Охридски Пролог – Владика Николај Велимировић

Почетна » Хришћанки Живот » Охридски Пролог – Владика Николај Велимировић
Охридски Пролог Владика Николај Велимировић за фебруар

01. 02. - Преподобни Макарије Велики

Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: „Од страха Божијега“. Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: „Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад“. „Него шта је то?“ упита га Макарије. „Твоје смирење“, одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: „Не осуђуј никога, и бићеш спасен“. Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године. 2. Преподобни Макарије Александријски. Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: „Шта то радиш?“ Одговори Макарије: „Изнуравам онога који мене изнурава“ (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година. 3. Свети Арсеније, епископ крфски. Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу. 4. Свети Марко, архиепископ ефески. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље. 5. Блажени Теодор. Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: „Проштавајте, путујем далеко!“ Упокојио се 1392. године.
У Мисиру у пустињи Цароваше љубав веља Међу простим монасима Ка’ у царству светитеља. Макарије свети беше Ко Херувим међу њима. У свакоме добру делу Беше пример иноцима. Разболе се Макарије; Јагоде му монах тражи, Оде, нађе, и донесе. Да свом старцу бол ублажи. Макарије не хте јести, „Има“, рече, „брат болнији, Hoc’тe њему: дар је овај Брату томе потребнији.“ Болник други расплака се, Дароносцу рече: „Прости! Ал’ мој сусед потребује Више но ја те милости.“ Дароносац дар однесе И предаде том суседу, Овај даде неком’ трећем. Taj четвртом, све по реду. Од келије до келије, И од брата па до брата, Док последњи c јагодама Макарију – па на врата! „Ево, оче, ти си болан!“ Заплака се Макарије, Видећ дивну љубав братску He хте ни он да их је. На врео их песак просу. Па захвалност Богу даде, Што пустиња мртва, суха, Од љубави рај постаде. Што брат брата више воли Heг што воли самог себе: „O Господе, дар је овај, Дар љубави, дар од Тебе!“ РАСУЂИВАЊЕ Примери у кротком подношењу насиља, какве налазимо у Светим Оцима, просто су за дивљење. Вративши се једном с пута својој келији, Макарије Велики виде некога лопова где износи његове ствари из келије и товари на магаре. Макарије му ништа не рече, него му још поможе, да удобно натовари све ствари на магаре, говорећи сам себи: ништа не донесосмо на овај свијет (I Тим. 6, 7). Други један старац, кад су му разбојници све узели из келије, обазре се и виде да му нису узели неки завежљај с новцима, што је лежао негде скривен, па брзо узме тај завежљај, викне за разбојницима и преда им и то. Трећи опет, затекавши лопове где пљачкају његову келију, викне им: „Журите, журите, да не наиђе братија, те да ме не спрече испунити заповест Христову: који твоје узме, не ишти“ (Лк. 6, 30). СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као со земљи и то: 1. као со која даје укус овоме животу уопште, 2. као со која чува од трулежи човечји род, који би иначе сав иструлео с краја у крај историје, 3. као со мога сопственог живота. БЕСЕДА о победи света У свијету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свијет. (Јов. 16, 33) Победилац света, једини и јединствени, овим речима учи своје следбенике, да се не боје света. Заиста свет изгледа врло јак, но зар Онај који је створио свет, није јачи од света? Врло је страшан свет за онога ко не зна, да Бог влада светом, и да Он има власт држати га у бићу докле Он хоће, и вратити га у небиће када Он хоће. Но ко то зна, за тога свет није страшан. Сравњен са Христом Господом свет је овај као ткиво од самих слабости, док у Христу Господу нема ниједне слабости. Ко то не зна, томе је свет страшан, а ко то зна, тај нема страха од света. Свет је препун невоља, мука, гробова, и мириса од трулежи – ко то све може поднети? Само онај ко има јако срце. А јако срце има само онај коме у срцу борави Христос. Свет нам је позајмио тело, но за то хоће да нам узме душу. Но како ће нас надјачати свет, ако ми стојимо као војници Победиоца света? Победилац света даје нам оружје за борбу. примером Својим учи нас борби, проказује скривеног непријатеља, указује пут напада и одступања, придржава нас Својом руком, закриљава нас Својим крилом, храни нас Својим животворним телом и поји Својом животворном крвљу, и још нас храбри довикујући: не бојте се! Шта нам, дакле, браћо, може свет, кад је пораз његов запечаћен победом Христовом? О Господе, Победниче света, и победоносни Војводо наш, буди увек близу нас, да се не устрашимо, и упути нас, да и ми срцем, умом и душом увек будемо близу Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

02. 02. Преподобни Јевтимије Велики

Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: „Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд“. Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: „Дрво које се често пресађује, не доноси плода“. Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: „Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама“. Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости. Упокојио се 473. године. 2. Свети мученици Енен, Нирен и Пен. Сматрају се првим мученицима словенским, који се помињу у историји. Називају се Скитима, и ученицима светог апостола Андреје. Пострадали за веру од својих незнабожачких суседа с десне стране Дунава, близу Варне. Везани на леду, они се замрзоше, и упокојише у Господу.
Око што све види, ухо што све чује, С путницима свима и свуда путује; Не мењајућ места на сваком је месту. Где c’ врлина меси, Он је квасац тесту, Где се светлост иште, Он сам себе даје, Где се помоћ виче, Он не изостаје. Тихо и нечујно ал’ увек у време Он стигне да пожње, и да баци семе. Стигне да накара, стигне да награди, Младог да остари, старог да подмлади, Да оплеви, скреше, и поглади воће – Свуд стигне где хоће, свуд стигне кад хоће Где год самац мисли, гле, Он ослушкује, Где двојица зборе, Он ко трећи чује, Ткаља где тка платно, Он joj конце броји, Васионско ткиво у памети кроји. O ко ћe му знати стопе и кораке? Ко му пребројати путе и конаке? Вечан и бесмртан, тројичан и један, У беспутној мрежи васионског ткива Невидљив и видан ма од куда гледан Он путе просеца и правце открива. У беспутној мрежи Он све стазе гледа, И ниједном мраву залутати не да. Мислима o Њему Јевтимије свети Осамдесет лета на земљи посвети. РАСУЂИВАЊЕ Светитељи цркве колико су били милосрдни и снисходљиви према слабостима људским. толико су били до ужаса непопустљиви и непреклониви у погледу исповедања правих догмата вере. Тако је св. Николај Мирликијски ударио руком Арија на Првом сабору. Св. Антоније оставио је своју пустињу и дошао у Александрију, да јавно изобличи Арија. Св. Јевтимије будући много притешњаван од царице Евдокије и лажног патријарха Теодосија, и не могући се више борити разлогом, напусти манастир и скрије се у пустињи; његовом примеру последују сви знатнији монаси, У пустињи остане Јевтимије све док лажни патријарх не би збачен и Православље се не утврди. А када у Јерусалиму иђаше највећа агитација у име цара против IV сабора, што би у Халкидону, и када сав народ беше застрашен од јеретика, тада св. Теодосије Велики, већ оптерећен старошћу, као неустрашиви војник Христов дође у Јерусалим, уђе у велику цркву, успе се на степенице и махнув руком на народ рече: „Ако неко не поштује четири Васељенска сабора као и четири Јеванђеља, нека буде проклет!“ (До тога времена беху држана само четири сабора Васељенска). Сви слушаоци беху ужаснути од оних речи; и нико од јеретика не смеде ништа против рећи. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као светлост и то: 1. као светлост животу моме; као светлост роду људском; као светлост свакој твари. 2. као светлост нарочито у мраку страха и страдања. 3. као светлост у часу смртном, и по смрти – у вечности. БЕСЕДА о јединој светлости у тами Ја сам светлост свијету. (Јов. 8, 12) Откако је света и времена нико од рођених није се усудио изрећи ове речи. Било је и има људи, који говоре: ја доносим светлост!, али никад нико није се осмелио рећи: ја сам светлост! Једини је Господ Исус могао изрећи те речи смело и уверено. Његов кратки живот на земљи и Његова дуга историја од близу 2000 година потпуно су оправдали ове речи. Он је светлост истине, правде и живота. Он је светлост истине, јер је јавио Собом истину о правој природи Бога и о правој природи човека, и о односу човека према човеку, и о односу човека према Богу, и о односу Бога према човеку. Небо и земља проћи ће, а Његове речи неће проћи, јер и небо и земља постали су Његовом речју, а Његова реч је од Њега и са Њим заувек, и неће проћи. Он је светлост правде, јер је показао јачину правде и немоћ неправде. Он је то јавио у јаркој светлости оним што је рекао, оним што је учинио, и оним што је доживео и преживео међу неправедницима. То је Он јавио и кроз цркву Своју у току досадашњих 20 столећа, кроз безбројне светитеље правде и мученике за правду. Правда је од Бога и на дугој линији историје она никад не може бити побеђена; неправда је од немоћних бића; она брзо истрчи са својим тријумфалним барјаком на бедем, али се исто тако брзо и сруши у гроб. Он је светлост живота. Његове речи осветљују живот; Његова дела осветљују живот; Његова победа осветљује живот; нарочито Његово васкрсење, као најсјајније сунце, јарком светлошћу осветљује живот, и разгони смрт као слабу сенку. О Господе Исусе, светлости најсветлија, Сунце истине, Сунце правде и Сунце живота, обасјај нас грешне и недостојне! Теби слава и хвала вавек. Амин.

03. 02. - Преподобни Максим Исповедник

Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године. 2. Блажени Максим Грк. Рођен у Грчкој, одакле би дозван на двор руског цара Василија Јовановића за царског библиотекара и преводиоца. Много је радио, али много је и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у цркви. Упокојио се у Господу 1556. године. 3. Свети мученик Неофит. Родом из Никеје. Будући још дететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Белим голубом одведен у гору Олимпијску где из једне пећине истера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у време цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хте одрећи Христа. После бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње. 4. Света мученица Агнија. Тринаестогодишња девојчица, за веру у Христа бачена у огањ, па мачем посечена. Пројавила велику чудотворну моћ за живота и по смрти. Пострадала у време Диоклецијана, 305. године.
Пучина пространства пукла на све стране: Земља као стабло градине звездане, Ал’ ко црно стабло са злаћаним плодом – Тако црна земља са звезданим сводом. Невидљиве гране земља пружа ћутке, На гранама звезде – злаћене јабуке. O да дивна плода из јевтина кала, Што је милост Божја црној земљи дала! И човек је земља, земљаног је тела, На своду му звезде – то су добра дела, Мисли су му дуге, на крај света језде – Невидљиве гране – врхови им звезде! Плод! Плод иште Господ од створених људи. По плоду једино живот људски суди. Кад смрт дрво стресе, нек златне јабуке Твог живота падну у Божије руке’. Тад ћеш моћи рeћи: „Нисам залуд био – Ради красне јаве ружан сан сам снио!“ РАСУЂИВАЊЕ Хришћанска вера једина у свету има једно опредељено и никада променљиво мерило вредности. Како то она мери и разврстава вредности, о томе јасно говори св. Златоуст: „Предмета“, вели он, „има тројаког рода: једни су добро и не могу бити злом, као: целомудреност, милостиња и томе слично; други су зло и никад не могу бити добром, као разврат, нечовечност, суровост; трећи бивају час оно, час ово, како кад према настројењу оних који се њима користе.“ И потом објашњава овај божанствени учитељ, како и богатство и бедност, и слобода, и ропство, и власт, и болест, па и сама смрт, спадају у ове средње предмете, који сами по себи нису ни добри ни зли, но бивају ово или оно, према расположењу људи и према употреби коју људи од њих чине. Јер ако би, нпр. богатство било добром а бедност злом, онда би сви богати људи били добри а сви бедни зли; међутим, ми се посведневно уверавамо, да као што има добрих и злих богаташа, тако има добрих и злих сиромаха. То се исто може применити и на здраве и болесне, слободне и заробљене, сите и гладне, на оне који су у власти и на потчињене. Чак и смрт није зло јер „мученици су смрћу постали срећнији од свију“. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као град на гори и то: 1. као град на гори вишњег Сиона, тј. изнад створеног света, у царству вечности, 2. као град на гори људске историје, 3. као град на гори мога сопственог живота, тј. на врхунцу мојих идеала, на зениту мојих мисли и чежњи. БЕСЕДА о разумевању кроз творење Ко хоће Његову (Божју) вољу творити разумјеће је ли ова наука од Бога. (Јов. 7, 17) Мало користи доказивати логиком људском и речима, да је наука Христова од Бога. Најбржи и најпоузданији начин, да се дозна њена истинитост, јесте у творењу воље Божје онако како ју је Христос објавио и исказао. Ко буде творио, тај ће и познати. Ако плачеш ради Бога, познаћеш каква је утеха Бог. Ако биваш милосрдан, познаћеш милосрдност Божју. Ако мир градиш, познаћеш како ти приличи називање сином Божјим. Ако прашташ људима, познаћеш како Бог прашта теби. Никада нико не може сазнати, да је наука Христова од Бога осим онога ко твори вољу Божју, јер само творење воље Божје, извршавање заповести Божјих, то је кључ за откључавање Раја, у ком се Бог види. То је кључ за разумевање Светога Писма и свих тајни Откровења. Свети Василије пише: „Потребна је чистота живота, да би се разпознало оно што је прикривено у Светом Писму“. Шта још хоће Господ од нас кад нас учи, да кроз творење воље Његове долазимо до познања божанствености науке Његове? Просто хоће то, да се ми делом уверимо у божанственост науке Његове. Оне жели да се ми на лакши начин уверимо, него на тежи, не само слушајући него и творећи, зато што ко се увери на лакши начин, лакше се и поколеба и разувери, а ко се увери на тежи начин, тешко се колеба и разуверава. Зато, браћо, потрудимо се да творимо вољу Божју, да бисмо познали Бога, и спасли душу своју. О Господе свемудри, помози нам силом Духа Твога Светога творити вољу Твоју свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.

04. 02. - Свети апостол Тимотеј

Један од Седамдесет апостола. Рођен у Листри Ликаонској од оца Грка и мајке Јеврејке. Мајку и бабу му похваљује апостол Павле због вере нелицемерне (2. Тим 1, 4-5). У Листри се Тимотеј срео први пут са великим апостолом, и сам био сведок када је Павле исцелио хромог од рођења. Доцније је Тимотеј био безмало сталан сапутник Павлов, обишавши са њим Ахају, Македонију, Италију и Шпанију. Велики ревнитељ вере, изврстан беседник и сладак душом, Тимотеј је много допринео распрострањењу и утврђењу вере хришћанске. Павле га назива правим сином у вјери (1. Тим 1, 2). По мученичкој смрти Павловој Тимотеј је имао за учитеља светог Јована Јеванђелиста. Али када овога цар Дометијан прогна из Ефеса на острво Патмос, Тимотеј оста у Ефесу да епископује. У време неког идолског празника званог Катагогиум, незнабошци, кивни на хришћане, мучки и под маскама нападну Тимотеја и убију га (око 93. године). Часне мошти његове доцније су пренете у Цариград и сахрањене у цркви Светих Апостола, до гроба светог Луке Јеванђелиста и светог Андреја Првозваног. 2. Преподобни мученик Анастасије. Персијанац по роду. Незнабожачко му име беше Магундат. Када цар Ираклије ратоваше с Персијанцима, Магундат пребегне хришћанима, оде у Јерусалим где се крсти и добије име Анастасије. Не беше му доста што се крстио, него се и замонаши, да би се сав предао служењу Господу. Поред осталих подвига врло је рано читао житије светих мученика и читајући, квасио је књигу сузама, и сам жарко чезнући за мучеништвом. Господ га је најзад увенчао венцем мученичким. Дуго лежаше у тамници и би љуто мучен, док му цар Хозроје не изрече смртну пресуду. По тој пресуди Анастасије би удављен у води, па после извађен из воде, и џелат му одсече главу и посла цару. Пострада 22. јануара 628. године у граду Бетсалое, близу Ниниве.
Апостоли Свети, Духом загрејани, Духовни атлети, Духом обасјани, Победом Христовом свет су победили, Свет су победили, Цркву утврдили. Орлови велики, летели су снажно. У муке и у смрт јурили одважно. Од света сe лако, лако растадоше, Од Христа се никад растат’ не могоше. Христова их љубав од свега растави, Христова их љубав ва в’еки прослави. Поругани некад од земних тирана, Сад су крунисани блеском вечног дана: Исмејани негда од земних мудраца. Сад – браћа ангела, и вође светаца! Молите се за нас, Христови орлови, И нас грешне Христос Духом да обнови. Свети Тимотије, звездо међ’ звездама, Помози и нама твојим молитвама. РАСУЂИВАЊЕ Православна црква поседује неисцрпно благо у доказима живота после смрти. Да наведемо овде један од безбројних, један пример који у исто време сведочи и да душе људске живе после телесне смрти и да драговољна послушност води блаженој бесмртности. Када св. Теодосије Велики основа манастир, имађаше у почетку само седам монаха. Да би ове добро утврдио у сећању на смрт, нареди да се ископа један гроб. Када гроб би готов, Теодосије стаде више гроба, окружен седморицом, и рече: „Ево, децо, гроба готова! Има ли ко међу вама готов за смрт, да би се сахранио у овај гроб?“ Један од њих, Василије по имену и свештеник по чину, паде на колена и потражи од Теодосија благослов да умре. Теодосије нареди да се Василију држе помени и подушја: трећина, деветина и четрдесетница, како је обичај над мртвима. Када се сврши четрдесетодневни помен, Василије, здрав потпуно, леже и умре. И би сахрањен у нови гроб. У четрдесети дан пак по његовом погребу, Василије се јави једно јутро међу братијом у цркви и појаше са њима. Виде га најпре само Теодосије, па се помоли Богу, да Бог отвори очи и осталима. И сва братија погледаше и видеше Василија међу собом. Један брат, Летије, од радости рашири руке и хтеде загрлити Василија, но овај ишчезе. А чу се глас Василијев: „Спасавајте се оци и братије, спасавајте се!“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам безбрижност Господа Исуса у погледу јела и одела и то: 1. безбрижност Његову о Себи, коју Он на делу показује, 2. безбрижност о јелу и оделу, коју Он и другима проповеда (Мат. 6, 31). БЕСЕДА о Божјем свезнању и промислу А вама је и коса на глави сва избројана. (Мат. 10, 30) И коса вам је на глави избројана, браћо, а камоли дани живота! Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак, да ћете ма како моћи продужити живот и за један дан мимо воље Онога који броји и мери. Ово сазнање нека вас научи кротости и страху Божјем. И коса вам је на глави избројана, а камоли страдања ваша на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете страдати више од мере. Још мање бојте се да ће ваша страдања остати заборављена и неурачуната од Онога који све види. Ово сазнање научиће вас стрпљењу и поверењу према Творцу вашем и Промислитељу. И коса вам је на глави избројана, а камоли ваши пријатељи и непријатељи на земљи! Не бојте се, дакле, да ћете имати ни сувише пријатеља ни сувише непријатеља; нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља, и не бојте се ништа. Гле, Он је једини пријатељ ваш, који вас непроменљиво воли. О Господе благи, Промислитељу мудри, који знаш свему број, меру и време, одагнај од нас сваки страх осим страха од Тебе. Да бисмо кроз страх од Тебе дошли до чисте и свете љубави према Теби, Творцу и Добротвору нашем. Теби слава и хвала вавек. Амин.

05. 02. - Свештеномученик Климент, епископ анкирски

Рођен 258. године, у граду Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Његова благочестива мајка Ефросинија прорече своме сину мученичку смрт и остави овај свет када Клименту беше дванаест година. Њена другарица Софија узме Климента у своју кућу као сина, и поможе његово васпитавање у хришћанском духу. Толико беше Климент прочувен због свог добродетељног живота да би изабран за епископа анкирског у двадесетој години свога живота. У младим годинама он је стекао старческу мудрост, и великом уздржљивошћу укротио и победио своје тело. Хранио се само хлебом и зељем и ништа није јео заклано и крвно. У време Диоклецијана би мучен тако страшно „како никад нико од постања света“. Провео је двадесет осам година на мукама и по тамницама и једанаест разних мучитеља истјазаваху га и мучаху. Када га једном удараху по лицу, пљуваху и зубе му кршаху, он довикну мучитељу Доментијану: „Почаст ми чиниш, о Доментијане, а не мучиш ме, јер и Господу мојему Исусу Христу уста бејаху тако бијена и образи шамарани, па, гле, и ја недостојни сада се тога удостојих!“ Када би доведен пред цара Диоклецијана у Рим, цар постави на једну страну разна оруђа за мучење а на другу дарове, одликовања, одела, новце – све што цар може даривати, па онда рече Клименту да бира. Мученик Христов с презрењем погледа на сва блага царева, па изабра оруђа за мучење. И би мучен неисказано: комад по комад меса откидан му је с тела, тако да су се кости белеле испод меса. Најзад би посечен од војника, 312. године у цркви у Анкири, када као архијереј служаше службу Божју. Чудеса светог Климента су безбројна. 2. Шести васељенски сабор. Одржан у Цариграду, у први мах 681. а у други мах 691. године. Овај Сабор осудио је јеретике монотелите, који су погрешно учили, као да је у Христу била само божанска воља без човечанске. Још је уз то донео неколико правила о реду и дисциплини свештенства. 3. Свети Павлин Милостиви. Најпре римски сенатор и после епископ у Ноли. Следовао је примеру свога пријатеља светог Амвросија и примио крштење, после кога удаљи се у Шпанију у планине Пиринејске где се подвизавао. Но како се ниједан светилник не може сакрити, то и свети Павлин би пронађен и изабран за епископа нолског. Био је пастир добри и милостиви. Мирно се упокојио 431. године. Мошти му почивају у Риму у цркви Светог Вартоломеја.
O бескрајни Творче, душом Ти се клањам, Кад Ти име речем, ja Te умањавам, И сваком те мишљу умањавам својом – Шта ум мислит’ може пред пучином Твојом? Шта ли језик зборит’ кад ћутати мора Пред страхотом Твојих гора и понора? Пред безмерном Твојом висином, ширином. Равнином, стрмином, дубином, даљином И близином. Боже, o да – и близином! И још најчудније – смерном Ти низином! Ти к’о човек сиђе у нашу низину, Сиђе и стесни сe у смртну долину, Да долину дигнеш небескоме крову, И твар овешталу окренеш у нову. Од свих особина низина ми Твоја Зауставља мис’о, веже уста моја! Шта мислити могу, шта ли рећи могу O гладном и жедном и распетом Богу? Шта да Ти и кажем, o Најбогатији, Што због мене поста Најсиромашнији? Нека језик ћути, нека суза збори: Милошћу спасавај што умом сотвори! РАСУЂИВАЊЕ Милосрђе је вазда било одликом правих пастира стада Христовог. Св. Јован Златоуст у својим славним беседама ништа није тако јако наглашавао и похваљивао као милосрђе. Св. Јован Милостиви, патријарх александријски, плакао је свакога онога дана када му се није дала прилика да укаже некоме милост. Св. Павлин назват је заслужно Милостивим, јер је у истини био милостив у пуном хришћанском смислу те речи. Једном када су Вандали опљачкали Нолу, поведу у исто време многе људе у ропство. Удовица нека, чијег јединца беше кнез вандалски Рига узео у ропство, дође своме епископу и плачући потражи од њега новаца да плати откуп за сина свога. Немајући нигде ништа епископ Павлин обуче се у одело проста човека и рече удовици да њега води кнезу и да у замену за њенога сина. Кнез пусти удовичина сина а узе Павлина и одведе у Африку где је Павлин служио као кнежев баштован, све док Промислом Божјим не буде ослобођен и повраћен са осталим робљем натраг у Нолу. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као исцелитеља и то: 1. као исцелитеља телесних болести, 2. као изгонитеља злих духова из суманутих, 3. као исцелитеља духа и ума људског светлошћу божанске науке, 4. као мог сопственог исцелитеља од свих мука и зала. БЕСЕДА о ангелском стању светитеља А који се удостоје добити онај свијет… више не могу умријети, јер су као анђели. (Лк. 20, 35-36) Тако говори Онај који зна, који је видео, и који се не може преварити. Шта имамо да сумњамо више, браћо? Сведочанство ово јасније је од летњега поднева, и тврђе од дијаманта, и драгоценије од свих блага овога света; а то је сведочанство, да они који се удостоје онога света и васкрсења више не могу умрети, него су бесмртни као ангели Божји. А какви су ангели? Они исти ангели који су се јављали у време Аврама и помагали људима, исти они и данас се јављају и помажу. Нису умрли него су живи; и нису остарели него су млади. Исти они гледали су Адама у Рају, и гледаће последње васкрсење, Суд и царство светитеља. Ангелима су слични праведници. Апостоли и пророци, светитељи и мученици, живе и данас, и живеће вавек, и више не могу умрети. Стотине и хиљаде година пролазе но они нити више умиру нити старе, него су као ангели. Да ће праведници бити венчани бесмрћем, то нам је Господ и горњим речима посведочио, и Својим сопственим васкрсењем показао, и кроз прослављене светитеље доказао. О браћо моја, пробудимо се, и потрудимо се само да се удостојимо задобити онај блажени свет! О Господе, васкрсли и бесмртни, помози нам удостојити се царства Твог бесмртног, у коме Ти царујеш с ангелима и светитељима Твојим вавек века! Теби слава и хвала вавек. Амин.

06. 02. - Преподобна Ксенија

Рођена у Риму као јединица ћерка знаменитог сенатора. Привучена љубављу Христовом не хтеде ступати у брак, како жељаху родитељи њени, него, да би избегла то, одбегне из дома тајно са две робиње своје, и дође на острво Коа, у место Милас, где оснује девичку обитељ подвизавајући се ту до смрти. Иако беше слаба жена, ипак имађаше мушку издржљивост у посту, молитви и бдењу. Често по целу ноћ стајаше на молитви; беше одевена бедније од свих сестара, а на хлеб који јеђаше, често посипаше пепео из кадионице. У часу њене смрти (+ 450. године) појави се дивно знамење над девичким манастиром: венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. Од њених моштију многи болесници добише исцељење. Робиње њене следоваху у свему примеру своје игуманије, и када умреше, бише сахрањене, по својој жељи, код ногу блажене Ксеније. 2. Свети мученик Вавила. Свети мученик Вавила, свештеник у Сицилији. Пострадао за Христа са два своја ученика у III веку. 3. Преподобни Македоније. Преподобни Македоније, сиријски пустињак. Тек под старост хранио се хлебом печеним, а пре тога јео је само јечмена зрна омекшана у води. Скончао земни живот 418. године. 4. Преподобни Филон, епископ кипарски. Посвећен за епископа од светог Епифанија, кад овај би позван у Рим да молитвом помогне сестри цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над песмама. Упокојио се мирно у V веку. 5. Преподобни Дионисије Олимпијски, чудотворац. Подвизавао се на Олимпу. За монаха пострижен у Светој Гори, где је био игуманом Филотејевског манастира. Пред крај живота опет се повукао у самоћу на Олимп где се и упокојио у XVI веку.
Девица Ксенија, као и Агнија, Ил’ преславна Текла ил’ Анастасија, He хте да се веже за мужа тљенога Но женика нађе Христа бесмртнога. Свом душом заволи Његову красоту И милост и нежност и сјајну чистоту, Па дом сенаторски и богатство ма’ну Кад joj Сунце Правде у души ограну. Душа! душа! душа! невеста је права A тело је худо ко пролазна трава. Па невесту поче Ксенија красити! И молитвом многом мити и хранити, Да невеста буде небеска прилика. Мила, и достојна небеског Женика. Труд Ксеније свете Женику пријаше, дарима је многим чудним дариваше. Кад joj душа чиста над телом завлада, Спокојна ко цар освојеног града, Увенча је Господ венцем бесмртности, Уведе у чертог вечите радости, Тамо где анђели Творцу песму поју, Тамо Господ прими и невесту Своју. РАСУЂИВАЊЕ У наше дане често се чује од родитеља реч: хоћемо да осигурамо живот своме детету! Зато се труде трудом премногим, нагомилавају богатство, често и неправедно, школују дете своје за оно звање које доноси највише телесне сигурности и материјалне користи. И то чине назови хришћани! Они то чине зато што је њихов појам и о правом животу и о правом осигурању живота – погрешан. А ево како права хришћанка спрема свога сина за прави живот: на смрти блажена Ефросинија говорише своме сину, Клименту Анкирском: „Учини ми част, о сине мој, и мужествено стани за Христа, и исповеди Га крепко и непоколебљиво! Ја се надам, о срце моје, да ће на теби скоро процветати венац мучеништва, и у част моју и за спасење многих… Не бој се ни претњи, ни мача, ни рана, ни огња. Ништа да те не одвоји од Христа, но гледај к небу, и отуда очекуј велику и вечну и богату награду од Бога. Бој се Божјег величанства, страши се Његовог Суда, трепери од Његовог свевидећег ока, јер они који се Њега одрекну, примиће огањ неугасиви и црва неусипног. Ово нека ми буде награда од тебе, сине мој слатки, за муке моје порођајне и трудове око васпитања твога – да се назовем мати мученикова… Крв, примљену од мене, не штеди но пролиј, да од тога и ја примим почаст. Подај тело на муке, да се од тога и ја зарадујем пред Господом нашим, као да сам и сама за Њега пострадала“. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као учитеља и то: 1. као учитеља који учи како човек треба да мисли, да би се спасао, 2. као учитеља који учи како човек треба да говори, да би се спасао, 3. као учитеља који учи како човек треба да делује, да би се спасао. БЕСЕДА о највидовитијем Пророку Зашто зло мислите у срцима својијем? (Мт. 9, 4) Када је Господ изволео упутити укор фарисејима и књижевницима, ови нису били у том часу никога ни убили, ни преварили, ни похарали. И не само то, него у том часу они нису били никога ни речима увредили. Зашто их, дакле, Господ укори, када они не бејаху учинили никакв грех, ни делом, ни речју? Зато што помислише зло. И зла помисао је грех. То је велика новост, коју Христос донесе у свет. Управо зла помисао је изворни грех свакога греха, јер пре него што човек нешто каже или учини грешно, он помисли грешно. Помисао је узрочни грех, остали греси су само следствени греси. Ко жели уништити ове друге, мора искоренити оне прве. Ко жели зауставити токове воде, мора прво исушити изворе. Нека се нико, дакле, не правда: ја нисам грешан, јер нисам никога убио, ни опљачкао, ни оскврнио, ни слагао. Гле, ми смо пуни мисли убилачких, пљачкашких, скврнавних, и преварних! Ако ли нисмо делом учинили грех, то је само ствар милости Божје и спољашњих прилика. Да је Бог попустио и да су прилике подесне биле, ми бисмо учинили све оне грехе које смо и помислили. Није змија отровна само онда када уједе него и када не уједе, јер носи отров у себи. Не само, дакле, да је помисао грех, него је она извор греха, почетак греха, семе и корен греха. Ето зашто Господ, свевидећи и свезнајући, укори оне који помислише зло. Зашто зло мислите у срцима својима? О Господе, свевидећи и свезнајући, помози нам очистити срце и ум наш од помисли злих, да би тако и речи и дела наша била чиста. Теби слава и хвала вавек. Амин.

07. 02. - Свети Григорије Богослов, архиепископ цариградски

Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола“. Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светило цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године (в. 30. јануар). 2. Преподобни Публије. Најпре био сенатор па познавши светлост Христову, остави почасти, раздаде имање сиромасима и предаде се подвижничком животу у близини свога града Зевгмата на Еуфрату. Основао две обитељи и упокојио се у Господу 380. године. 3. Преподобни Мар. Одликовао се спољашњом лепотом и слаткопојним гласом. Повуче се од света и проживи у једној колиби тридесет седам година у посту, молитви и очишћењу срца од помисли. Као деведесетогодишњи старац упокојио се у Господу 430. године. 4. Свети мученици Фелицита и седам јој синова. Као хришћанка буде у време цара Антонина, 164. године заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Молила се Богу, само да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и буде по Божјем устројењу. С радошћу је ова ненадмашна мајка испраћала једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљење. Тад је и она с благодарношћу Богу примила мученичку смрт. Сви пострадали у Риму где им се и мошти налазе.
Фелицита Богу се молила: „Имам венац од седам бисера, Желим да га завијем порфиром, У порфири да га Теби дадем, Боже мили, даре ове прими!“ Седам сина седам су бисера, A порфира крв је мученичка. Молитва се материнска дигла И ко тамјан пред Господа стигла. Ћесар римски синове осуди На смрт љуту у мукама љутим. Мајка рада, свако joj сe диви! Фелицита синове храбрила: Зато сам вас, децо, и родила, Зато сам вас, децо, неговала, Да вас дадем Богу за уздарје, Јер Бог вас је мени даровао.“ To изрече, џелат пoc’o поче: Један паде, мајка се поклони, Други паде, мајка двапут клања, Трећи паде, мајка трипут клања. Са четвртим – четир’ пут се клања, Пети паде, пет пута се клања, Шести паде, шест пута се клања, Седми паде, седам пут’ се клања, Клања мајка, Богу благодари, Осам пут’ се за се поклонила, Па на пању главу одморила. Maч заблиста, главу joj одруби – Мајка децу у Рају пољуби. РАСУЂИВАЊЕ Обмањују сами себе они који самоуверено говоре да они добро познају људе и да се не даду ни од кога обманути. Ко може познати какав је дух у ком човеку, осим Бога јединога, који зна тајне срца? Чак и велики светитељи варали су се у људима. Тако нпр. Св. Василије дуго је сматрао за свога човека некога лицемерног јеретика, и бранио је овога од многих нападача, док се најзад није сам уверио о лажности његовој и горко разочарао. Св. Григорије Богослов покрстио беше неког философа, по имену Максима, и толико заволи овога да га је држао у дому своме и за трпезом својом. А тај Максим беше опак и лукав као змија, и после извесног времена издејствује сплеткама и поткупљивањима, да буде од неких Цариграђана признат за патријарха на место св. Григорија. Када је ово искушење, после великих смутњи, отклоњено, неки су укоравали Григорија како је могао држати код себе свога највећег противника? „Нисмо ми криви“, одговори светитељ, „ако не прозиремо нечију злобу. Једини Бог зна унутрашње тајне човека. А нама је заповеђено законом, да с очинском љубављу отварамо срце своје сваком ко нам долази.“ Незлобан човек не може лако да појми злобу злобнога. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као цара и то: 1. као господара над природом, коју Он укроћава и ставља Себи у службу, 2. као господара над демонима, и болестима, и над смрћу, 3. као господара над бесмртним царством ангела и светитеља. БЕСЕДА о томе ко је Христос Ко говоре људи да сам ја? (Мк. 8, 27) Ево, браћо, скоро ће 2000 година од онога дана када је Господ Исус ставио ово питање ученицима Својим. Од онда до данас ово је питање стављено сваком људском поколењу, свакоме белом дану и тамној ноћи; и свако поколење људско, и сваки бели дан и свака тамна ноћ морала је дати неки одговор на ово питање. Питање ово питање је живота или смрти, и одговор на њега живоносан или смртоносан. Ти си Христос Син Бога живога, одговорио је апостол Петар. И тај одговор био је одобрен и похваљен од Господа Исуса. Ко говоре људи данас да је Христос? Једни говоре, с Јеврејима, да је Он нарушилац закона и самозвани Месија. Други говоре, с Пилатом, да они не могу уопште да дођу до истине о овом човеку. Трећи говоре, с апостолима, да је Он Христос Син Бога живога, Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха и смрти, Васкрсли и Васкрситељ, Живи и Животодавац. И ми сви, крштени у име Свете Тројице, слажемо се с апостолима и светом црквом апостолском, која саборним гласом својим тако исповеда Христа Господа. О Господе Сине Божји јединородни, помози нам, да Те сваког дана живота нашег срцем верујемо и устима исповедамо као Бога и спаса нашег, као Божју силу и Божју премудрост. Теби слава и хвала вавек. Амин.

08. 02. - Преподобни Ксенофонт и Марија, и синови њихови Јован и Аркадије

Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку. 2. Преподобни Симеон Ветхи. Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столпника, који се нешто доцније подвизавао. 3. Свети Давид, цар грузијски (1089-1130). Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.
Свет je овај туђин, a ми изгнаници, Са царским сновима робље у тамници, Заблудела деца c тугом Оца траже, Туђини их зову и сластима блаже. Ками ћe ублажит духове јуначке Туђини чије су све сласти мртвачке! Туђин смрћу дише и на смрт мирише, To што јутром пише, то вечером брише. A царевић изгнан за царством уздише, За бесмртним царством, за ваздухом свише, Где му Отац влада, где ништ’ није туђе, Где се за смрт не зна ни за мирис буђе. O пречудни свете, o страшни кавезе! Ko je c’ Христом везан, кида твоје везе, И слободан бива од сваког и свега, Taj нит’ c тобом иде, нит’ од тебе бега, Но спрема се вредно, да из тебе оде У наручја Оца, у царство слободе. РАСУЂИВАЊЕ Највеће благо једне државе јесу свети и добри људи, који у њој живе. Сравњено с тим благом свако друго благо је као ништа. Благочестиви цареви хришћански сматрали су свете људе у својој држави највећим благословом Божјим. Св. цар Константин Велики говорио је: „Благодарим Господу Исусу Христу, што у моје дане постоје три божанствена светила: блажени авва Антоније, авва Еленије и авва Евхин.“ Пред Куликовску битку, судбоносну за Русију, благочестиви књаз Димитрије Донски, са доглавницима и војводама отишао беше у шуму Радонежску, да потражи преподобног Сергеја и замоли га за молитве његове Богу. Иако је књаз био спремио војску за ослободилачки рат против Татара, некако је већу наду полагао у молитву једног светог човека него ли у многољудну војску и оружје. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као пророка и то: 1. као пророка који је јасно прорекао појединцима (као: Петру, Јовану, Јуди и осталим апостолима) оно што ће им се десити у будућности, 2. као пророка који је јасно прорекао будућност Јерусалиму и другим неким градовима; народу јеврејском и цркви Божјој, 3. као пророка који је јасно прорекао крај света и Свој други долазак. БЕСЕДА о недоумици грехом помрачених Ко је овај што и гријехе опрашта? (Лк. 7, 49) Тако су питали непокајани грешници: ко је овај? То је Онај који највећма и осећа жаоку људских греха; на кога и падају сви људски греси као шамари. То је Онај који је некада у Рају гледао човека безгрешна; Онај који је човека и створио безгрешним, а који је и сам безгрешан одувек и заувек. Опростити може само онај ко може и одмаздити. Моћан човек свети се одмаздом, немоћан мржњом. Ако ти можеш вратити нанети удар и не вратиш, то не значи још да си опростио, све докле корен гњева не ишчупаш из срца. Велики је једини Господ, који може и одмаздити и опростити: велики је у правди, јер ће одмаздити непокајаном грешнику; велики је у милости, јер ће опростити покајаном. О кад би људи знали силу опроштаја грехова! Гле, кад се слепом опросте греси, он прогледа; глувом – и он прочује; грбавом – и он се исправи; крвоточном – и он оздрави; лудом – и он се опамети; поседнутом ђаволима – и он се ослободи; блудници – и она се очисти; мртвоме – и он оживи! Но, о како је ужасан синџир греха! Какви тешки синџири – многи греси! Ти синџири се не дреше грешним рукама. А када се рука пречистога Господа њих дотакне, они се сами од себе развезују и распадају. Када глас Чистога до њих допре, они се распадају. И од погледа Чистога они се распадају. Да, чак и од помисли Чистога они се распадају – ти грозни синџири греха. Ко је овај што и гријехе опрашта? То је, грешници, Господ пречисти, и због чистоте свемоћни. Господе пречисти и свемоћни, ослободи и нас окова греха. Теби слава и хвала вавек. Амин.

09. 02. - Свети Јован Златоуст, златна труба Православља

Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: „Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!“ Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: „Мир всјем!“ Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар). 2. Преподобни Тит Печерски. Био најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.
Свети Јован, труба златоковна, Милост Божју људима раструби, Милост чудну, што и грешне љуби, Милост дивну, што кроз сунце сија И месецом земљу задивљава, У звезданој колевци је нија. Милост страшну c Голготе крваве. Где Бог распет’свету злочин прашта. Милост страве, праштања и славе, Милост коју ангели певају, Коју твари свуколике пију, Коју само свеци прослављају, Милост што је мелем болеснима, Радост простим, лудост књижевнима, Утук гордим, казна сујетнима; Милост Божју, што сва твар ужива, Што се лије ко струја ваздуха, Милост штоно све грехе покрива – Милост таква незнана до Христа; Вечним сјајем од Христа заблиста. Учитељу Вожије милости, Моли Бoгa, да нам грехе прости. РАСУЂИВАЊЕ Велика је ствар пост, но љубав је још већа. Ако се постом демони прогоне, страсти укроћавају, тело умирује, дух сређује, љубављу се Бог усељава у човека. Сам је Господ нагласио пост као неопходан, но љубав је истакао као главну заповест. У првој половини прошлога столећа владао је Охридом Џеладин-беј, одметник од султана и самостални господар, а црквом је у то време управљао митрополит Калиник. Џеладин-беј и Калиник, иако разне вере, били су врло добри пријатељи и често један другог посећивали. Догоди се да Џеладин беј осуди 25 хришћана на вешала. На Велики Петак требало је да буду обешени. Митрополит, сав узбуђен због тога случаја оде ка Џеладин-беју и стане га молити да ублажи казну. Док су они разговарали, стигне и време ручку, и беј позва митрополита да руча. За ручак је било спремљено јагњеће месо. Митрополит се извини да због поста не може остати на ручку и спреми се да изиђе. Жао буде беју и рекне митрополиту: „Бирај, или ћеш јести са мном и 25 људи ослободити од вешала, или нећеш јести и пустити их на вешала“. Митрополит се прекрсти и седе за ручак, а Џеладин ослободи осуђене од смртне казне. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као првосвештеника: 1. који приноси Богу на жртву све време Свога живота на земљи, 2. који приноси Богу на жртву сваку реч Своју, свако осећање, сваку помисао, сваки труд и сваку сузу, 3. који за људе приноси Богу најзад свецело Себе самога као човека. БЕСЕДА о недоумици маловерних Ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (Мат. 8, 27) Тако су се питали апостоли не познавајући још Господа Исуса а видећи Га како утишава бурно море и ветрове. Ко је овај да га слушају вјетрови и море? То је Онај који је и створио ветрове и море. Какво је чудо, дакле, да га Његове сопствене твари слушају? Није ли секира послушно оруђе у оним рукама које су је начиниле? Господ је све створио речју, зато се све и покорава речи Његовој. Ко је Овај, браћо? То је Онај исти који је и пре тога подизао ветрове и умиривао их, и који је узбуркивао море и обуздавао га. То је Онај исти који то и данас чини. Као човек Он стаде пред људе и запрети разиграном ветру и разузданом мору, да би уништио заблуду код људи, као да се ветрови и мора крећу и умирују, или слепим случајем или неком злобном силом, и да би заувек открио истину, да умна и добра сила Створитеља управља и заповеда свима стихијама по Своме промислу. Ко је Овај? – питаху апостоли. То је безгрешни Син Божји, о апостоли свети, чије ћете име ви пронети по целоме свету, и за чије ћете име ви бити мучени и заклани као јагањци од вукова. Ко су вукови? Они који мисле, да се ветар сам од себе креће, и море само од себе узбуркава и утишава, или само од себе, или од ђавола. О свети апостоли, који упитасте и одговор истинит добисте, и истину целом свету објависте, молите се за нас, да се и ми сви просветимо том истином. О Господе, свеумни и свесилни, умири ветрове греха и утишај буру страсти наших прљавих и недостојних. Теби слава и хвала вавек. Амин.

10. 02. - Преподобни Јефрем Сирин

Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар). Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего. Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године. 2. Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био свети Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века. 3. Преподобни Паладије, пустињак сиријски. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. Упокојио се у IV веку. 4. Преподобни Јефрем Печерски (+ 1096. године). Установио празновање преноса моштију светог Николаја у Бари 9. маја.
У Јефрема срце гори Од љубави према Христу, A Јефремов језик збори Јеванђелску мудрост чисту. Јефрем пчела медоносна, Јефрем киша плодоносна! Покајањем Јефрем дише, Покајање плачем јавља, „Покајте се!“ Јефрем пише „Покајнике Бог прославља!“ Дивни вођа и учитељ, И животом и књигама, Јефрем – тужним’ утешитељ A бич страшни безбригама, Према другим мед милости, Према себи мач строгости. Јефремом се Црква дичи, Ангели га братом зову, To Јефрему и приличи, Умилноме богослову. Црква слави свог Сирина, Прослављача Божјег Сина. Јефрем пчела медоносна, Јефрем киша плодоносна, Молитвеник даноноћни, Јефрем монах многомоћни! Према себи мач строгости, Према другим мед милости! Црква слави свог Сирина, Прослављача Божјег Cинa. РАСУЂИВАЊЕ Одсуство зависти код светитеља јесте једнако поражавајућа и дивна појава. Не само да светитељи нису дозвољавали да завист заплени њихово срце, него су се свим силама трудили да другове своје узвисе а себе умање. Када је једном св. Иларион Палестински посетио св. Антонија у Мисиру, св. Антоније узвикне: „Добро дошао, Даницо звездо јутарња!“ На што св. Иларион одговори: „Здраво да си и ти, светли стубе, што подржаваш васиону!“ Кад су св. Макарија хвалили као монаха, одговори светитељ: „Опростите, братије, ја нисам монах, али сам видео монахе!“ Кад су неки говорили св. Сисоју да је он достигао св. Антонија у савршенству, одговори Сисоје: „Кад бих ја имао само једну мисао Антонијеву, ја бих био сав као огањ!“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као слугу и то: 1. како Он драговољно сиђе међу људе, да буде слуга свима, 2. како Он никоме не отказа добру услугу која се од Њега захтевала, 3. како Он невидљиво и ћутљиво и данас као и одувек служи васцелом свету. БЕСЕДА о Човеку кога нико не зна Ко си ти? И рече им Исус: почетак. (Јов. 8, 25) Господ Исус је почетак стварања, почетак обнављања, почетак спасавања, почетак васкрсења и славе бесмртне. Где год се неко зло у свету жели искоренити, Он је почетак. Без Њега се не може. Где год се неко добро у свету жели назидати, Он је почетак. Без Њега се не може. Жели ли се искоренити неслога и злоба у породици, у селу, у граду, у васцелом свету, без Њега се не може. С Њим се мора почети. Жели ли се унети добра воља, мир, љубав и слога у породици, у селу, у граду, у народу, у васцелом свету, без Њега се не може. Он је почетак. Зашто се без Христа не може зло искоренити, нити добро насадити? Зато што је свако зло од греха, а грехе једини Он може опраштати. Када Он, и само Он, опрости грех, онда је грех ишчупан из корена. А никакво добро не може се без Њега насадити зато што је у Њега сва ризница добра, све семе добра. Једини је Он сејач добра по њиви света. Апостол Павле, који је све ово појмио боље од нас, вели: Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје (Филиб. 4, 13) а без Исуса Христа ко може почети лечити себе од зла, лечити друге од зла, и усађивати добро у себе, и усађивати добро у друге? Нико, ваистину нико. Зато, браћо, ако смо решени зло искорењивати у себи и у другима, и место зла добро усађивати у себе и у друге, почнимо с почетком, то јест почнимо са победитељем зла и сејачем добра – са Господом Исусом Христом. О Господе Исусе Христе, буди нам Ти почетак у свакој борби против зла, и у сваком добром делу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. 02. - Свештеномученик Игњатије

Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога датума пак празнује се пренос његових моштију из Рима где мученички пострада, у Антиохију где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу праћаше га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове, презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију и часно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у VI веку, мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим. 2. Свети мученици Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије. Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године. Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Часно пострадаше и у вечну радост уђоше. 3. Преподобни Лаврентије Печерски. Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од стотину осамнаест монаха има њих тридесет, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.
Горка смрт Христова жалац смрти ступи, И одагна навек страх од смрти глупи. Поврви за Христом јато мученика У смрт – но без страха, и жалбе, и крика; A многи c’ весељем у смрт полетеше, Јер ангеле пред смрт и небо видеше. Игњатије свети у Рим путоваше, Живог Бога уз пут мољаше, мољаше – Ко син што се моли своме родитељу, Да га зверски зуби самељу, самељу! Што Бога молио, Бог му даровао, Ал’ самлевен светац, гле, жив је остао! Жив и цео досад’ за трпезом неба Хлеб умекшан муком рад Христовог – хлеба. Игњатије свети Богоносац смели Кроз векове храброст мученима дели. Два мучења има, и два могу бити: За правду, ил’ грехе – то се не да с’крити. Мука је за грехе мука без надања, A мука за правду – радост без јадања. Ка’ светлост кроз кишу што нашара дугу Тако радост, кроз плач и кроз благу тугу, По духовном небу Рај и Бога слика – To и снажи душу светих мученика. РАСУЂИВАЊЕ Што више један човек напредује у духовном сазнању и очишћењу срца, то му изгледа низина, у којој се налази, све нижа, а висина, којој греди, све виша. Кад је један духовни великан лежао на самртној постељи, па чувши где га другови похваљују због његових великих подвига, он се заплака па рече: „Децо, ја нисам ни почетак учинио у духовном животу.“ Када је св. Игњатије Богоносац лежао окован у тамници, он је писао Ефесцима: „Не заповедам вам као да ја нешто значим. Мада сам у оковима за име Исуса Христа, ипак се још нисам усавршио у Њему. Сад почињем бити учеником, и говорим с вама као с колегијумом наставника мојих.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса у простоти понашања и то: 1. како се Он просто опходи како са рибарима тако и са књижевницима и кнезовима, 2. како се Он сваком одазива и улази у кућу свакога ко Га позове, 3. како кроз сву простоту Његовог понашања зрачи јасно царска отменост. БЕСЕДА о савршенству кроз вршење воље Божје Јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његов посао. (Јов. 4, 34) Ево спасоносног примера који нам даје Спаситељ наш! Он који је имао толику силу и власт и мудрост говори, да је дошао у свет не да изврши вољу Своју него вољу Оца Свога, и не да сврши Свој посао него Његов, а ми, мада немоћни као паучина, непрестано истичемо своју вољу и неки свој посао! Иако је Син раван Оцу, као што и вели на другом месту: ја и Отац једно смо, ипак Господ Исус говори, да је Он дошао у свет да изврши вољу Очеву и да сврши посао Очев. Ово Он говори не зато да би показао маленост бића Свог пред бићем Очевим, јер биће је једно, него зато да би показао величину љубави Своје према Оцу, и да би нас побудио да из љубави према Богу усвојимо потпуно вољу Његову. Сва наша беда у овоме животу долази отуда што ми не спроводимо вољу Онога који нас је и послао у свет. А Његову вољу ми не спроводимо зато што немамо љубави према Њему. Јер ко год некога љуби, чини му по вољи. Сам је Господ рекао: ако имате љубави к мени, заповијести моје држите. (Јов. 14, 15) Чиме би Господ Исус могао јавити љубав своју према Оцу, ако не вршењем воље Очеве? И чиме ми можемо јавити љубав нашу према Господу Исусу, распетом за нас на крсту, ако не вршењем воље Његове? О браћо моја, наша је воља варљива као сен; не следујмо њој, да не погинемо. Него следујмо вољи човекољубивога Господа, који једини зна, шта је за нас најбоље. О Господе смерни и човекољубиви, научи нас творити вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. 02. - Света Три Јерарха

Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије 1. јануар, Григорије 25. јануар и Златоуст 27. јануар. А овај заједнички празник установљен је у XI столећу за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: „Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно… нити има међу нама првог ни другог“. Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. 2. Свештеномученик Иполит, епископ римски. Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још 20 мученика. Пострада Иполит свети 269. године. 3. Свети мученик Теофил Нови. Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и 4 године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу. 4. Свети Петар, цар бугарски. Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Маџарима и Русима умро 976. године у 56. години живота.
Пост и вера – Василије, Богословље – Григорије. Милосрђе – Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе – три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш – три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с’ радују. Три човека – једно цело, Три Јерарха – једно дело, Три имена – једна слава, Свој тројици – Христос глава. РАСУЂИВАЊЕ Ево примера како цареви траже савет у светитеља, како светитељи избегавају сујету и богатство и како саветују цареве. Православни цар Петар бугарски крену са свитом својом уз Рило планину, гоњен неодољивом жељом да види св. Јована Рилског и користи се његовом поуком. И посла цар људе напред да јаве светитељу. Но светитељ се не сагласи на виђење с царем. Ожалошћени цар посла поново људе са нешто јестивних ствари и довољно злата и молбом да му светитељ напише неки савет. Јован прими јестиве ствари а злато врати не хтевши га ни додирнути; и одговори цару: „Ако желиш небесно царство, буди милостив као Отац небесни. Не уздај се у неправду и не буди користољубив; буди кротак, тих, свакоме доступан. Не примај похвале од својих великаша. Порфира твоја нека сија врлинама. Сећање на смрт да не оставља душу твоју. Смиравај се пред стопама матере цркве; приклањај главу пред њеним првопрестолницима да би те Цар царева, видећи твоје усрђе, обдарио благом, какво никад на срце човеку не дође.“ Добивши то писмо, цар га је пољубио, и потом често прочитавао. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као пријатеља деце и то: 1. као пријатеља ангела небеских који су као деца невини, послушни и бестрасни, 2. као пријатеља мале деце на земљи која просто и лако верују у Бога, 3. као пријатеља светитеља који су трудом и благодаћу очишћени од греха и постали невини као деца. БЕСЕДА о томе како људи морају бити као деца да би били синови Божји Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. (Мат. 18, 3) Тако говори Господ, и реч је Његова света и истинита. Какво то превасходство имају деца над одраслим? Имају три превасходства: у вери, у послушности и у незлобивости. Дете пита родитеља о свему, и ма шта родитељ одговорио, оно верује родитељу своме. Дете је послушно родитељу своме, и лако потчињава вољу своју вољи родитељској. Дете је незлобиво, и мада се брзо срди, брзо и прашта. То троје захтева Господ од свих људи, наиме: веру, послушност и незлобивост. Он тражи да људи верују Њему безусловно, као што дете верује родитељу своме; да буду безусловно послушни према Њему, као што је дете послушно родитељу своме; и да буду незлобиви у односу један према другом, да не памте зло и не враћају зло за зло. Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази: бестрасност и радост. Дете није среброљубиво; дете није похотљиво; дете није славољубиво; оно има око непомућено пороцима, и радост непомућену бригама. О браћо, ко нас може поново учинити децом? Нико осим Христа јединога. Он нас може поново учинити децом и помоћи поновном рођају нашем и то: примером Својим, науком Својом и силом Духа Свога Светога. О Господе Исусе, савршени у послушности и незлобивости, вечни младенче Оца небесног, помози нам бити као младенци вером у Тебе, послушношћу према Теби и незлобивошћу једног према другом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. 02. - Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци

Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун) 2. Света мученица Трифена. Драговољно и храбро поднела многе муке за Христа. Па пошто се не хте одрећи вере, буде пуштен један бесан во, који је избоде и умртви. То се догодило у I веку. Њу призивају у помоћ мајке које не могу да доје своју децу. 3. Преподобни Никита Печерски. Као монах, не послушав игумана, удаљи се из манастира и затвори у једну келију. За непослушност попусти Бог на њега велико искушење. Једном када Никита беше на молитви, јави му се ђаво у виду ангела светлог и рече му: немој се више молити, него читај књиге, а ја ћу се молити за тебе! Послуша Никита, преста молити се и поче читати књиге. Читао је само Стари Завет, а Нови Завет никако није могао ни отворити, јер му то није давала сила ђаволска. Помоћу ђавола и пророковао је, и то само злочине, отмице, паљевине и остала зла дела, која су ђаволу позната отуда што и он у њима учествује. Најзад увиде свети оци печерски да је Никита пао у ђаволску прелест, те се почну молити Богу за њега. Никита се поврати, увиде пропаст у којој је био, покаје се горко за непослушност и гордост, и управи се правим путем. После дугог кајања и многих суза, Бог му опрости и дарова га даром чудотворства. Упокојио се 1108. године.
Никита се Творцу моли, Да га Творац удостоји, Да он Творца видет може: „Јави ми се, Боже, Боже!“ O Никита, грех те гони Да ти просиш то од Бога! Удостој сe, пa ћеш гледат’ У вечности Свевечнога. Бесмртни се Бог не дава Смртном оку сагледати И вишњем je свету страва У Свемоћног погледати. Живот овај дат је нама, Да се њиме припремамо, Да достојни тек по смрти Светлост вечну сагледамо. Ал’ Никита иште, моли, Да га Творац удостоји, Да он Творца видет може: „Јави ми се, Вишњи Боже!“ Тад се њему ђаво јави: „Поклони се мени!“ рече, A Никита брже-боље На колена пред њим клече! Јер помисли, да је ангел: Беше ђаво сав у сјају, И испуни лажним cjajeм Никитину сву одају. O не кушај, брате, Бога, Век је овај век припреме, У овом је веку вера, У ономе тек виђење Прво битка, па победа, Прво мука, па наслада – Све у своје бива време. РАСУЂИВАЊЕ Иако су Свети Оци похваљивали монаштво као ангелски чин; иако су многи од највећих светитеља проживели век и дошли до савршенства у глухој и беживотној пустињи, ипак црква православна не препоручује монашење свима верницима. „Нити се сви у пустињи спасоше, нити у свету сви погибоше“, рекао је један светитељ. Једноме грађанину, који је и без наклоности к’ монаштву хтео поћи у манастир, рекао је св. Нифонт: „Чедо, место нити спасава, нити губи човека, него дела спасавају или губе. Нема користи ни од светог места ни од светог чина онај ко не испуњава заповести Господње. Саул је живео усред царске раскоши – и пропао је; Давид у таквој истој раскоши – добио је венац. Лот је живео међу безаконим Содомцима – и спасао се; Јуда је био међу апостолима и отишао је – у Пакао. Ко год говори да је немогуће спасти се са женом и децом, тај се вара. Аврам је имао жену и децу, и 318 робова и робиња, и мноштво злата и сребра, па – ипак је назват другом Божјим. О колико се спасло служитеља цркве и љубитеља пустиње! колико велможа и војника! колико занатлија и тежака!… Буди побожан и човекољубив, и спашћеш се.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као домаћина у дому своме и то: 1. како Он ходи по овоме свету као онај који власт има заповедајући природи и изгонећи демоне, 2. како се Он брижно труди на сваком човеку, с којим се сретне, као домаћин на својој чељади, 3. како се Он понаша у храму као домаћин у дому, чистећи храм од трговаца. БЕСЕДА против полутанства и о извршењу свега закона Божјег Ово је требало чинити, и оно не остављати. (Лк. 11, 42) Овде се мисли на закон и милост. У души фарисеја и сектаната не стоје ово двоје, тј. они не могу и да врше прописе закона и да чине милост, него препирући се о томе шта је важније од овога двога, једно испуштају а друго држе. Фарисеји су формално строго држали прописе законске, али су били сасвим напустили милост и човекољубље. Сектанти пак ласкају себи да они држе правду Божју, но сасвим одбацују прописе црквених закона. Православље представља пуноћу вере. Оно заповеда, да се чини ово и да се не оставља оно. Оно је пажљиво према спољашњим прописима вере, као човек кад иде између лонаца па чува да их не разбије. Но оно је још више пажљиво према правди и милости Божјој, као човек који идући између земљаних лонаца цени ове и чува не због земље, од које су лонци направљени, него због скупоцене садржине која је у њима. Празни лонци, који се никад никаквим пићем не пуне, без вредности су као и празне законске форме фарисејске. Пиће пак које се сипа у ветар, расипа се и губи, јер се не сипа у одређене за њ судове. И тако у Православљу нема једностраности, као што је није било ни у Господу Исусу. Господ говори Јовану Крститељу, који дише правдом и милошћу Божјом, да треба испунити закон; а фарисејима, празним параграфлијама, без правде и милости Божје, говори: милости хоћу а не прилога! Очигледно је да је важније оно што треба чинити од онога што не треба остављати. Но ни мало не значи да је оно што је мање важно – непотребно. У човечјем организму има пуно важнијих и пуно неважнијих органа, но сви они укупно чине тело човеково. О Господе свеобухватни, не дај нам да будемо једнострани, но помози нам да испунимо сву вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

14. 02. - Свети мученик Трифун

Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!“ Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године. 2. Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима. У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године. 3. Преподобни Петар Галатијски. У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години.
Расло дрво златограно С три златне гране, На њему се беле птице, Беле, снежане. Па падоше беле птице, Доле дубоко, Оста светло златно дрво, Дрво високо. У дубини смрт и тама, Тамно тамнило, Злоба и глад, жалост и јад, Глупост, бунило. У црну се смолу птице Све заронише; Не могаху никад више Летет’ навише. Сажали се златно дрво Бедним птицама, Па разговор наста тајни Међу гранама. Тад се сав једна грана Страшном понору, Те подиже јато птица Врху на гору. Тако Христос, златна грана, К земљи се сави И подиже пале људе К Тројичиној слави. И сад расте златно дрво С три златне гране, На њему су беле птице, Беле снежане. РАСУЂИВАЊЕ Предсмртна молитва светог Трифуна: „Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин.“ Како св. Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу да га пренесу у његово село Кампсаду где је некад гуске чувао, и тамо сахране. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као свеж и здрав ваздух душе и то: 1. као свеж и здрав ваздух, којим душа дише и од трулежи се спасава, 2. као свеж и здрав ваздух, који су пророци, апостоли и светитељи удисали и здрави душом били, 3. као свеж и здрав ваздух душе моје, који изгони задах греха у мени и чини ме свежим и здравим душевно. БЕСЕДА о речи Божјој која као огањ чисти Ви сте већ очишћени ријечју, коју вам говорих. (Јов. 15, 3) Речју је Господ свет створио, речју свет обновио, речју грехе праштао, болести лечио, зле духове изгонио, буре и ветрове утишавао. Речју Својом светом Он и сада људе чисти, да би очишћени већи плод донели. Као лозе кад се сасеку и очисте, Реч је Господња силна, јер од Свесилнога излази. Речју Господњом небеса се створише (Пс. 33,6). Реч је Господња светла као сунце, но кад треба и ватрена као сунце, те сажиже све оно што иде против Господа. Реч је Господња слатка као мед, но кад треба и горка као лек. Реч је Господња добродошла као пријатељ који куца на врата баш кад је најпотребнији, но кад треба реч је Господња као судија који затиче у греху и суди не допуштајући изговора. Реч је Господња истинита, праведна, мудра, милостива: за то је тако свесилна. Нико и ништа јој не може противстати ни на небу ни на земљи. И реч човечја је моћна кад је истинита, праведна, мудра и милостива. Но као што једнога дива болест може да изнури и ослаби тако да постане немоћнији од детета, тако лаж, неправда, лудост и немилост онемоћава реч човечју те постаје ништа као шкљоцање лисице против месеца. Ко штеди речи, тај их кује од чистога сребра. А ко их немилице расипа, тај мора да меша земљу са сребром. Реч је Твоја, о Господе, живот и истина. Очисти нас речју Твојом свесилном, као што си очистио апостоле. Да многи род родимо, и царства се Твога удостојимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

15. 02. - Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана. 2. Свети новомученик Јордан. Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.
Када зима сусреће пролеће, Стар Симеон беше добре cpeћe: Он сусрете Давночеканога, Кроз пророке Пророкованога, Њега – мајдан свих небеских блага – Он сагледа ко младенца нага, Па овако Симеон прорече: – Мом животу спустило се вече; Овај лежи, да многе обори Ил’ да дигне. Тако дух говори – Старчево се пророчанство збило: Поста Исус мера и мерило, Извор среће, мира и радости, Ал’ и нишан свађе и пакости. Једне диже a друге обара И Рај и Ад људима отвара. Нек свак бира што му срце вели, У Рај c Христом! наше срце жели. РАСУЂИВАЊЕ Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као здравље и то: 1. као здравље ума нашег, јер Њиме здраво мислимо, 2. као здравље срца нашег, јер Њиме здраво осећамо, 3. као здравље воље наше, јер Њиме здраво делујемо, 4. као здравље породице, цркве, школе, народа и сваке установе. БЕСЕДА о руководству Духа Божјега Исус пак пун Духа Светога врати се од Јордана, и одведе га Дух у пустињу. (Лк. 4, 1) Видите, браћо, шта значи бити испуњен Духом Божјим Светим. Без Духа Божјега човек је испуњен бригама, куда ће и како ће? А с Духом Божјим човек је без тих брига. Јер тада сам Дух упућује човека куда ће ходити и како ће деловати, и човек постаје непогрешан у кретању и у деловању своме, зато што је непогрешан Дух који га води и руководи. Не може човек ни право ходити ни право деловати, ако му то свемоћни и свевидећи Дух Божји не каже. Ко год се не руководи Духом Божјим Светим, тај се руководи или својим сопственим духом, или духом злим демонским, због чега бива немоћан, озлобљен, ожалошћен, гневан и очајан. Ми не можемо поднети Духа Божјега у пуноћи као Христос Господ, али Га можемо задобити у онолико у колико нам треба, да бисмо знали куда, шта и како. Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком. Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас. Боже, Душе Свети, Теби слава и хвала вавек. Амин.

16. 02. - Свети Симеон Богопримац

У време цара мисирског Птоломеја Филаделфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју „млада жена“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. 2. Свети мученици Адријан и Евула. Ове две свете душе беху дошле из свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни.
Молитва за мало дете O Господе силни, помилуј и спаси! И пламичак овај смрћу не угаси! Детенце је ово к’о пламичак свеће, A буре су светске и по звезде страшне; Слабачак се огањ под пепео преће A под Твоју руку човечије душе. Кад се воде дигну и дођу до гуше, И пламен се смањи, и огањ овлажи, O Господе спаси, смилуј се, ублажи! Тако Давид пророк Теби се мољаше Мада он буктиња голема бејаше, A нејако дете у подножју неба И од злобне жеље болно се колеба И од злобне мисли заболи га глава, Сваки ветрић злобе њега раслабљава. Угасло би брзо од ветрова бурни’, Да ти не спасаваш, Помагачу журни. O Господе, и сад помилуј и спаси, И пламичак овај смрћу не угаси! Молитвама, Боже, Твог старог љубимца, Симеона светог, дивног Богопримца. РАСУЂИВАЊЕ Колике се славе на небу удостојио св. Симеон Богопримац, који је држао Спаситеља света на својим рукама, показује јасно овај случај, испричан у житију св. Петра Атонског (12. јуна). Као војвода Петар би у једном боју заробљен, окован и у тамницу бачен, у некоме граду Самари на обали реке Еуфрата. Тамнујући дуго Петар се са сузама мољаше св. Николају да умоли Бога за њега, те да се ослободи тамнице, заветујући се уз то да ће се сав посветити Богу. Јави му се св. Николај на сну и рече му да се он молио Богу за њ, но да Бог одлаже његово ослобођење зато што је он, Петар, и раније давао сличан завет Богу па није одржао. И још му посаветова св. Николај, да се моли св. Симеону Богопримцу, „који је много моћан пред Богом, и стоји близу престола Божјег заједно с Пресветом Девом и св. Јованом Претечом“. Петар послуша савет светитеља Николаја и почне се молити св. Симеону. Тада му се опет јави св. Николај заједно са св. Симеоном, и то не у сну него на јави. Виде Петар Симеона, дивна по изгледу, светла у лицу, одевена у одежде старозаветног свештеника, са златним жезлом у руци. Св. Симеон рече Петру: „Хоћеш ли испунити завет и бити иноком?“ На што Петар одговори: „Да, господару, с Божјом помоћу.“ Тада Симеон дотаче се својим жезлом окова Петрових, и окови се растопише као од воска. И отворише се тамничка врата, и светитељи изведоше Петра из тамнице. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као камен темељац и то: 1. као камен темељац у зидању личнога карактера, 2. као камен темељац у зидању породице и народа, 3. као камен темељац сваког добронамерног друштвеног преображаја и човечанског подузећа. БЕСЕДА о Духу Божјем који говори кроз духоносце Не брините шта ћете говорити… јер Дух Оца вашега говориће из вас. (Мат. 10, 19-20) Ово су речи Онога, који све зна, и који је објавио свету знања, која нико пре Његове посете људима није знао. Ако је неко испуњен Духом Божјим, онда не говори он од духа човечјег него Дух Божји говори из њега и кроз њега. Онда је он само справа или лира Духа Божјега, кроз коју Бог Дух говори. И кад говори такав човек, говори непогрешно, и нико не може наћи лажи у говору његовом осим оних који по сувраћености ума свога сматрају истину за лаж. Како говоре људи, испуњени Духом Божјим, то се показало јасно на примеру пророка, и још јасније на примеру апостола. Толико су изгледале чудне и невероватне речи апостолске туђинцима, тј. онима, који нису имали Духа Божјега у себи и који су знали да говоре само од земље, да су сматрали апостоле пијаним. Уосталом, пијаним и смешним изгледали су незналицама и сви они људи, који су први почели говорити о скривеним чудесима овога физичког света, о снази паре, магнетизма, електрике, бежичне телеграфије, разговора на даљину. Како тек да не изгледају пијаним и смешним духовни људи, који Духом Божјим говоре о безбројним скривеним тајнама царства духовнога! Ко год се скруши пред Богом, Бог га чини силним. У скрушено срце Дух Божји се усељава и одатле говори кроз уста човечја. То је потврђено не само на пророцима и апостолима него и на многобројним Божјим синовима и кћерима. Господе благи, не ускрати нам Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

17. 02. - Преподобни Исидор Пелусиот

Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању“, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим“. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године. 2. Преподобни Николај Исповедник. Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита – одговорише монаси. Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана“. И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године. 3. Свети новомученик Јосиф. Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.
Дајте жртву Богу, жртву захвалности, O ви богаташи по Божијој милости! Ko je богат чиме, тиме нек тргује, Свако својим даром нек Царство купује. Ko је богат новцем, нека новац даје, Ko је богат житом, жито нек раздаје: Ком се мудрост даде, нека учи друге, Коме снага руку, нек чини услуге. Ко зна занат неки, нек га држи чесно, Kao Божји дужник нек се сматра свесно. Ко певати знаде, нека Бога хвали, Ко за Бога не зна, само тај је мали. Ко је шта примио, оним нек се служи, Милошћу спрам људи Богу да с’ одужи. Сви нису једнаки, нит’ имају исто, Ал’ сви могу Богу дати срце чисто. O чистото срца, жртво досточудна. За спасење ти си врлина пресудна, И на жртвенику твој се тамјан диже, И брже од свега пред Господа стиже. РАСУЂИВАЊЕ Наложи на себе неку епитимију за грехе других људи. Ако си некога осудио, или казнио, наложи и на себе неку епитимију. То је Богу угодно. Ту тајну су знали светитељи, који су осуђивали себе због греха других људи. Ту тајну назиру чак и нехришћански народи. У Китају постоји овакав обичај: када џелат посече злочинца, на смрт осуђеног, тада прилази судији и саопштава да је пресуду извршио. Судија му даје један сребрн новац за то што је убио злочинца, и наређује да му се удари 40 батина за то што је убио – човека. Светитељи хришћански дубоко су поимали тајну греха и неправде људске. Сваки грех људски имао Је за њих онолико дугу историју, колико је растојење од нас до Адама. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као радост и то: 1. као радост која разведрава дух човеков, 2. као радост која оживљава цео дух човеков, 3. радост од Његовог имена, од Његових речи, од Његових дела, од Његовог даха. БЕСЕДА о срећи Закхеја малога Данас дође спасеније кући овој (Лк. 19, 9) Тако је рекао Онај, чија је реч живот и радост, и обновљење праведним. Као што се поцрнела гора облачи у зеленило и цвет од пролећног даха, тако се и сваки човек, ма колико сасушен и зацрњен грехом, освежава и подмлађује од близине Христове. Јер Христова је близина као близина неког животворног и мирисног балсама, што повраћа здравље, умножава живот, даје мирис души, и мислима, и речима, Једном речју: удаљеност Христова значи труљење и смрт, а близина Његова значи спасење и живот. Данас дође спасеније кући овој, рече Господ ушавши у кућу Закхеја грешника, Христос беше спасење што дође, а Закхеј беше кућа, у коју Он дође. Сваки је од нас, браћо, кућа, у којој станује грех, док је Христос далеко, и којој долази спасење, када јој се Христос приближи. Да ли ће се пак Христос приближити кући мојој и твојој, то зависи од нас. Гле, Он НИЈЕ самовласно ушао ни у кућу грешног Закхеја, него као најжељенији гост. Мали Закхеј се пењао на дрво, само да би видео очима Господа Исуса. Он Га је, дакле, тражио, он Га је желео. И ми Га морамо тражити, да бисмо Га нашли, и желети Га, да би нам се приближио, и пењати се високо духом својим, да би сусрели његов поглед. Тада ће Он посетити кућу нашу као што је посетио кућу Закхејеву. А с Њим ће доћи и спасење. Приближи нам се, о Господе, приближи, и донеси и нама спасење Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

18. 02. - Света мученица Агатија

Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама“. Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом. 2. Света мученица Теодула. Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу“. Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише. 3. Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године). Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године.
Тамна је тамница, светла мученица, У тами се сија света Агатија, Над тамницом двори, светлошћу облити, Ту мучитељ живи, срамотом покрити, Агатији деви нове муке смишља, Мрачан сред светлости, мучи се, премишља.. Ko сe c Христом венч’о, тамница му сјајна, A душману правде – палата очајна! Тамна је тамница, светла мученица, Чим је Христа чула света Теодула, За Христом је пошла, чиста голубица. Због Христа је руља у тму низринула, Ал’ весела стоји света Теодула, Ал’ весела стоји, никог се не боји. Док душмани њени злобом испуњени, Сред дворова бајних бедници очајни, Само o злу мисле, само злоби служе, И све им je празно, и на све се туже, Јер немају Бога, јер Христа не знају, Све тајне живота погрешно читају! РАСУЂИВАЊЕ Питали монаси великога авву Исхириона: – Шта смо ми урадили? – Ми смо испуњавали заповести Божје, – одговори Исхирион. – А шта ће радити они што после нас дођу? – Они ће радити ово што ми радимо, но упола мање. – А они после њих? – Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божјем већим од нас и од отаца наших. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као јединог истинитог просветитеља и то: 1. као просветитеља сваког појединог човека, 2. као просветитеља, следствено, и друштва и васцелог човечанства, 3. као просветитеља који осветљава непролазном светлошћу и ум и срце и вољу човекову. БЕСЕДА о смрти као спавању Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим. (Јов. 11, 11) Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост од које може пробудити Онај који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом. И кад Господ викну: Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену! Не само да зна, него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољупца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога! Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин – и рука му задрхта. Он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца! Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога. Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди. Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину, дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако. Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

19. 02. - Свети Вукол, епископ смирнски

Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу. 2. Света мученица Фауста. Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: „Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу“. Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај. 3. Света мученица Доротеја. Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: „Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!“ Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: „Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!“ „Заиста ћу то учинити!“ одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: „Ево ти што си желео!“ Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом. 4. Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године. 5. Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку. 6. Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.
Света Марта и Марија, сестре рођене, Ликарион брат им мален, снаге малене; Мајка стара, душа слатка, добру их учи: „Љуб’те Христа. Он се, децо, за нас намучи.“ Отуд иде војевода, страшан, силовит. Он убија христоверне – човек плаховит. Сестре врата отвориле од куће своје, Војеводе се плаховитог ништа не боје. „Хришћани смо ми чујеш, царски војводо, Нисмо ко ви што вас ђаво ђаволу продо.“ Плаховити војевода на крст их диже, У том мали Ликарион приступи ближе: „И ја, и ја хришћанин сам, распни и мене..“ На крсту су муке тешке; мајка се згрози, Па пољупце деци дели, од ноге к нози, Што крваве низ крст висе, ногама скршеним, A теше је кћери c крста гласом мученим: „He ломи се тугом за нас, нано премила. Љубави си наспрам Христа ти нас учила, Муке кратке, Сласти слатке биће у Рају, Чекаћемо тебе, нано, у рајском сјају. Ликарион син ти славни и кћери обе – O радуј се плоду таквом твоје утробе!“ Засветли се лицем мајка ко стуб пламени. „Благо вама децо мила, o благо мени!“ РАСУЂИВАЊЕ Св. Варсонуфије, који је педесет година живео затворен у келији, и није се дао видети ни од једног живог човека, достигао је био кроз богомислије и молитву необичну чистоту и прозорљивост. Ево неколико његових мисли из књиге одговори: „Свака помисао, којој не претходи тишина смерности, не происходи од Бога. Све што је од ђавола, бива са смућеношћу и метежом.“ – „Када се молиш и Бог одлаже да те услиши, то Он чини на твоју ползу, да би те научио дуготрпљивости.“ – „Видљиви разбојници су слуге разбојника невидљивих, мисаоних.“ – „Господ Исус Христос претрпео је све, и најзад се успео на свети крст, што означава умртвљење тела и страсти, и свето и савршено упокојење.“ – „Господ хоће да ти поштујеш сваког човека више од себе самог.“ Када су питали старца да ли да узму и плате заступника у једном спору манастира с неким људима, он одговори: „Ако будете купили заступништво људи, то вас Бог неће заступити.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као радника и то: 1. као физичког радника кроз дуг низ година, 2. као радника духовног који је непрестано учио људе, тешио, лечио, дајући нови закон свету, 3. као радника неуморног који је оставио заповест: делујте докле светлост имате. БЕСЕДА о узајамном познавању Оца и Сина Ја Га знам, јер сам од Њега, и Он ме посла. (Јов. 7, 29) Нико се никад није усудио рећи, да зна Бога. Многи су рекли само, да верују у Бога. Једини је Господ Исус изрекао реч: Ја Га знам. И одмах је образложио, откуда Га Он зна, говорећи: јер сам од Њега и Он ме посла. Први разлог јер сам од Њега сведочи о вечном бићу Сина; а други разлог и Он ме посла сведочи о временој појави Сина у телесном свету као посланика Свете Тројице. Нама христоверним није дао да знамо Оца као што Га Син Његов јединородни зна, али нам је дано и заповеђено да верујемо. Заслуга је наша у веровању а не у знању. Кад бисмо ми сви знали Бога кроз гледање, нико не би имао заслуге. Јер каква је заслуга угледати и познати? Међутим, не видети а веровати – у томе је заслуга, у томе добродетељ, у томе спасење наше. Ми нисмо достојни да Бога видимо и виђењем познамо, јер смо грехом раслабљени и од Бога удаљени. Но милост Божја дала нам је веру у овом животу, која нас може приближити Богу и увести у царство вечног гледања и знања у оном животу. – О браћо моја, верујмо Христу Господу, јер Он зна. Он не говори по вери него по знању. Господе милостиви, утврди веру у нама. Пружи нам скут Твој, да га се држимо до краја живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.

20. 02. - Свети Партеније, епископ лампсакијски

Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. „Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати“, рече му Партеније. Упита зли дух: „Ко је тај човек?“ „Ја сам тај човек“, одговори му светитељ, „уђи и обитавај у мени!“ Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: „Како бих ја могао ући у дом Божји?!“ Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку. 2. Преподобни Лука Јеладски. Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро. 3. Преподобна Мастридија. Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године. 4. Хиљаду и три мученика у Никомидији. Пострадали у време Диоклецијана.
Град Никомидија кано звезда сија, Ка’ звезда Даница, источна столица. Ал’ једног дана. вољом Дуклијана, Посечена беху четири дворјана, Евсевије, Baca, Евтихије смели И Василид чудни, славом неувели. Посечени беху за Христово име И Никомидија замрачи се тиме. Те четири главе не беху крај страве Ни тек прво цвеће покошене траве: Хиљаду робова, слугу, послушника, Што служаху верно четири мученика, Хиљаду ко Један, и тројица више, Ко да вина пише, грају направише, He, не пише вина, опи их истина, И крв, и победа Божјега Сина. – Хришћани смо и ми, царе нечастиви, Хришћани смо и ми, што ти воља чини! И ми сви желимо тамо да ходимо Куд одоше наши дични господари. О’ чудне смелости! O дивне верности! Ал’ то не умањи царске свирепости. И хиљада душа земљу оставише, Рајска им се врата широм отворише. РАСУЂИВАЊЕ Св. Исидор Пелусиот овако тумачи неке речи Св. Писма: Од двојице који мељу, један ће се узети а други оставити (Мат. 24, 41) значи: многи се посвећују духовном животу но с различитим умишљајем: једни искрено и истрајно, а други лабаво и сујетно. Први ће се узети у царство Божје, а други ће се оставити. Шта значи молитва о Чаши? И зашто се Господ молио да га мимоиђе чаша страдања (Мат. 26, 42)? Значи, да нико не треба да тражи опасност, али кад опасност дође, хришћанин треба да је прими и издржи храбро. О пет лудих девојака (Мат. 25) св. Исидор вели: све су оне заиста чувале девство, али нису имале остале врлине, нарочито милосрђе. А само девство није довољно за улазак у царство Божје. Не помаже девство, ако је девственица горда и себична. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као сејача и то: 1. као сејача, чије семе лагано но сигурно расте, 2. као сејача нове науке, нове силе и новога поретка, 3. као сејача нове духовне хране, којом ће се род људски хранити до краја времена. БЕСЕДА о тесногрудим, којима је злочин ближи од љубави Божје Гледате да ме убијете, јер ријеч моја не може у вас да стане. (Јов. 8, 37) Зашто реч Христа није могла да стане у старешине јеврејске? Зато што су они били потпуно испуњени злобом те у њима није било места за божанско семе, за божанску благовест. Све што је расло у души њиховој, то је био усев сатански, антихристовски. Зато су они и гледали да убију Христа. Кроз благодатног Псалмиста Господ говори: испразните се и разумите да сам ја Бог (Пс. 46, 10). Треба се, дакле, прво испразнити од свега богопротивнога, тј. од свега онога што смета да се у нама настани светлост богопознања. Када се човек од тога испразни, онда, и тек онда, може он разумети, да је Бог – Бог. А докле год човечју душу испуњавају богопротивне мисли, богопротивни осећаји и богопротивна хотења, дотле човек уопште не може да слуша ни да прима реч о Богу. Ко год пак нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе онога, ко га има. Гледате да ме убијете. Зашто? Зато што ниједна божанска реч Христова није могла наћи склоништа ни пријема у безбожним срцима њиховим. Немајући ничега сличног са Христом Господом, јеврејске старешине нису могли имати од самог почетка никакве пријатељске везе с Њим. О Господе Исусе, благи Спаситељу наш, помози нам испразнити се од свега греховног семена у нама, да би реч Твоја света могла уселити се у нас, и обасјати, и оснажити, и васкрснути нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

21. 02. - Свети великомученик Теодор Стратилат

Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: „Слава Теби Боже мој, слава Ти!“ Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун). 2. Свети пророк Захарија. Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа. 3. Свети Сава II, архиепископ српски. Син краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.
Предислав се загледао, Млад Предислав заплакао. Краљица га мајка пита, Куд му поглед тако скита ? – У што гледаш, Предиславе? – У лик стрица, светог Саве. Краљ Стефане сину рече: – Да те женим, слатки сине, – Ја се старим, време тече, Коју волиш? Кажи име! A Предислав оца штује Ал’ за жену ни да чује. Предислав се монах гради, Христовом се речју слади, И назва се Сава Втори, Сузе рони, па говори: – Настављај ме, свети Саво, Јевађелским путем право! Умре краље и краљица И патријарх Арсеније, Оста црква удовица. Од части се Сава крије, Ал’ част двојна на њег слети: Би владика, и још – свети. РАСУЂИВАЊЕ Св. Серафим Саровски пише о очајању: „Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако се човекоубица ђаво стара да доведе човека до очајања. Јуда издајник био је малодушан, и неискусан у борби, зато ђаво, видећи га у очајању, напао је на њ и принудио га да се удави. А Петар, тврди камен, павши у велики грех, као искусан у борби, није очајавао и није изгубио присуство духа, но пролио је горке сузе од топла срца, и ђаво видећи то, побегао је од њега као огњем опаљен. И тако, братије, учи преподобни Антиох, када очајање нападне на нас, не треба да му се подамо, но укрепљени и ограђени светом вером, с великим мужеством рецимо лукавоме духу: „Шта имаш ти с нама, отпадниче од Бога, бегунче с неба и робе лукави? Ти нам не смеш ништа нахудити. Христос, Син Божји, има власт над нама и над свим. А ти, пагубниче, удаљи се од нас! Укрепљени Његовим часним крстом ми попиремо твоју змијску главу.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као војводу и то: 1. као војводу који је изашао у борбу против сатане, 2. који је изашао у борбу против греха у људима, 3. који је узео у одбрану добро од зла у свету, 4. који је победио сатану, грех и смрт. БЕСЕДА о томe како прави хришћанин срета мржњу света И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради (Лк. 21, 17) Сви који воле себе више него Бога, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле тело више него душу, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле овај свет више него вечно Царство Божје, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле грех више него врлину, омрзнуће на следбенике Господа Исуса. Број ових мрзитеља имена Исусовог некад је већи, некад мањи. Но ма колики да је њихов број, не бојте се, браћо, јер број ангела и светитеља јесте огроман. Број ваших сродника на небесима, то јест оних који љубе Господа Исуса, превишава број звезда на небу и песка у мору. О не бојте се, с вама је Христос, а то значи да сте ви увек надмоћнији од мрзитеља ваших. Кад је Најјачи на вашој страни, ви сте увек многобројнији, јер сте увек јачи од свакога броја непријатеља ваших. О Господе Исусе, Господе свесилни, само Ти увек буди с нама, и помози нам, да ми увек будемо неодступно с Тобом, и страха ће нашег нестати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

22. 02. - Свети мученик Никифор

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена. 2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.
Осам врста знања Дамаскин наброја За људе духовног и божанског соја: Прво: знање скорби и свих искушења, Друго: знање суме својих сагрешења, Својих сагрешења и Божје доброте. Tpeћe: знање језе, муке и страхоте, Пред смрт и у смрти, и по разлучењу, Кад душа предстане праведном суђењу. Четврто: познање Христа Спаситеља, Његовог живота, и свих светитеља, Светитељских дела, трпљења и речи, Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи. Пето је познање природних својстава. Смена и промена физичких појава. Шесто је познање облика и ствари, Свих чувствених бића, природних утвари. Седмо: знање света умног, духовнога, Ангелског и адског, и доброг и злога. A осмо је знање – познавање Бога, Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога. Богословљем ово знање именују До њега се ретки, ретки узвисују: Највећа чистота богослову треба, Јер нечисто срце не стиже до неба. Дамаскин присвоји седам нижих знања И до осмог дође, до богопознања. A осмо се Богом даје и дарује, Оно нит се учи, нит се заслужује. РАСУЂИВАЊЕ Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово, иако изгледа супротно једно другом, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то: 1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу, 2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе, 3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути. БЕСЕДА о речи Божјој јачој од смрти Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52) Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити. Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца. Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто – одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека. О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

23. 02. - Свештеномученик Харалампије

Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот“. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!“ После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани. 2. Преподобни Прохор Лободник. Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.
Maч зелен замахнут над Харалампијем, само да се спусти! A светитељ клече, Богу молбу диже: Господе отпусти! Грехове отпусти свим људима грешним. Смилуј се понова: Труд им благослови, и подај на њиви обиље плодова! Нек имају свега, та крв су и месо! Нека ти певају. O подај им здравља, здравља и весеља, нек те се ceћajy! Свако зло одагнај, спаси их од беде, Свима им се смилуј. A пo смрти у Рај душе им уведи – Господе помилуј! Ко год се узмоли твом Харалампију, име ми помене, Помози му, Боже, ради мука мојих, помози због мене! Тад глас c неба дође: молитву ти примам Дај ми душу саде! Светац душу пусти, и у Рај узлете Пре него мач паде! РАСУЂИВАЊЕ Многи тешки недузи који једног човека сналазе, имају свог узрока, знаног или незнаног, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга, као рецимо лудила, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Када св. Харалампије беше мучен, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека, да се увери да ли га Харалампије може излечити. Тог човека мучаше ђаво 35 година, гонећи га по пустињама и брдима и бацајући га у блата или у провале. Када се тај лудак приближи Харалампију, осети демон благоухани мирис од светог човека па повика: „Молим ти се, слуго Божји, не мучи ме пре времена, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш, ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека.“ И нареди му светитељ да каже. Рече демон: „Овај човек захтедне да покраде свога суседа па помисли у себи: ако прво човека не убијем, нећу моћи заграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу, ја уђох у њега, и ево већ 35 година станујем у њему“. Чувши ово, светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе, а бесомучник поста здрав и миран. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као красоту свега створенога света и то: 1. као красоту свих ствари, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха, 2. као красоту људи, најразумнијих бића у свету материјалном, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха, 3. као красоту чисто умног, бестелесног света ангела, 4. као красоту Свете Тројице, пројављену Њиме и кроз Њега. БЕСЕДА о греху оних који тврде да виде Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха. (Јов. 9, 41) Речи ове рекао је Јеврејима Онај који им је дао закон преко пророка, да им служи као вид души. Јевреји примише тај вид, али зажмурише намерно и злобно. Зато им праведни Господ и рече ове праведне речи. Ове су речи сушта правда, и онда, и данас, и заувек, јер слепац нема греха, ако загази у туђи усев, или узме туђу хаљину место своје. Ако ли то учини онај ко има очи, учиниће грех и примиће осуду. Ако ли то учини онај ко има очи, но намерно их затвори, и он ће учинити грех и примити осуду. Шта да се каже пак за оне који су примили крштење и миропомазање, као два ока душе, па ипак греше као некрштени? На последњем Суду с њима се неће поступати као са слепорођенима, него као са преступницима, који сами себе онаказише, сами себе ослепише. А шта тек да се каже за оне који примише и остале тајне благодатне, у пуноћи православној, и који имају пред собом примере светитеља, и који непрестано слушају опомену и укор цркве Божје, па ипак иду те иду странпутицом? На последњем Суду такви се неће моћи изговорити никаквим слепилом, него ће бити суђени као преступници који сами себе, и друге око себе, слепилом онаказише. Господе страшни, спаси нас греха. Господе милостиви, отвори нам очи за пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.

24. 02. - Свештеномученик Власије

Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана – једни изгибоше, други избегоше – тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље. 2. Свети мученик Ђорђе Кратовац. Пореклом Србин, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима. 3. Света Теодора. Грчка царица, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света, за Цркву заслужна жена, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду, по Божјем дивном Промислу, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански.
Чему се ти тако клањаш, хришћанине мој, Кад се клањаш иконама, хришћанине мој? – Ja се клањам живом Богу, створитељу мом. Клањам My се душом целом, срцем и умом. Телесан сам, па не могу да га сагледам. Зато лику Његовоме ја се поклањам. Шта целиваш тако жарко, хришћанине мој. Кад иконе ти целиваш, хришћанине мој? – Ја целивам Христа Бога и Спаситеља, Богомајку, хор ангела и светитеља. Телесан сам. не могу да их се дотакнем, Па ликове кад им љубим, срцем олакнем. РАСУЂИВАЊЕ Материја није зла сама по себи, како су учили неки хришћански јеретици (као манихејци) и неки философи. Не само није зла. није она ни једини проносилац зла, него колико она толико и дух. Сва твар материјална меланхолична је и страшљива због греха човекова, но није зла. Материја је трулежна, слаба и ништавна у сравњењу с бесмртним духом, али она није сама по себи зла. А да је зла. зар би Господ Христос установио Причешће од хлеба и вина, и зар би хлеб и вино назвао Својим телом и Својом крвљу? Да је материја сама по себи зла, како би се људи крштавали водом? Како би апостол Јаков наређивао, да се болесници помазују уљем? Како би освештана водица стајала ван кварежи и имала чудотворно дејство? Како би крст имао силу? Како би хаљина Христова пронела лековиту силу Спаситељеву, од које се исцелила жена крвоточна? Како би мошти светитељске и иконе толико чудодејствовале и толико добра спроводиле људима из царства благодати? Како би, дакле, могло добро доћи људима кроз зло? Не, не, материја никако није зла сама по себи. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као доброг трговца, који је дошао у овај свет као на пазар да да и да узме и то: 1. да да труд Свој, и да прими многобројне плодове радости од тог труда, 2. да да Себе понизити, попљувати, ишамарати, изгребати, избости, распети, да би у Своју вечну славу увео војску својих верних, 3. да да тело Своје, да би избавио душе безбројне и безбројних. БЕСЕДА о расуђивању по телу и по духу Ви судите по тијелу. (Јов. 8, 15) Тако рече Господ Свезнајући злим Јеврејима – ви судите по тијелу. Јер они беху ухватили у прељуби једну жену и хтедоше је каменовати због тог телесног греха. Но Господ прозре у душу женину и виде да се она да још спасти и исправити, наведе ја на покајање и отпусти. Јер иако учини прељубу телом, ипак душа њена не беше сва прељубна. Прељубни грех фарисеји су ипак непрестано носили у срцу своме, но они су то вешто крили, и то нису осуђивали, а осуђивали су само и једино дело телесно код оних који се у томе ухвате. Духовни људи суде по духу, а телесни по телу. И дан-данас Јевреји, кажњени и по целом свету расејани, никако не могу да се науче духовно мислити и судити, него увек још мисле и суде само телесно, само по спољашности, по одредбама закона писаног на хартији или у природи – тек никако по духу. Јер кад би се научили судити људе и дела по духу, они би одмах признали Господа Исуса као Месију и Спаситеља. Чувајмо се ми хришћани да не судимо само по телу. Чувајмо се, да не будемо брзи осудити онога ко се због невештине омакне у недело, ни похвалити онога ко се вештином држи да се не омакне пред људима, а срцем је већ сав у понору греха. Чувајмо се од заблуде, да људе и природу судимо према чулним утисцима, и старајмо се да све духом просуђујемо духовно. Гле, ми смо деца духа и светлости, јер смо крштени. Господе Исусе, Ти нас учи и руководи да не мислимо и не судимо по телу него по духу. Теби слава и хвала вавек. Амин

25. 02. - Свети Мелетије, архиепископ антиохијски

Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију. 2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду“ татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње. 3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин“ био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године. 4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије. 5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.
Јединица и Тројица, Једно и Троје, Христос – Бог је и Човек је, Једно и Двоје. Те две тајне највеће су и најдивније, У њима се кључ живота и бића крије. Свето Тројство у јединству, пламен вечити. Три буктиње – пламен један, пламен вечити. Јединица и Тројица – Једно и Троје. Христос – Бог је и Човек је – Једно и Двоје. РАСУЂИВАЊЕ Св. Јован Златоуст наводи из живота св. Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе, па почео журно да вози преко пијаце, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети, он покри главу началникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу, а следбеницима својим тиме даде поуку, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла, него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.“ О самом спољашњем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видетн његово свето лице. Не само кад је учио, или говорио, него кад су људи просто гледали у њега, он је био у стању да унесе, у душу гледалаца сваку добродетељ.“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као испосника и то: 1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто, него да би дао пример нама, 2. како је Он постио мене ради, 3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове. БЕСЕДА о чудесној посети Сина Божјега Изиђох од оца, и дођох на свијет, и опет остављам свијет, и идем к оцу. (Јов. 16, 28) Ове речи су, браћо, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера на свету, и од сунца и од звезда, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину, речи су ове извор највеће радости за нас, погњурене у очајање, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца – то пре свега значи да постоји Бог, од кога Господ Исус изиђе. И идем к Оцу – и то значи, да постоји Бог Отац, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време да постоји живот вечни, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју. О слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало, Господ је посведочио као факт, као истину. Још ове речи потврђују јединство Оца и Сина, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио, браћо моја, сам Свевишњи Бог – свети, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше. О Господе Исусе, Сине Божји, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде, освети нас, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

26. 02. - Преподобни Симеон Мироточиви – Стефан Немања

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године. 2. Преподобни Мартинијан. Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесет пет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године. 3. Света Зоа и Фотонија. Зоа беше најпре развратница и кушатељка светога Мартинијана, па када виде овога испосника да скочи у огањ, да би убио у себи сваку пожуду, она се горко покаја, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва, а Фотинија сконча ту у посту и молитви.
Сa ужасом Зоа виде у огњу монаха Како гори без жаљења, страха и уздаха! Са ужасом и са стидом Зоа покаја се: – O шта овај човек чини тек душу да спасе! Заплака се, поклони се, опроштај замоли, И упита шта да ради те злу да одоли, Да одоли злу и телу, и да душу спасе. Од радости човек Божји – и он заплака се. Па je шаље у Витлејем блаженој Павлини: – Иди жено, спасавај се, иди не погини, Све остало казаће ти блажена Павлина. Сва скрушена оде Зоа преко мора сиња. Павлина је као сестру прими и упути. Зоа плаче, Зоа слуша, и трпи и ћути. Дванаест лета тако прошло, дванаест годиница, Прочула се сестра Зоа као испосница. A пред смрт Бога пита, сузама се мије, Да ли joj је Бог простио? је ли или није? У том жену слепу воде. па пред врата Зои: – Да прогледа помоли се! Помоли, помоли! Помоли се плачем Зоа, и прогледа жена; Позна Зоа, тако позна, да je опроштена. Кроз грешнике Бог се слави, када се покају, Тад на земљи чудесима ко звезде сијају. РАСУЂИВАЊЕ Велики Стефан Немања, чију владарску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монахом, служио је монасима светогорским узоритим примером кротости, смерности, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: „Чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо где више нема растанка.“ 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као јагње Божје и то: 1. као јагње рођено у стану јагањаца, 2. као јагње гоњено од људи вучје ћуди, као, Ирода и др. 3. као жртвено јагње које је трпељиво поднело муке и смрт, 4. као победоносно јагње Божје на престолу небеском. БЕСЕДА о љубави изнад сваке љубави Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан. (Мат. 10, 37) Цело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег, пролазно ради непролазног, горе ради бољег, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих, скупљи од овог живота, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега, и мање и горче, и слабије, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими, томе је лако све оставити, све, зато што је примио најбоље и најбољег. О Господе Исусе, ризницо свих блага непролазних, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

27. 02. - Преподобни Аксентије

Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано. 2. Преподобни Исакије, затворник печерски. Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године.
Аксентије, украс Православља, Једне ноћи у тишини немој Мољаше се Богу са сузама, И духом се к небу узносаше К’о херувим c пламеним крилима, Док се свецу поглед омакао У poj звезда на своду небеском; Загледа се старац, заплака се, Питају га свештени монаси, Да им каже, шта је угледао, И зашто се старац расплакао? – Децо моја, свештени монаси, Видех душу светог Симеона, Симеона великог Столпника, Стуба вере, стуба Православља, Hoћac нам је Столпник преминуо, Душа му се на небо узноси, Сјајни пламен, сјајнији од звезда, Поред нас се душа навратила, Мене грешног љупко поздравила. * Од те ноћи многе ноћи прошле, Док вест дошла o смрти Столпника, Сви познаше истину визије Што је виде свети Аксентије. РАСУЂИВАЊЕ Зашто људи остављају једно место и селе се на друго? Углавном зато што се надају бити срећнији на другом месту. И заиста с гледишта светског живота и задовољства, места могу бити различита, боља и гора. Ко год се не нада бољем животу после смрти, тај тражи бољу чулну пашу у овом животу. Но ако ослушнеш срце оних људи, који су могли и умели живети на такозваним најбољим местима на земаљској кугли, опазићеш незадовољство, јад и очај. Нису нашли оно што су тражили. Јели су до пресита на сваком месту, и најзад гладни гледају смрти у очи. А погледај светитеље хришћанске! Они су бирали места с најмање светске паше, места „суха, непроходна и безводна“. места усамљена и страшна, места која најмање привлаче пажњу, и о која се нико не отима. Сва су места на земљи они сматрали подједнако без вредности но бирали су ова места само зато да би се лакше приближили духом и умом својим бесмртној домовини својој. И ако би ко ослушнуо срцу њиховом, опазио би радост и задовољство. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као родитеља који у пустињи плаче за децом својом, вичући их и скупљајући их, и то: 1. децу народа израиљског (у оно време), 2. децу свих народа на земљи, 3. децу свих времена од створења до краја. БЕСЕДА о обрнутим вредностима у царству Божјем Али ће многи први биши пошљедњи и пошљедњи Први. (Мат. 19. 30; Лк. 13. 30) Како је премудар Онај који изрече ове речи! Он не рече да ће сви први бити последњи а сви последњи први, него многи. Ниједне погрешке нема у Јеванђељу и нигде ни једног преувеличења. Зашто Господ ограничи и не рече сви, него многи. Искуство нас учи, да су неки од оних који су били први у части на земљи, остали први у части и код Бога. Било је царева који су са престола свога угодили Богу, а било је људи ван сваке власти који су до смрти гневили Бога. Било је богаташа који су се доброчинством и вером спасли, а било је сиромаха који су због злобе и неверовања примили осуду. Било је људи чувених који су одбацили и веру и добродетељ. И тако неки који су били први овде, остали су први и тамо, а неки који су последњи овде, остали су последњи и тамо. Али, авај, многи први овде постали су последњи тамо. И о радости, о правде Божје: многипоследњи овде, постали су први тамо! Господ нити је истицао нити похваљивао иједан сталеж, иједан занат, мимо све остале, него је регрутовао (и дан-данас регрутује) војску светлости из свих сталежа, од свих заната и занимања. За њега није мерило човека ни круна ни просјачка торба него вера – вера и добродетељ. Господе премудри, сети се и нас у царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

28. 02. - Cвети апостол Онисим

Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те“, пише апостол Филимону, „за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим… Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога…“ (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године. 2. Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.
Онисим преславни ко роб живот поче, Ко апостол Христов и мученик доче. Безакони Тертул пита га за име. – Хришћанин ми име, Онисим презиме. – Да ли си слободњак, или роб некога ? – Роб бих Филимонов, сад роб Христа Бога. – За какву те цену Филимон продаде? – Крв своју за мене Господ Христос даде. – Реци, поштујеш ли државне богове? – He видим богове но само кипове – Животиња разних, све кипове мртве: Вола волу, видим, приносите жртве, Овна овну тако, тице ћуковима – Животиње живе мртвим скотовима. Живље мртвијима, јаче слабијима. He, ja сe не клањам таквим боговима! Но Господу Живом, Господару моме И Творцу, Тертуле, и моме и твоме. – Тертул сe наруга Божијем човеку, Нареди да мачем главу му посеку! Власници над телом посекоше главу, Ал’ не посекоше ни душу ни славу. Оста славно име – свети Онисиме – И небо и земља да се диче њиме. РАСУЂИВАЊЕ За свакога човека драгоцен је мир душевни. Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу, остаје увек у непоколебљивом миру. Св. Серафим Саровски учи: „Треба се старати свим начинима, да се одржи мир душевни. Не узмућивати се увредама од људи. Зато је нужно по сваку цену уздржавати се од гнева, и помоћу стражења (над самим собом) чувати ум и срце од непристојних покрета… За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквоме стању, он добија божанска откровења. Да би се човек пак сачувао од осуђивања других, мора стражити над самим собом; не сме ни од кога примати недуховних мисли, и треба да је према свему (светскоме) мртав. Ми морамо неуморно чувати срце своје од непристојних помисли и утисака (Приче 4, 23). Од сталног стражења над срцем, у срцу се рађа чистота, у којој се види Господ, по речима вечне истине: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мат. 5, 8).“ СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса као путника и то: 1. како се путујући замара, зноји, гладни и жедни ради спасења мога, твога и свих људи, 2. како се и ноћу труди за спасење моје, твоје и свих људи, 3. како на свима путовима мисли, брине и жели спасење мени, теби и свима људима. БЕСЕДА о верном народу и неверним старешинама Кад дође Христос, еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини? (Јов. 7, 31) Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима, и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља: многи ће први бити последњи и последњи први. Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега. Зашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса, и слушаху божанске речи, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти. Видите ли, браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана! Господе Исусе, истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.