no w* b7d] izbavi ny, edina čista1, edina blagoslovenna1.

Испод црквенословенског текста може се прочитати још овај натпис: ..no pokri GradЪ  Seй, Krovom Tvoe1 Slavi   а остало је оштећено.

По оквиру резбарног и позлаћеног огледала испод иконе написан

је лепо, чисто и читко натпис :

Si0 ikon@ presv1ty1 Bogorodicy priloжi crkvi hrama Roždestva presv1ty1 Bogorodicy v] Zem$n7 s$qi1. Γ. Θeodor] Apostolovix],12)  žitel[ Zem$nski\, za svo\ i svoih] roditele\ spomen], l7ta 1785.

To потврђује чињеницу да је извесни Теодор Апостоловић земунски трговац био приложник ове иконе на трону.

Испод иконе Богородице у резбарији лозе и грожђа, налази се икона „ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК2), рад Живка Петровића из 1864 године. На дну је запис о дародавцима, а у дубини овала са леве стране је запис сликара „Живко Петровић начертао“.

Morућe је да je ову икону Богородице сликао и копирао Михајло Јевтић , мада се она у многим појединостима разликује и од оригинала и од Јевтићеве копије, о којој ће бити касније речи, мада има и такве детаље који се уочавају на оригиналу, украсни елсменти у позадини и орнаменти на мафорону.

Разлика измсђу копија је у томе што су настале у временском размаку између 1785 и 1791 године.

БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА у Земуну / историјат

Пожаревачким миром 1718. године а затим Београдским миром 1739. године, коначно је потиснута турска власт из југоисточног Срема и Земун се нашао на граници два царства, Аустрије и Турске.

После више промена установљено је војно – грађанска управа и тако је Земун у саставу Аустрије и њене војне границе постао слободни војни комунитет.

Мирне године које су настале, омогућиле су бржи привредни раст и развитак грађанства, трговаца и занатлија. Напредак пограничног града огледао се у повећању броја становника, изградња јавних и приватних кућа и ширењу насеља која су настањивали Срби, затим Немци, Јевреји и други народи.

Извесно је да су привредне и друштвене промене утицале и на културне прилике. Православни Срби су у оквиру обновљене парохије 1732 и образоване црквене општине јачали верски живот и иросветну делатност.

Настањивањем нових српских породица и припадника других балканских православних народа, првенствено Грка и Цинцара, повећао се број чланова Српске православнс земунске општинс, тако да се указала потреба за новом црквом.

Грађани cy настојали да ce y Доњем граду подигне нова богомоља. Већ 1777 године почело је грађеље „Нове цркве“, која је прилозима и радом верника била завршена до 1780. године. Исте године основана је и нова парохија.

Монументална црква посвећена је  „Рождеству Богородице“ и изграђена је у стилу ампира као једнобродна грађсвина са полуобличастом апсидом и плитким певничким просторима, a 1794. годинс почело је грађење витког двоспратног звоника.

Иконостас је 1788. годиие богато изрезбарио новосадски пилтор Аксентије Марковић. Године 1813. исликавање је поверено Арсенију Теодоровићу, једном од најпознатијих српских сликара епохе класицизма .

Осим уметничког иконостаса , урађене су обе певнице и архијерејски сто са иконом Светог Саве, и Богородичин престо ca иконом Заштигнице рађања крајем 18. века.

Касније 1864. године, базис Богородичиног престола украшен је иконом

Живоносни источник“, дело Живка Пезровића академског сликара.

Нова црква, како је названа у народу, служила је верским потребама и једноверних Грка и Цинцара, који су давали допринос за њено издржавање.  Обреди су се вршили на црквенословенском, a извесним данима и на грчком језику .

БОГОРОДИЧАН ТРОН

Ca бујањем маријанског култа y бароку долази до све чешћег подизања посебних репрезентативних конструкција, као део црквеног мобилијара, a то су Богородичини тронови на којима су се излагале чудотворне и угледне Богородичине иконе.

Њихови архитектонски облици и сликани програми постали су одраз догматско – доктринарних, морализаторско – дидактичких идеја везаних за нарастајући култ маријанског православља 3).

Тронови у Карловачкој митрополији обично су подизани уз северни зид храма, наспрам архијерејског стола окренути један према другом. a то се зна на основу примерака и архивске грађе из 18. века. Овакав начин постављања карактеристичан је за катедрадне и парохијске цркве, док се изузетци појављују у манастирским црквама и то посебно који су поседовали мошти и чсстице моштију угледних светитеља. To је диктирало да се тронови постављају исиред иконостаса са ссверне стране.

Повезивањс са моштима светитеља и обичајем да се излажу, указује не једну од основних функција Богородичиних тронова  оквирима популарне побожности 4).

Вотивни дарови, који су се на њима сачували, указују на девоционалну намену тронова, а поред те улоге имали су богослужбену па и литургијску намену, што потврђује њихова локација уз предолтарски простор.

Као молитвено место трон је указивао на Богородично присуство

прилком богослужења и на њену улогу саискупитељице људског рода у економији спасења, којој је као мајци Бога и царици неба следовао трон .

Поред литургије, њена заступничка улога традиционално се прослављала на празнике везане за догађаје из њеног живота, за њене реликвије и чудотворне иконе .

Као штo је већ поменуто да су се тронови постављали наспрам архијерејских столова, што указује да је њихова намена у извесној мери била повезана, потврђује да су Богородичини тронови у црквама Карловачке митрополије имали значајно место и у верско – политичком програму. Тронови су заузимали место које је по традицији било намењено владарским столовима тј. када су се у српским средњевековним храмовима из времена државне самосталности појављивали владарски и архијерејски сто с тим што су били окренути према иконостасу, један уз јужну , а други уз северну певницу.

Симетричан положај тронова, њихова усмереност на олтарски простор, указивао је на симболично јединство верске и политичке власти. Али обзиром да се Карловачка митрополија налазила у иноверној Хабсбуршкој монархији, владарски столови се нису подизали за време њеног постојања, па су њихово место заузели Богороаичинп тронови.

Трон се посгавља уз северну певницу, а архијсрејски сто уз јужну певницу. Симболичко значење архијерејског стола , је у томе што архијереј као Христов намесник на земљи у одређеном тренутку евхаристијске мистерије, представља историју његовог отеловљења.

Поглавари Карловачке митрополије су на основу Привилегија претендовали не само на верску него и на политичку улогу свог архијерејства , а Богородичини тронови су у том смислу допуњавали идеју о маријанској заштити њихове власти и преузимајући место владарских столова, доприносили учвршћивању ауторитета сложене природе митрополијске власти 5).

Симболична веза измађу трона и архијереског стола условило је честе сличности у основној архитектонској конструкцији, док се битније разлике уочавају само у декоративном и сликаном програму.

Са обзиром да су барокне архитектонске форме, сем стилског имале и дубљи алегоријски смисао, који је често почивао на старозаветним поетским метафорама, сложеиа конструкција тронова намеће помисао о њиховом симболичном значењу.

Тумачење Богородице као врата неба, као древна метафора њеног девичанског материнства, у бароку је само проширена и повезана са учењем о безгрешном зачећу. Барокно сколастичко богосовље наглашава да је Богородицa својим непорочним зачећем и Христовим рођењем, отворила затворена врата неба; она није само тријумфовала над смрћу него и очистила цело човечанство од греха, у том смислу она је саискуиитељица људског рода, која на основу свог статуса царице неба иступа као заштитница и посредница не само пред Христом него и пред Богом Оцем 6).  Због тога се истиче као симбол отворених врата небеске заштите и спасења, а трон симболише Богородицу као небеска врата кроз која пролази Цар Славе насликан у њеном наручју.

Врата неба су усмеравала на пут молитве и спасења, односно садржани морализаторски тон давао је теми набоје еклезијалне пропаганде, уобличено реторичким сценским апаратом. Сложен однос симболичког живота измсђу идеалног и реалног, стварао је један надреални простop у коме се укида духовна граница између садашњости и будићности.

Пут вечног спасења води једино кроз врата цркве. Тако су барокне верске реформе у средиште свог програма постављале проблем институционализације целокупног духовног живота верника.

На тај начин, поред масивности архитектонске конструкцијс трона, сокла полустубова, атике и балдахина може се разумети средишни део трона.

ИСТОРИЈСКА РЕКОНСТРУКЦИЈА ИКОНЕ

Тема даљег разматрања је историјска реконструкцијa Богородичине иконе, пореклом руске, чија се реплика као што је речено чува у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну.

Приликом преговора око склапања Карловачког мира 1698 / 99. године истакао се раковачки јеромонах Григорије. У Карловцима су се окупљале дипломате заинтересованих земаља, међу њима и руски посланик П. Б. Возницин. Руси су тада желели мир са Турском, али то није ишло у рачун европским државама, које су желеле да цео терет рата пребаце на Русију, па су њихови представници пресецали све путеве и могућности, којима би Возницин могао да дође у контакт са турским посланицима и њиховим тумачем Александром Маврокордатом. Међутим, Возницин је ту везу нашао преко црквених људи.

Са знањем патријарха Арсенија III Чарнојевића, узео је раковачког јеромонаха Григорија.  Возницин је продужио своје контакте са Маврокордатом, искључиво преко Григорија и тако му је пошло за руком да склопи двогодишње примирје са Турдима. Проверен и заслужан за руску ствар, послужио је Григорије и даљс у руској дипломатији. Закључсн је мир између Русије и Турске на тридссет година. За стечене заслуге Григорије је добро награђсн, а и манастир Раковица је стекао велику и сталну помоћ од Русије и Влашке. Током његовог боравка у Москви 1701. године, манастиру Раковици је додељена дародавна повеља Петра Великог. Уз повељу и новчану помоћ, додељени су и други поклони: скупоцене тканине, црквени предмети, одежда, богослужбене књиге и четири престоне иконе на великим даскама „доброг писма“,  које су предходно биле намењене манастиру Ватопеду, а Богородичину икону која је проглашена за ЧУДОТВОРНУ, добио је Григорије лично за себе.

Међутим, током аустриско – турског рата ( 1737 – 1739 ), братство манастира Раковице, заједно са тадашњим игуманом Михаилом морало је да пребегне у Срем, где је нашло уточиште у манастиру Великој Ремети. Ту су донесене и црквене драгоцености из запустеле Раковице, међу њима и иконе приспеле из Русије. Оне су замениле раније престоне иконе које су смештене у припрату.  Дакле, замена престоних икона новијим руским радовима извршена је у периоду између 1739. и 1753. године.

Били су то радови руских аутора: Тихона Иванова, Спиридона Григорјева, Леонтија Стефанова и Ивана Максимова са представама Јована Претече, св. Ннколе, Богородице са Христом и Три Јерарха, урађене 1687. године у радионицама московске Оружејне палате.

Знајући ово, није тешко да се поређењем са скупином велико реметских икона, утврди аутор и време настанка поменуте чудотворне Богородичине иконе.

Ако cе упореди ca иконом Св. Николе, Спиридона Григорјева 7), по обликовању, боји и орнаментици одеће и ова икона је дело истог мајстора, из исте 1687.  или њој блиске године.

Поменута великореметска Чудотворна Богородица чува се данас у депоу Музеја српске православне цркве у Београду.

Икона је на дрвеној подлози, величине 108,2 х 74,8 цм, уоквирена црном траком. Основа јс златна и по њој су изведени барокни орнаменти стилизованих стабљика, грана, лишћа и цветова ружа.

Орнаменти су цртани црном и смеђом бојом преко злата и тако дају илузију да су сликани златом. Сада су украси изгубили своје контуре због чишћења и накнадног премазивања .

Поред лишћа и цвећа важан украс је и волутасто завршене шкољке са квадратићима. Средишни део иконе заузима допојасни лик Богороце ca Малим Христом на левој руци. Оденута је у хаљину прљаворужучасте боје. Мафорион је тамноцрвене боје који је по рубу украшен златном траком са сликаним бисерима и драгим камењем у црвеним и зеленим овалима и правоугаоницима.

На раменима и челу Богородице су уобичајене осмокраке звезде. Лицс јој је овално, а очи скоро реалистично исликане.

Мали Христос је у одећи боје цинобера, у левој руци држи свитак. a десном благосиља. На мркозеленој оквирној доњој траци исписано је уставним словима : Помени Господе Раба Твоего Григорија Јеромонаха и родителе его.

Ова дарована руска икона изазвала је низ подражавања или

пресликавања, a томе y прилог сведоче и две табле икона са представом Богородице у Старим Бановцима, Михајла Јевтића из 1791. године и дело иконописца Николе Апостоловића из 1803. године.

Наручилац прве копије иконе био је извесни Димитрије Никшић, који ју је приложио у спомен својих родитеља и супруге.

Димитрије Никшић био је заступник манастира Велике Ремете и пошто је познавао све највредније ствари у манастиру, наручио je да му се ископира чудотворна Богородица приложника игумана Григорија.

Икону је пресликао Михајло Јевтић, молер и житељ карловачки. Рад одликује поуздану руку, верна је оригиналу у појединостима и општем изгледу; чак ни слобода у изменама, као та што је на оригиналу мали Христос на левој Богородичиној руци, а на копији на десној, није пореметила утисак верности јер је задржан ведар и љубак израз на лицима представљених.

Икона је намењена Богородичином престолу, на шта је као угледни човек и црквени ревнитељ полагао право.

Друга икона у Старобановачкој српској православној цркви је и Богородица из 1803. године, сликара Николе Апостоловића 8).

По резбарном оквиру, полукружном фронтону и при дну написаној молитви, може се закључити да је намењена Богородичином трону.

Допојасна Богородица са Малим Христом  на левој руци као на оригиналу.

Ова дела су с краја границе два века, 18 и 19 и са међе два простора једног народа под туђинским властодршцима  – Турском и Аустријом, пред једним новим врењем које ћс убрзо настати.

ЧУДОТВОРНИ ОБРАЗ

Сликарство је имало важно место y барокној култури, њиме се најближе могло приближити широком народним масама, јер је визуелна представа била најсугестивнија и најдуже се урезивала у памћење. Свака слика била је веран одраз прототипа који представља. Слике су имале функцију да помогну како би се схватиле основе вере, као и чуда која су чинили свети ликови вођени божанским надахнућем.

To доводи до закључка да је православна традиција имала велику важност на уобличавање, уопште, концепта слике у бароку.  Поштовање чудотворних икона које је развијено у бароку има корене још у предходним временима. Мистерија Божијег прсуства у икони почива на чињеници да је божанска енергија инкорпорирана у материјалном објекту. 9)

Прослављање Богородичнних чуда и њених икона различитих по броју иконографских типова, полази од њене улоге посреднице и спаситељке

људског рода и истиче њену бригу за људе у духовном и физичком смислу. 10)  Она је била заштитница многих религиозних редова, конгрегација, градова, нација и држава, па и сваког појединца понаособ.

У ширим оквирима православног света, могуће је већ од краја 16 века и почетка 17 века, пратити пораст њеног истицања у економији спасења. Поштовање чудотворних икона и описи њихових чуда били су веома распрострањена у Украјини и Русији. Један од првих украјинских зборника овог типа било је „Небо новое с новим звездами створеное“, које је Јоаникиј Гаљатовски штампао у Лавову 1665 године.

У Карловачкој митрополији велики углед имао је и зборник Димитрија Ростовског “ Руно орошсное ”, штампан у Чернигову 1693 године и зборник „Богородице Дјево“, који је черноговски епископ Јован Максимович штампао у Кијеву 1707 године11).

У ширењу нових схватања барокне пиктуралне поетике православног културног круга, значајан удео имају васпитаници кијсвскс Духовне академије: Симеон Полоцки, С. Медведев, Карион Истомин, али свакако и трактат о уметности Јосифа Владимирова, који представља револуционарни корак и новом сагледавању уметности. Повезан са новим просветитељским тенденцијама епохе, указује на нову сликарску праксу супротно средњевековним глсдиштима, која ће допринети формирању световног реалистичког усмеравања руског живописа12).

Популарност ових зборника пратиле су и многобројне реплике украјинских и руских чудотворних икона, а у ширењу њиховог поштовања огроман значај су имали и графички листови. На всћини листова који су резани према Богородичиним иконама скоро редовно се истиче да је то „чудотворни образ“.

Њихова популарност имала је исходиште у веровању у натириродну моћ сасвим одређених икона, попут „Тројеручице” или бездинске „Чуаотворке „, чији је стваран изглед свакако обавезивао и бакроресце. Ознаку „ИСТИНОЈЕ ИЗОБРАЖЕНИЈЕ“, која се јавља на графичким репликама ових икона не треба схватити као истицање, од стране уметника, формалне подударности његове репродукције и сликаног извора, већ пре као убеђење од стране наручиоца у чудотворност саме копијс коју она дугује чудотворној способности свог архетипа. У популарној религиозној свести, свака репродукција чудотворне предсгаве, било она сликана или гравирана, садржала би у себи чудотворну моћ оригинала.

Њихова популарност имала је исходиште у веровању у натириродну моћ сасвим одређених икона, попут „Тројеручице” или бездинске „Чудотворке „, чији је стваран изглед свакако обавезивао и бакроресце. Ознаку „ИСТИНОЈЕ ИЗОБРАЖЕНИЈЕ„, која се јавља на графичким репликама ових икона не треба схватити као истицање, од стране уметника, формалне подударности његове репродукције и сликаног извора, већ пре као убеђење од стране наручиоца у чудотворност саме копијс коју она дугује чудотворној способности свог архетипа.

У популарној религиозној свести, свака репродукција чудотворне предсгаве, било она сликана или гравирана, садржала би у себи чудотворну моћ оригинала.

Црква, пa и највиша јерархија, а посебно конзервативно монаштво и полуларна народна побожност, залагале су се за поштовање чудотворних икона, али и постојала и друга струја тј. рацион. – протестански утицаји који су се супростављали оваквим схватањима чуда.

Осуда неконтролисаног веровања у чуда, ушло је у катихизис који Теофан Прокоиевич износи у свом буквару 13). Његови екстремни ставови наилазили су на снажни отпор, а њега су оптуживали за приклањање протестанском учењу, које одбацује поштовање светих сликa (икона).

РУСКО-СРПСКЕ ВЕЗЕ У 18. ВЕКУ

Одмах након Сеобе, организацију верског живота преузима патријарх Арсеније III Чарнојевић са задатком да спречи централистичке реформе хабзбуршког двора тј. милитантно залагање католичке цркве за спровођење идеје о јединственој цркви под римским окриљем.

Карловачка митрополија се у борби против такве политике за номоћ обратила тамо где је агресивна католичка пропаганда већ покушала да се наметне, али безуспешно, a то је Русији.

Православнима је православна вера, народна вера и народност па и почување вере било у исто време и одбрана националног интегритета.

Украјинско – руско сколастичко богославље, које је постало основа целокунног верског живота Карловачке митрополије, почивало је на идејама о нужној реформи средњовековне традиције у складу са ангажованом барокном религиозношћу.

Ове културно – историјске околности су условиле трансформацију целокупног духовног живота српског народа, a његову уметност усмерила ка источноевропској православној барокној култури.

Преображај традиционалног начина сликања, настао под притиском званичног става највише црквене јерархије и њеног залагања за

модернизацију уметности по угледу на културни модел украјинског подручја, означен је указом – циркуларним писмом Арсенија IV Шакабенте о забрани рада сремских зографа и куповине њихових икона.

Тим указом истакнут је званични став црквене јерархије и отворен пут за даљи развој ка барокном културном моделу украјинског подручја.

Тако је озваничена руско – украјинска усмереност српског барокног сликарства.  14)

ЗАКЉУЧАК

Великореметска чудотворна икона коју је јеромонах Григорије добио својим заслугама, постала је предмет уважавања и доживела низ подражавања и реплика, а томе у прилог говори и копија ове иконе која се чува у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Дело Михајла Јевтић,  а приложника Теодора Аиостоловића, земунског трговца из 1785 године која се налази на трону.

Уметност једне средине подразумева сагледавење у оквиру свеобухватног културног и историјског модела.

Поштовање чудотворвих икона и описи њихових чуда били су веома популарни у Украјини и Русији. Коришћење руских књига, долазак руских учитеља и сликара и допремање из Русије великог броја икона, допринело је стварању све већег утицаја руског сликрства на наше стваралаштво.

Верска осећања које су иконе подстицале и одржавале у всома тсшким периодима историје, нису ималс у свести српског народа само апстрактни религиозни смисао. Унивсрзална хришћанска религиозност замењена је у психологији Срба вером у своје православно и национално биће.

Богородичина чуда се прихватају у популарној побожности која има полазиште у приватној побожности тј. унутар популарне побожности је сегмент приватне побожности у чијем центру је појединац који дефинишс свој однос према веровању.